Još kao peštanski student prava mladi Laza Kostić 1865. g. piše i objavljuje poemu „Beseda – Alegorijska drama bez dijaloga od Laze Kostića“, istovremeno u Letopisu Matice srpske (tada Srbski Letopis), ali i u zasebnom izdanju.
Poema „Beseda“ sadrži četiri pesme, pa iza uvodnog „Prikazivanja“ slede: „Slava“, „Kosovo“, „Žrtva Šejtanu“ i „Kletvin blagoslov“. Pesmu „Kosovo“ čine tri celine – „Naricanje“, „Kosovka devojka“ i „Zdravica“. U romantičarskom nacionalnom zanosu, mladi Laza Kostić nagoveštava svoju ideju o narodnoj poeziji kao osnovi srpske poezije i estetike, što će kasnije znatno šire iskazati u estetskoj studiji „Osnove lepote u svetu“ (1880). I danas, nakon jednog i po veka, zanimljiv je ovaj „ukrštaj“ uticaja narodne poezije, Kostićevog visokog lirskog umeća i razbuktalih nacionalnih osećanja, kroz koja provejava slika tmurne realnosti.
KOSOVO
NARICANJE
Stojbino divna, stojbino srpska,
srdašce moje, dome moj!
domaćini se iz tebe sele,
odomaćene radosti bele,
a crni jadi sele se u te
i vode tuge, crne im ljube,
tuđinke ljute.
Radosti bele, ala da znate
da mi se nećete vratiti više,
ne bi vam se tako sijala lica
munjevitim osvetljena mačevima,
ne bi vam tako viteški vranci
besno poskakivali:
al’ id’te samo, idite, sjajte,
poslednji put je, sinovi, znajte!
A vi tuge, ale ljute,
a vi, crni jadovi,
što ste se tako poneli jako
de dolazite na slavu, na čast,
u zemlju moju, u srce moje,
u moj dom?
Vaša je sila, mislite, vaša,
prokrčit’ što će vam u njemu stan?
Proždrljivi crvi, nemoćni mravi,
sudbine moje nadničari!
Pravi moji gospodari,
to su gresi moji stari,
vi ste njihni robovi! —
Stojbino divna, stojbino srpska,
srdašce moje štono si do pre
od silnih radosti prepući htelo,
da šta ćeš sada od tol’kog jada?
Jada je više, jada je tma:
i svi ti jadi, svi su ti radi,
srdašce moje, u tebe stati,
a da se četa u tebe smesti,
krvcu odaspi, vojsku pričesti,
pa gini, srce, u slavi, u svesti!
[1865]
