“U SOMBORU JE UMRLA MAJKA DAFINA”

Jednu od najlepših pesama o starom Somboru napisao je danas već skoro zaboravljen pesnik građanske Vojvodine Žarko Vasiljević (Bela Crkva, 1892 – Novi Sad, 1946). Pesmu “U Somboru je umrla majka Dafina” napisao je 1937. godine.

U SOMBORU JE UMRLA MAJKA DAFINA

Kokoške i stare žene nakrive glave i slušaju kako zvone zvona,
i kažu: to je sigurno za pokoj duše dobre majka-Dafine.

Pa onda se koke popnu na dudove i mole:
na drugom svetu, Gospode, podari dobroj majka-Dafini,
baki i domaćici,
bele koke, da joj nose jaja,
podari joj petla pevača, da je budi i probudi o strašnom sudu, –
bila je dobra duša i uzdisala je kad god je klala koke u nedelju.

A stare žene podvuku se pod dunje, zaplaču tiho i mole:
Podari, Gospode, dobroj majka-Dafini, baki i domaćici,
laku zemlju i raj,
podari joj sunčani dan za pogreb,
cveća, voštanica, tamnjana i mnogo starih baka da nariču,
podari joj, Gospode, laku zemlju i raj,
bila je dobra duša i nije karala unučiće u nedelju.
Stare žene podvuku se dublje pod dunje i mole Očenaš i Bogorodice,
mole, zaplaču tiho, zaplaču još tiše, mole pa zaspe.
Dok se sunce, kao crveni petao, popne na Kronićevu palatu,
Zakukurekne za dušu dobre majka-Dafine, bake i domaćice,
šćućuri se i zaspi u tavanskom oknu.

A na odru majka-Dafina, baka i domaćica, leži i misli,
– začudo, ovde u Somboru mrtve stare žene smeše se i mogu da misle,
leži i misli majka-Dafina, misli i skoro da zaplače,
I tiho progovara majka-Dafina, baka i domaćica,
– začudo, ovde u Somboru mrtve stare žene mogu da govore,
progovara i zove unučiće po imenu i koke po imenu,
teši ih, i tepa im, tiho tepa i tiho teši,
kao što to mrtve žene rade na odru.

Pa očita Očenaš i Bogorodice,
i kaže: Oprosti, Gospode, što više nikada neću
pripaliti kandilo i voštanice,
što neću umesiti koljivo i poskurice, i deliti
rakiju na groblju,
oprosti, Gospode, što neću više doći u crkvu na
večernje i bdenije,
oprosti, oprosti, Gospode, što sam umrla….

Sutradan proneli su je kroz Čonopljanski sokak,
a dobra majka-Dafina, baka i domaćica,
mirno je ležala, brojala drveće levo i desno,
i još jednom pogledala niz sokak i povorku
– začudo, ovde u Somboru mrtve stare žene mogu i da gledaju,
i videla je: unučići plaču i nikog nema da im noseve ubriše,
a sasvim otrag koke ozbiljno idu, kupe po putu crve i nešto gunđaju…

Onda je dobra majka-Dafina, baka i domaćica,
zatvorila oči i nije više nikada progledala.