DAMARI RAVNICE,  Književnost

KAD SE ŽENI KOSTIĆ LAKA…

Laza Kostić (1841-1910), već kao proslavlјen i omilјen srpski pesnik, deverovao je 1. maja 1870. g. u Somboru Kosti Raduloviću (1842-1895), karlovačkom profesoru i novopostavlјenom upravitelјu somborske niže gimnazije, kasnije profesoru istorije, zemlјopisa i nemačkog jezika u somborskoj Preparandiji i jednom od urednika ovdašnjeg lista „Bačvanin“. Kostić je, inače, u Somboru često boravio, još od detinjstva i mladosti, a ovde je imao bliske rođake, odnosno znatno stariju braću od rođene tetke – uglednog pravnika, velikog župana i sudiju mađarskog vrhovnog suda Niku Mihajlovića i njegovog rođenog brata Đoku, imućnog somborskog trgovca. Ujedno, i njegova druga rođena tetka (majka-Kata, kako je Laza zvao), koja ga je odhranila nakon majčine smrti, takođe je bila udata u Somboru, za brata vladike Platona Atanackovića.

Laza Kostić 1870. g. kao poslanik na srpskom Narodno-crkvenom saboru u Sr. Karlovcima

U Radulovićevim svatovima Kostića je, genijalno neurednog, duge razbarušene kose, videla i nepovratno zavolela tada još mlada Somborka i bogata naslednica dvadesetogodišnja Julijana Julča Palanački (1849-1909), jedinica nekadašnjeg somborskog advokata i arhivara Dimitrija Palanačkog i Marije rođ. Popić, sestre ovdašnjeg imućnog trgovca Stevana Popića, čije će veliko imanje kasnije i naslediti. Mlada Somborka je neko vreme svoju lјubav prema slavnom pesniku tajila, a jednom se ipak poverila prijatelјicama i rođakama da će se udati za Lazu Kostića, ili se neće udavati uopšte.

Julijana Palanački, sedamdesetih godina 20. veka

Julijana je održala reč i narednih 14 godina odbijala je brojne prosce i čekala, ubeđena da će doći trenutak kada će moći da se uda za poznatog pesnika. I zaista, u proleće 1884. godine, Laza Kostić je stigao u Sombor kako bi isprosio i verio  Julijanu Palanački što, kako piše dr Simonović, „nije išlo baš tako lako i bez natege. Laza se nije umeo udvarati ni devojki, a kamoli njenoj materi i tetki. Mati, opet, nije ni malo bila oduševlјena za pesme i pesništvo i za bohemski život pesnika, koji nema kuće ni zemlјe; jer joj je ideal bio malovaroški spiessbürger-ski miran i bezbrižan život, osiguran sa velikim imanjem“.

Prosidba i veridba su, uz težak pristanak Julijanine stroge, konzervativne i oštre majke Marije, bili dogovoreni, ali je veridba, u poslednji čas, ipak, propala. Razna svedočenja, pa i sam Laza Kostić, navode da je uzrok propaloj veridbi bilo odbijanje majke da dopusti ćerki da sa Kostićem ode da živi na Cetinje, gde se poznati pesnik upravo spremao da krene, ali i činjenica da se prethodno veče zakartao i zaboravio da ode na dogovorenu veridbenu večeru, što se u somborskoj malograđanskoj sredini smatralo za prvorazredni skandal (Somborcu Vasi Pušibrku, direktoru Srpske gimnazije u Novom Sadu, koji se tad zadesio u Somboru, rekao je Laza sutradan prepodne da je prethodne noći prokartao 150.000 forinti, misleći, očito, na gubitak nesuđenog velikog miraza i nasledstva). Posle propale prosidbe Laza Kostić je otišao na Cetinje, gde se zadržao punih sedam godina, povremeno pišući pisma Julijani, koja je nastavila da odbija sve prosce.

Laza Kostić u crnogorskoj nošnji

Po povratku sa Cetinja 1891. g. Kostić duže od četiri godine živi u fruškogorskom manastiru Krušedolu, povremeno posećujući veliko imanje svojih prijatelja, bogate bačke porodice veleposednika Dunđerskih u Čebu (danas Čelarevo), gde će upoznati Lenku, mladu, lepu, umnu i obrazovanu ćerku Lazara Dunđerskog, prema kojoj je, skoro tri decenije stariji pesnik, počeo da gaji jedva skrivena ljubavna osećanja. Bez obzira na kasnije često površne mistifikacije njihovog odnosa, nije van pameti zaklјučak da su nabujala osećanja snažne platonske lјubavi (drugačija, sasvim sigurno, nije mogla da bude) prema Lenki Dunđerski ubrzala i prelomila njegovu odluku da se oženi (utekoh mudro od sreće, lud) Da ženidba sa Julijanom Palanački i prelazak u Sombor, ipak, još nisu bili na obzorju, svedoči molba koju je 1894. g. zvanično uputio za prijem u opštinsko stanovništvo Krušedola. O ženidbi je prelomio, kako će se videti, brzo i odjednom.

Manastir Krušedol 1885. god.

*  *  *

Lazini rođaci i prijatelјi Somborci, pre svih ovdašnji politički prvak Nika Maksimović  (Kostićeva braća Nika i Đoka Mihajlović umrla su u razmaku od pola godine, u februaru, odnosno avgustu 1895. g.) nisu odustajali od namere da ga udome i jednom zauvek zbrinu i obezbede, pa je, nakon njihovog upornog nagovaranja i dogovaranja sa obema stranama, konačno dogovoreno venčanje sa Julijanom Palanački, koje je bilo zakazano za 10/22. septembr 1895. godine. Svakako su tu nameru svojski podržali i Kostićevi uticajni prijatelji, najbogatiji vojvođanski Srbin tog vremena Lazar Dunđerski (Lenkin otac), kao i tadašnji srpski karlovački patrijarh, nekadašnji somborski prota, Georgije Branković.

Uticajni prijatelji Laze Kostića – Lazar Dunđerski, zemljoposednik (i venčani kum) i patrijarh Georgije Branković

Istrajavši u svojoj devičanskoj predanosti, kako piše Lazin stari prijatelј Stevan V. Popović, Julijana je, nasuprot želјama svoje majke, dočekala da pruži ruku čoveku s čijim se genijalnim spevovima s punim žarom mlađanog devojačkog srca zanosila.

Venčanje, koje je odlukom bačkog vladike bilo razrešeno i obaveze trikratnog crkvenog oglašavanja, obavljeno je u somborskoj Svetođurđevskoj crkvi posle nedelјne liturgije. Prema priči slikara Milana Konjovića, Laza Kostić je na venčanje krenuo iz kuće njegovog dede Justina, koja se nalazila na glavnoj ulici, u blizini Svetođurđevske crkve. Pesnik i pripovedač Velјko Petrović, tada dvanaestogodišnji dečak i unuk sveštenika koji je venčao Lazu i Julijanu, sećao se dobro ove svadbe, o kojoj je kasnije ostavio zapis: „To je bilo, za ono doba, za onu našu srpsku, građansku sredinu, krupan, uzbudlјiv događaj. I mi, u toj prilici, možda više dečurlija no deca, uzrujano smo optrčavali tadašnji Svetođurđevski trg, portu i crkvu, samo da gledamo u tu veliku gospodu i gavane… I sama mešavina velikosvetskih mirisa koja je nadvladavala tamjan đakonove kadionice sa srebrnim praporcem, pa šum teških svila, duboka, topla crnina frakova, blesak retko viđenih odlikovanja i nekakvih nakita… sve je to zanosilo jednog malovaroškog derana. Laza s progrušanom čupavom kosom, zbrčkanih već obraza, a mlada u divnoj, svilenoj, penastoj belini, s povelikim podvalјkom, veoma ugojena, sva masivno obla, sa spuštenim stidlјivim očima, s blaženim osmejkom dobrodušnog srećnog stvorenja. Kostić pored nje činio je utisak, u najbolјu ruku stranca – zamenika nekom daleko odsutnom ženiku. Žmirio je na jedno oko i kao gledao u stranu, u ništa. Ipak, u ovom, po svemu elitnom, već i zbog samog obreda donekle uštoglјenom društvu, i ovakav, pomalo zgužvan, nahero, do izvesne mere smešno odudaran, Laza Kostić se odvajao otmenošću… Kum Laza Dunđerski, izvanredno lep i visok starac, pregrštima je bacao, izlazeći s venčanja, i levo i desno mešan zvečeći novac, i bakar, i nikl, i srebro svih veličina“.

Svetođurđevska crkva u Somboru, u kojoj su se 22. septembra 1895. g. venčali Laza Kostić i Julijana Palanački

Mladence je venčao somborski paroh Jovan Momirović, u crkvi prepunoj Somboraca, koji, kako piše Mladen Leskovac, „osećajući se oduvek bar za trunčicu mimo sav ostali svet (pa su stoga to na neki poseban način i bili), nisu krili ponos što su Lazu dobili baš oni – nipošto ne Laza Julču (oni su je dobro znali), nego Julča, a s njom i svi oni, Lazu Kostića – ali su ipak ironično zbrajali: suma godina neveste i mladoženje iznosila je tačno 100 (uzalud je paroh Momirović u venčani list galantno zapisao da mladoženja ima doduše 55, ali nevesta ne više od 44 godine, u Somboru on nije mogao prevariti nikoga)“. U zapisu iz matične knjige venčanih somborske Svetođurđevske crkve ženik je zabeležen kao advokat iz Novog Sada (što Kostić, mada doktor prava, u stvarnosti nikad nije postao). Prema istom zapisu, Lazi Kostiću je kumovao najbogatiji prečanski Srbin tog vremena gospodar Lazar Dunđerski, veleposednik sentomaški i građanin novosadski, a drugi svedok ili stari svat bio je Jakov Lalošević, veleposednik i građanin somborski. U primedbi ovog zapisa sveštenik Momirović posebno je zabeležio da je mladence od trikratnog oglašenija razrešio episkop bački, njegovo visoko preosveštenstvo g. German Opačić, rešenjem br. 52 od 22. avgusta te godine. Dever ženikov bio je somborski advokat Đoka Čordar, a svadbi je prisustvovao i Lazin blizak prijatelј, književnik Simo Matavulј.

Zapis iz matične knjige venčanih somborske Svetođurđevske crkve o venčanju Laze Kostića i Julijane Palanački

Somborski srpski omladinski list „Golub“ objavio je tim povodom kratku belešku: „Dr Laza Kostić, čuveni naš pesnik i književnik, venčao se ovde u Somboru u nedelјu 10. septembra sa obrazovanom i vrlom Srpkinjom gospođicom Julijom Palanačkom. Mladenci su posle venčanja otputovali malo na put, a potom će se u Somboru stalno nastaniti. Neka im je sretno i blagosloveno!“. Nisu sačuvane fotografije sa ovog venčanja, mada verujemo da ih je moralo biti (Kostić je voleo da se fotografiše, a i Sombor je tada ima tri dobra i uspešna fotografa).

Julijana Palanački i Laza Kostić, polovinom devedesetih godina 19. veka u Somboru

O Kostićevom venčanju ostala je u pamćenju Somboraca i danas rado pevana pesmica „Kad se ženi Kostić Laka“. Somborci su bili brzi na podsmeh, pa su (verovatno veliki veselјak Kosta Maksimović zvani Dandin, najmlađi brat Nike Maksimovića, i književnik Đena Pavlović, najbliži prijatelј Đoke Čordara) spevali šarmantnu rugalicu o pripremanju za svatove Kostićevog devera, advokata Đoke Čordara, u kojoj se, na kraju, pominje svatovski ručak i stari svat Jaša Lalošević (pesma ima nekoliko verzija, ali ova je najčešća):

Kad se ženi Kostić Laka,
Neće dever da j’ bez fraka,
Debeloga uze „Herra“,
Đoku Čordar za devera,
dinum, danum, šum, šum, šum.

Đoka Čordar, „majne kinder“,
Uzajmio hohcilinder,
Pa on daje da se šije
Špacir-ancug na akcije,
dinum, danum, šum, šum, šum.

Biće, kume moj, kubure,
Đokin trbuh kao bure.
Popiće taj, nije šala,
Tokajera tri bokala,
dinum, danum, šum, šum, šum.

Bajski sokak pun je graje,
Birgermajster ručak daje,
A na kraju ručka toga
Jaša Laloš psuje boga,
Svima boga gospodskoga,
dinum, danum, šum, šum, šum.

[Kad se ženi Kostić Laka – Ravangrad]

*  *  *

Nakon venčanja Laza Kostić je sa suprugom krenuo na svadbeno putovanje do Venecije, gde je video crkvu Santa Maria della Salute, o kojoj je 17 godina ranije pevao u svojoj pesmi „Dužde se ženi“ (žaleći što su za njeno podizanje posečeni borovi slovenskih gora) i koja će 14 godina kasnije, još jednom, postati i osnovni, uzvišen, stihovni motiv njegove istoimene poslednje i najveće pesme. Sve nekoliko dana posle povratka sa svadbenog putovanja Laza Kostić je došao u niz oštrih sukoba sa svojom taštom, pa je, nezadovoljan, napustio novi dom i otišao ponovo u manastir Krušedol, gde je ostao punih godinu dana, sve do rane jeseni 1896. godine.

Venecija i crkva Santa Maria della Salute u vreme kada su ovde boravili Laza i Julijana

U međuvremenu je, svega dva meseca posle  Kostićeve žendibe, u Beču iznenada preminula Lenka Dunđerski, što je na njega porazno delovalo. Odluku o povratku u Sombor doneo je tek kada je, nakon duge prepiske, čvrsto dogovorio sa suprugom i taštom principe na osnovu kojih će ubuduće zajednički živeti (Julijanina mati Marija umrla je svega par meseci kasnije, u februaru 1897. godine).

Pismo Laze Kostića Julijani, od 21. novembra 1895. god.
Julijanina mati Marija Palanački rođ. Popić

Sa suprugom je, posle tog vremena, Kostić živeo uglavnom skladno (tvoja je duša lepša od tvojih očiju, pisao joj je, a govorio je svima kako je u Julče tiha narav, sporija još od moje), mada je, ponekad, tih prvih godina braka, kako se vidi iz jednog pisma poslatog s puta 1897. godine, morao i da je kori: Žena koja poštuje svog muža – da i ne spominjem lјubavi – neće nikad naređivati mužu, kojega prijatelјa svoga sme ugostiti u njenoj kući. Svaki njegov prijatelј treba da joj je dobro došao… Žena koja poštuje svog muža – neće njemu određivati od svoga suviška po svojoj ćudi i po svome razumevanju njegovih potreba, nego će ga prvo zapitati: Koliko ti treba?… Dokle god ne bude tako, dotle se ja ne mogu skrasiti u tvojoj kući, jer dotle ću navek osećati da je samo tvoja, da još nije naša Ali ubrzo je sve bilo u redu i Julijanina posvećenost i odanost njemu bila je potpuna – predugo devojka i mezimica, primala je muževlјeve uviđavne prekore i menjala se. Živeli su u prostranoj neorenesansnoj porodičnoj jednospratnici Palanačkih, jednoj od lepših u Somboru, koja se nalazila na Svetođurđevskom trgu, u senci istoimene somborske crkve, preko puta palate „In foro“ (u kojoj je bilo i sedište Srpske pravoslavne crkvene opštine) i istočnog pročelјa Gradske kuće (sedišta Magistrata). Ovu lepu kuću četvrt veka ranije (1872/73. g.) podigao je Julijanin ujak, trgovac Stevan Popić, a njena prvobitna fasada promenjena je poslednjih godina 19. veka.

Kuća Julijane Palančki i Laze Kostića na Trgu Sv. Đorđa u Somboru, početkom 20. veka
Trg Sv. Đorđa u Somboru, prvih godina 20. veka

Brak sa Julijanom Palanački omogućio je Lazi Kostiću da konačno sredi svoj život. Lišenom novčanih problema, Lazi Kostiću je ženino bogatstvo poslužilo i za nesmetan književni i pozorišni rad tokom poslednjih godina života. U lјupkoj sali somborskog pozorišta, čiji je bio redovan posetilac, izvedena je 13. maja 1900. g. i Kostićeva komedija „Gordana“ (do čijeg uspeha mu je utoliko bilo više stalo jer je svojevremeno bila odbačena i osporavana od Matice srpske i književne kritike), nakon što je Julijana prethodno poklonila novosadskom Srpskom narodnom pozorištu potrebne bogato ukrašene uskočke glumačke odore, pa je predstava mogla da bude odigrana u Beogradu i Novom Sadu. Sredstvima Kostićeve supruge štampana je 1902. g. i Kostićeva poznata i obimna rasprava „O Jovanu Jovanoviću Zmaju“. Celokupnu svoju veliku imovinu Julijana Palanački je, testamentom, odredila da, nakon njene i muževljeve smrti, bude podeljena u dobrotvorne svrhe, što je i učinjeno.

Laza Kostić i Julijana Palanački

Julijana Palanački u životu Laze Kostića nikako nije, kako je to zapisao Milan Kašanin, imala groteskan udeo, niti se Kostić, kako je navela Isidora Sekulić, pod starost oženio neprilikom. Naprotiv, brižna, racionalna i odgovorna, Julijana je predstavlјala protivtežu njegovom životnom anarhizmu, urođenom altruizmu i nehaju za svakodnevnicu i materijalno sticanje, snažan oslonac koji je omogućio da jedan od najsjajnijih srpskih umova svog doba poslednje godine života, nakon decenija lutanja, nemaštine i neizvesnosti, provede u porodičnom miru i materijalnoj sigurnosti, stvarajući neka od najvažnijih svojih poetskih i književnih dela.

Bareljef Laze Kostića i Julijane Palanački na njihovom nadgrobnom spomeniku, na Velikom pravoslavnom groblju u Somboru (rad vajara Jovana Konjareka)

 Milan Stepanović

4 Komentara

  • desanka

    U jednom dahu procitah ovu prelijepu pricu punu meni nepoznatih detalja sa opisima sredine i obucaja ondasnjeg Sombora. Cijelo vrijeme isle su slike kao da se sada desava. I pjesmu sam odslusala. Jako lijepo napisano bogatim rjecnikom i izrazima. Sve pohvale.

  • jasmina

    bravo za gospodina Stepanovica,kakvi bogati opisi,prelepi izrazi ,kao da je sam Laza Kostic pisao tekst.osecala sam se kao da sam na trenutak u tom vremenu,divnom predivnom starom vremenu.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.