Nošnja monoštorskih Šokica spada u najživopisnije nošnje na našim prostorima, jedinstvena je i nadaleko prepoznatljiva. Ženka šokačka nošnja u Monoštoru razlikovala se kod devojaka, mladih žena i starijih Monoštorki, a najkićenija je bila devojačka nošnja. Šokice su, od kada postoje o tome zapisi, veoma mnogo polagale na lepotu svoje odeće. Neki od starijih zapisa, iz 19. veka, zamerali su monoštorskim Šokicama da previše vremena posvećuju izradi tkanja i prediva, kao i ukrašavanju svoje odeće, te da zbog toga zanemaruju druge dužnosti. Najstariji opis ženske šokačke odeće potiče iz 1860. godine, iz pera tadašnjeg monoštorskog beležnika Pavla Demetrovića. On piše kako su ovdašnje Šokice nosile ukrašene košulje, sa pojasom, suknjom i…
-
-
SKUPA SUDSKA PARNICA ZBOG JEDNOG SOMBORSKOG PATKA
Prestonička štampa Kraljevine Jugoslavije izveštavala je tokom 1936. g. svoje čitaoce o neobičnom sudskom sporu, koji se u Somboru vodio zbog jednog – patka. Istina, nije to bio običan patak, nego pripadnik plemenite rase „Peking“. Njega je, krajem 1935. godine, banovinski inspektor Branko Blagojević, sa još dve patke, dao na priplod Somborki Ruži Jejin, s tim da nakon sparivanja vrati Blagojeviću patke i patka. Ruža Jejin je vratila patke, ali je patka „Pekinga“ zadržala, zbog čega je naredne godine došlo do sudskog spora između vlasnika patka i gospođe Ruže. Održano je nekoliko sudskih rasprava tokom kojih su se stalno pojavljivale nove okolnosti, pa nikako nije mogao da bude sproveden dokazni…
-
SOMBORAC – FRIZER ENGLESKE KRALJICE
Aleksandar Vitković, sin Martina Vitkovića i Marsele rođ. Radin, rođen je u Somboru, 1. septembra 1861. godine. Kršten je istog dana u somborskoj crkvi Presvetog Trojstva (kuma na krštenju bila je Barbara, supruga bunjevačkog salašara Martina Stolišića). U Somboru su, od kraja 18. veka, živele dve porodice ovog prezimena – jedna je bila pravoslavne, a druga rimokatoličke veroispovesti. Porodica Aleksandra Vitkovića bila je bunjevačkog porekla, a njeni preci su u Sombor doseljeni iz grada Baje. Nakon završene osnovne škole u rodnom gradu, Aleksandar Vitković je otišao na zanat u Budimpeštu, gde je, kao 15-togodišnjak, postao šegrt u jednoj frizerskoj radnji u njoj je izučio za ženskog frizera – tada još…
-
ĆOŠE – MESTO SASTAJANJA I DIVANA
Ulični ćoškovi u starom Somboru tradicionalno su bili mesta sastajanja, razgovora, ali i snabdevanja ili odlaska u „bircuz“. Svaka ulica imala je svoje „ćoše“, a na ćošku su, najčešće, bile gostionice ili dućani, a skoro svaki javni arteski bunar (osim onog prvog) nalazio se upravo na ćošku svoje ulice. I većina somborskih kamenih pravoslavnih i katoličkih krstova bila je podignuta po uglovima ulica. U Somboru je, možda i najpoznatije, bilo Jerasovo ćoše, koje se nalazilo kraj kuće imućne trgovačke porodice Jerasović, na uglu nekadašnjeg Solarskog sokaka, a današnje Čitaoničke ulice, Glavne ulice i Trga Sv. Đorđa, preko puta zdanja Srpske čitaonice. Bilo je to mesto tradicionalnog okupljanja somborskih šetača, koji…
-
PREDNJA ILI ČISTA SOBA U STARIM SOMBORSKIM KUĆAMA
Većina nekadašnjih kuća u Somboru građena je tipski, na način kako su to propisale državne vlasti Habzburške monarhije u drugoj polovini 19. stoleća. Njihova arhitektura, osim u najužem gradskom jezgru, bila je, mahom, ruralna, a kuća se sastojala od prednje sobe, kuhinje, stražnje ili zadnje sobe, ostave ili komore, gonka ili hodnika i tavana. Prva prostorija u kući bila je „prednja“, „gostinska“ ili „čista“ soba, u kojoj je bio građanski nameštaj sa s jednim ili dva (razdvojena ili spojena) „švapska kreveta“, a ponegde i sa kanabetom ili otomanom. Ranije su ležaji bili daščani, na niskim „kozama“. Na daske kreveta prvo je stavljana slamarica (slamnjača, ispunjena mekanom kukuruznom ljuštikom), a preko…
-
UBRAĐAJ – OSOBENOST MLADIH SOMBORSKIH SRPKINJA U 19. I POČETKOM 20. VEKA
Jedna od osobenosti Sombora bila je UBRAĐAJ (nazivan je još i UBRADAČ), naročita vrsta ženske nošnje, odnosno povez ili marama (zapravo oglavlje ili svečana kapa), koju su, tokom 19. i početkom 20. veka, u svečanim prilikama nosile na glavi mlade Srpkinje iz Sombora i sa somborskih salaša, od udaje do rođenja prvog deteta. Ubrađaj je svekrva poklanjala snahi na dan venčanja i nošen je samo pri odlasku u crkvu nedeljom ili o praznicima. Običaj je bio da nova mlada, prve nedelje posle venčanja, u društvu svekrve pođe u crkvu u ubrađaju. Ponegde je bio običaj i da mlada nasledi nekadašnji svekrvin ubrađaj (svekrva bi se na svadbi sina pojavila u…
-
JUN NA SOMBORSKIM SALAŠIMA
Početkom meseca uzoravana je zemlja na ugaru, a prethodno je po njoj rastrto đubre koje je još tokom zime ovde sadeveno na gomile, da bi se moglo zaorati i na taj način bi lakše bile istrebljene zubača i druge trave. Zemlju koja je „ugarena“ valjalo je duboko orati kako bi se korenje i trava zubača bolje izvukli i lakše isušili i pokupili grabljama ili bili pojedeni od marve. Tamo gde nije bilo dovoljno đubriva, dva put je prevlačena drljača sa gvozdenim zupcima, na kojima je ostajala izvučena zubača ili korenje. Strnjika je zaoravana da istrune u zemlji i verovalo se da se i na taj način zemlja valjano đubri. Na…
-
NADIMCI SOMBORSKIH BUNJEVAČKIH PORODICA
Porodični nadimci ili ime “po ruganju” imale su skoro sve somborske porodice, kako srpske, tako i bunjevačke. Porodični nadimak najčešće je nastajao prema imenu ili ličnom nadimku relativno skorijeg pretka porodice (mada ima i porodica, poput Bošnjaka-Vranješevih, čiji je nadimak stariji od dva i po stoleća), njegovoj psihičkoj ili fizičkoj osobini, poslu kojim se bavio, ličnom umeću, nekom neobičnom događaju koji ga je karakterisao itd. Nadimci su prenošeni s kolena na koleno i omogućavali su da se unutar već velikih i razgranatih porodica istog prezimena razlikuju pojedine grane. To je bilo posebno važno za somborske Bunjevce, koji su dugo predstavljali oko trećine ukupnog stanovništva grada. Kako je broj njihovih porodica…
-
MAJ NA SOMBORSKIM SALAŠIMA
Maj je bio jedan od najdelatnijih meseci u godini na somborskim salašima. Uveliko rasvetala priroda iziskivala je povećan trud ratara i domaćina. Setva jarih žita i prolećnih useva bila je okončana do kraja aprila ili početka maja meseca, nakon čega je sledilo paranje plugom sa posebnim raonikom, tzv. „paračem“, koji je, obično, vukao konj, dok bi ratar držao ručice pluga sa kajasima oko vrata (ukoliko je konj bio mlad ili nenaviknut na ovaj posao, morao je neko da ga vodi, obično neko od mlađih ko još nije bio dorastao težim radovima). U drugoj polovini maja počinjalo je okopavanje kukuruza od trave i korova, sa proređivanjem i čupanjem zaperaka, pa zagrtanje.…
-
APRIL NA SOMBORSKIM SALAŠIMA
April je na salašima oko Sombora predstavljao mesec u kome je probuđena priroda tražila punu pažnju salašara. Po njivama je nastavljena setva jarih žita i prolećnih useva. Na ugaru (nađubrenom još prethodne jeseni) sejana je trava za mladu marvu, pomešana sa zoblju, dok je za krave muzare sejana heljda sa ječmom. Ovakvi travnjaci zasejani na ugaru mogli su da budu košeni po dva, pa i tri puta godišnje. Na ugaru, koji je bliže salašu, sejani su i kupus, krompir, žuta i bela repa, kudelja, proso (proja), pa i kukuruz, a sav rod sa njih skidan je pre no što ova zemlja bude uzorana i posejana ozimim usevima. Sa livada je čišćena…
