Krompir je u Somboru i na okolnim salašima počeo da se gaji tek u poslednjoj trećini 18. veka. Somborci su ga sejali ugledajući se na pridošle Nemce, a najstariji sačuvan izveštaj o sejanju krompira u somborskom ataru potiče iz 1795. godine. Hvaleći krompir, somborski prosvetitelj, književnik i senator Avram Mrazović (1756-1826), sledeći Dositeja, bodrio je u svojoj knjizi „Rukovodstvo k poljskomu strojeniju“ 1822. g. ovdašnje zemljodelce da ga što više seju, smatrajući da ništa „trud njiov nagraditi ne može, kao sejanje krompira; ovo je jedan plod zemnji, koji makar kako neplodna i nerodna godina bila bi, nuždu čelovečesku zakrpiti može. Bura, pljusak, led, tuča i budi kakva nepogoda nek sve…
-
-
AL’ SE NEKAD DOBRO JELO – KAKO SU SE HRANILI SOMBORCI
Ishrana Somboraca, posebno onih koji su živeli na salašima (a skoro 40% stanovnika Sombora živela je preko većeg dela godine na okolnim salašima, sakupljenim u 15 salaških naselja), bila je uglavnom bogata i kalorična zbog napornog rada, a prilagođavana je godišnjim dobima i verskim običajima. Po članu domaćinstva godišnje je držano 25 komada živine, jedan tovljenik i 300 kg žita za meljavu. Na četiri člana porodice držana je krava muzara. Tokom dana obrokovalo se po tri puta (doručak ili „vruštuk“ služen је zorom, ručak u podne, а večera pred smrkavanje), a u danima napornih poljskih radova ishrana je između ručka i večere bila pojačana i užinom („jauznom“). Deca su imala…
-
BUNDEVA I BUNDEVARA
U šali se kaže da je bundeva najviša bačka planina (Sremci već imaju Frušku goru, a Banaćani Vršački breg). Kada se popneš na nju, vidiš ravnicu do komšijskog atara, pa i dalje. Bundeva, tikva, ludaja ili misirača, kako se sve naziva u Vojvodini ova jednogodišnja biljka puzavica, pripada tzv. vreži. Tim imenom se u bačkoj nazivaju sve puzavice (lubenice, dinje, bundeve, tikvice i krastavac), koje, obično, rastu na njivi kao međuusev pored kukuruza, ili uz baštensku tarabu (plot). Mada se za bundevu znalo još u antičko vreme, današnja najrasprostranjenija okrugla bundeva stigla je u Evropu, kao i kukuruz, suncokret, krompir, paradajz ili duvan, preko okeana, nakon otkrića Amerike. Bundeva je…
-
LEBAC
Hleb ili lebac na srpskom, kruv na bunjevačkom i šokačkom, kenyér na mađarskom, brot na nemačkom, chlieb na slovačkom, xлїб na rusinkom, lehem na hebrejskom, manglo na romskom ili ciganskom… Sve su to nazivi koji se u Bačkoj koriste za najvažniji proizvod što ga ljudska ruka ovde spravlja – nasušni hleb. Ovaj krajnji rezultat čovekovog truda da uzore, poseje, požanje i ovrši, te da žito pretvori u brašno, a brašno u hleb, poštovan je kao najveća svetinja. Žito se mlelo u vodenicama ili suvajama s jeseni i s proleća, a svako domaćinstvo imalo je svoje hlebno brašno, koje je čuvano na tavanu kuće, obično u velikim drvenim sanducima. Po jednom…
-
SOMBORSKE LUBENICE
Brojni su simboli Sombora po kojima je ova varoš poznata daleko izvan svog okruženja. Zna se za Sombor po zelenilu (bođošima), fijakerima, tamburašima, čuvenom somborskom siru, ribljem paprikašu, slavnim pesnicima, piscima, slikarima, kompozitorima, prosvetiteljima, duhovnicima i sportistima, skladnoj i očuvanoj arhitekturi itd. Ipak, pri tome malo znamo da je Sombor vekovima, širom regiona, kako se to danas kaže za južnoslovenske prostore, bio najpoznatiji po – lubenicama. Somborske lubenice, tamno zelene kore i bez šara, ali slatke i sočne, zaista su bile najčuveniji lokalni „brend“, a Somborci su sejali bostan (odnosno “vrežu” ili puzavice) još od 16. veka, pa su, vremenom, postali vrsni uzgajivači, posebno lubenica, koje su, u velikim količinama,…
-
LEBA I MASTI
U šali nazivan “bečki doručak” ovaj paorski i siromaški obrok bio je svakodnevan bilo kao fruštuk (doručak), bilo kao jauzna (užina). Na krišku hleba (a hlebovi su tad pečeni u kućnim paorskim ili, leti, u krušnim dvorišnim pećima, u cipovkama od po tri kilograma, pa su kriške bile poveće) namaže se kašičica svinjske masti iz one velike emajlirane kante (ili kačice) s poklopcem, u koju bi stalo po 10 kg masti, malo se po njoj pospe soli i tek prstohvat mlevene slatke crvene paprike (ili one tucane, iz avana) – i gozba je gotova. Pa koliko gladne dece – toliko i kriški hleba, koje bi dečurlija uzela prljavim ručicama i odjurila nazad…
-
BERMET
Uz čuveni “ausbruh”, bermet je drugo naše najbolje vino, a pravi se još od srednjeg veka. Pravi bermet pravi se od grožđa koje rađa samo na padinama Fruške Gore, kraj Sremskih Karlovaca i okolnih fruškogorskih manastira. Za razliku od ausbruha, bermet se ne pravi od suvarka, već se u novembru bure napuni grožđem, pa se doda pelena, a zatim slačice i rena, koji sprečavaju vrenje. Zatim se dodaju i druge mirišljave i lekovite trave (slagao se red grožđa, pa red trava i biljaka), a pojedini karlovački vinogradari su se tako izveštili da su umeli da načine čitavu simfoniju mirisa, sa po dvadesetak raznih vrsta trava. U bure se zatim nalivalo najbolje…
-
KULEN
Kulen je jedan od najčuvenijih gastronomskih proizvoda Panonske ravnice. Bilo da je bački, sremski, baranjski ili slavonski, kulen se tradicionalno pravi od najboljeg svinjskog mesa (od buta, plećke i vrata svinjčeta od oko 150 kg ili nešto veće težine), sa koga su odstranjeni viškovi masnog i vezivnog tkiva. Zavisno od podneblja doda se i malo dobre tvrde slanine (od 10 do 20%), a svakako so (oko 2%), najkvalitetnija ljuta i slatka mlevena paprika (3-4%), koja kulenu daje boju, zatim biber, a ponegde i beli luk, malo ruma i šećera (da kulen „sija“). Pre pojave mašina za mlevenje, meso za kulen se sitnilo nožem, a i danas se isključivo ručno meša.…
-
RIBLJI PAPRIKAŠ – KULTNO JELO GORNJEG PODUNAVLJA
Riblji paprikaš, danas kultno jelo Gornjeg Podunavlja, nekada je predstavljalo specijalitet siromašnih dunavskih alasa, koji je, vremenom, postao omiljen i među gradskim ili imućnijim svetom ovog podneblja. Smatra se da se prâvi riblji paprikaš priprema na relativno uskom prostoru Podunavlja, od grada Baje u Mađarskoj, do Bogojeva u Srbiji (Bačvani još, sa srokom, kažu: „Od Mohača pa do Bača“), odnosno na dužini od svega stotinjak kilometara, i to sa obe strane reke (ređaju se tu, od Baje, brojna naselja „zone ribljeg paprikaša“ – Batmonoštor, Nađbaračka, Davod, Santovo, Bački Breg, Bezdan, Batina, Zmajevac, Suza, Bački Monoštor, Sombor, Kupusina, Apatin, Sonta, Bogojevo i Bač, ali odnedavno i Osijek, Dalj i Vukovar). Severno…
-
…PA I ŽENE PIJU VINA (VINOGRADARSTVO U SOMBORU)
Od Sombora, valjda, nema predela koji je manje pogodan za vinogradarstvo, a u kome su ljudi (i žene) bili tako privrženi vinu, da su grad, stolećima, potpuno okruživali svojim brojnim vinogradima. Još je u tursko doba, na poreskom popisu (defteru) iz 1570. godine, zapisano da Somborci gaje vinovu lozu i plaćaju 80 akči za površine vinograda koje su bile veće od 20 dunuma (jedan dunum je iznosio oko deset ari ili 1.000 m2). Nepun vek kasnije, znameniti turski putopisac Evlija Čelebi, prilikom obilaska Sombora 1665. godine, piše kako je Sombor velika varoš okružena vinogradima, baštama i ograđenim vrtovima. Zapis mladog turskog oficira Osman-age Temišvarskog iz 1688. godine, svedoči da je,…