Još kao mladić, budući pančevački sveštenik i prota Vasilije Živković (1819-1891) napisao je „Graničarsku pesmu“, u narodu poznatiju pod nazivom „Rado ide Srbin u vojnike“. Posle završenih studija prava u Pešti i Požunu (Bratislavi), Vasilije Živković je završio i Bogosloviju u Vršcu, pa je 1845. g. postavljen za đakona, a već naredne godine i sveštenika Uspenskog hrama u Pančevu, u kome će ostati do kraja života. Osim svešteničkog poziva Vasilije Živković je neko vreme radio i kao katiheta i profesor srpskog jezika u pančevačkoj realki, u kome su njegovi učenici, osim ostalih, bili i Mihajlo Pupin i Uroš Predić (prepoznavši talenat vredan ulaganja, prota Živković je izradio kod nadležnih da Mihajlo Pupin dobije stipendiju za dalje školovanje).
Mada sebe nije smatrao pesnikom, i mada znatan deo njegovih pesama nije ni štampan, nekoliko Živkovićevih „stihotvorenija“ doživelo je izrazitu popularnost, nakon što je na njegove stihove komponovana muzika („Rado ide Srbin u vojnike“, „Or’o klikće sa visine“, „Ah, kad tebe ljubit ne smem“, „Ti plaviš zoro zlatna“, „Odbi se biser grana“ i druge). Ove pesme pevaju se i danas, u interpretaciji nekih od najpoznatijih naših izvođača (Sekstet „Skadarlija“, Cune Gojković, Zvonko Bogdan, Merima Njegomir, Živan Milić, Vlada Mikić, Miodrag Bogdanović, Ružica Protić itd).
Ipak, od svih pesama Vasilija Živkovića, ostala je najpoznatija njegova mladalačka himna srpskih graničara, napisana početkom četrdesetih godina 19. veka. Na Živkovićeve stihove, muziku je, najverovatnije na osnovu već postojeće narodne melodije, komponovao Antonije Jahimek, kapelnik Graničarske muzike u Pančevu, a potom je ovu pesmu za muški hor harmonizovao Nikola Đurković, predvodnik pančevačkog Diletantskog pozorišnog društva (ujedno i kompozitor – nastavnik muzike na dvoru kneza Mihaila Obrenovića, a zatim i reditelj, glumac, pevač, pisac i prevodilac). Pesma je prvi put javno izvedena 1. februara 1844. g. na pozorišnoj predstavi u Pančevu i naišla je na oduševljen prijem pozorišne publike, te je morala više puta da bude ponovljena. Nekoliko godina kasnije, kompozitor Kornelije Stanković obradio je ovu melodiju za klavir, te je na taj način Živkovićeva pesma stigla do horova, orkestara i pevača, upravo u vreme Vojvodstva srpskog i buđenja srpskog romantizma. Tada se raširila i postala najomiljenija pesma u prečanskom srpstvu (pevana je, najčešće, samo prva od dve strofe pesme).
Autor stihova je pod starost postao svestan svojih mladalačkih političkih zabluda, izraženih kroz neke stihove ove popularne pesme, te je 1885. g. pisao svom prijatelju: „Danas se čisto stidim i prezam što u zanosu nekom pevah: da kad neko zaželi [svetli car] (ne znam krošto), u smrt skače graničar! A pesma nadahnuća s više treba da je večita istina, a ja se, eto, prevarih, pa i Vas i druge omanuh jer evo se pokazalo da nije tako.“
Pesma je bila često izvođena, pa je, još početkom 20. veka, objavljena i kao gramofonska ploča u izvođenju Tamburaškog zbora „Banat“ (snimljena je za američku diskografsku kuću „Columbia Records“), te u izvođenju Vojnog orkestra Srpske kraljeve grade (samo melodija, snimljena za diskografsku kuću „Concert Record Gramphone“).
Na kraju da se podsetimo i stihova poznate Živkovićeve pesme:
GRANIČARSKA PESMA (RADO IDE SRBIN U VOJNIKE)
Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike.
Borba njemu zabava je draga,
Još milije: sakrušiti vraga.
Jer puščani prah
Ne zadaje njemu strah.
Njega na boj mati
I nevesta prati,
Otac želi sedi
Da vraga pobedi.
Napred ide s’ oružanom Srbin rukom,
A zimzelen vije mu se za klobukom;
Peva, kliče srpski sin,
Pred njim strepi dušmanin.
Puška puca i topovi riču,
A junaci oružani viču:
„Ajte, Srblji, ajte u vojnike,
Već se kupe otadžbine dike.
Kivni gazi vrag
Našeg doma mirni prag.”
Na bojnome polju,
Gde s’ vitezi kolju,
Slave ber’te cveće,
To uvenut neće.
Dok se naša snažna miče desna ruka,
Dopadnuće ljuti dušman trista muka.
Kad zaželi svetli car,
U smrt skače graničar.
M. S.
