DAMARI RAVNICE,  Folkloristika,  Običaji,  RAVNIČARSKI DIVANI

GODIŠNJI OBIČAJI SOMBORACA I SOMBORSKIH SALAŠARA

Među običajima i verovanjima u somborskih Srba i Bunjevaca, kako po gradu, tako i po okolnim salašima, nalazio se znatan broj prastarih narodnih običaja vezanih za pojedine verske praznike i određena godišnja doba.

– O Svetom Trifunu (1/14. februara), guščijem svecu, nasađivane su guske i nije se radilo u baštama. Vinogradari su na Svetog Trifuna odlazili u vinograde, orezivali čokot i zalivali ga vinom kako bi vinograd dobro rodio te godine. Verovalo se da najkasnije do Svetog Trifuna treba posejati žito.

– Na Blagovesti (25. marta/7. aprila) nije se radilo, a posebno su se žene uzdržavale od svakog posla. Muž toga dana nije prilazio ženi jer bi se dete koje bi tog dana bilo začeto rodilo na Božić. U Bunjevaca je na Blagovesti poštovan običaj „vaćanja krvi“, odnosno ispijanja crnog vina.

– U somborskih Srba posebno je raznorodnim običajima obeležavana Lazareva subota – Vrbica (osam dana pred Uskrs). Ponegde su u predvečerje ovog praznika paljene vatre lazarice. U noći pred svanuće Lazareve subote domaćice su tri puta obilazile dvorište lupajući u staru kantu, tepsiju ili klepetušu kako bi iz kuće isterale tzv. žgadiju (pacove, miševe, žabe, bube…). Potom bi počistile dvorište i štalu, a đubre bi spalile na sred dvorišta. U popodnevnim časovima crkvena procesija (litija) išla je kroz salaš ili kroz grad po vrbove grane kojima će se pre večernja ukrasiti crkva ili molitveno mesto. Deca su imala zvoncad oko vrata, a litija je zasipana zrnima pšenice. Na Lazarevu subotu sejan je bosiljak u bašti, koji je bran na jesenji Krstovdan. Žene na Lazarevu subotu nisu šile, a muškarci nisu radili u polju.

Crkvena litija o vrbici u Somboru, šezdesetih godina 20. veka

– Na drugi dan Uskrsa – Vodeni ponedeljak – srpski salašari su izlazili na groblje, gde su nošeni uskršnji kolači i šarana jaja. Sveštenik je na groblju držao opšti pomen za sve umrle. I u Srba i u Bunjevaca sačuvan je običaj da drugog dana Uskrsa momci, svečano obučeni, odlaze u devojačke kuće i polivaju vodom devojke i mlade žene. Pevali su: Ustaj, curo, pa suknju navlači, evo idu tebi polivači, a na dar su dobijali uskršnji kolač i šarena jaja. Ponegde su polivači dolazili praćeni gajdašem ili tamburašima. Na drugi dan Uskrsa mlađi iz kuće, ili nova snaha, nosili su u posebno ukrašenom peškiru ili marami kolačari uskršnji kolač kumovima i udatim kćerima. Na Vodeni ponedeljak žene nisu prale rublje da ne bi dobile vodenu bolest, a kvočke nisu nasađivane jer bi jaja bila vodena, odnosno mućkovi.

Polivači na somborskoj glavnoj ulici, tridesetih godina 20. veka

– Pravoslavni Somborci su na Tominu nedelju (prvu posle Uskrsa ili tzv. “mali Uskrs”) išli u litiji gradskim ulicama.

Litija o Tominoj nedelji 1904. god. (fotografija: dr Radivoj Simonović)

– Litije (ili ophodnja u Bunjevaca) u poljima bile su posebno brojne na Markovdan (Markovo u Bunjevaca, 25. aprila/8. maja). I na srpskim i na bunjevačkim salašima odlazilo se tog dana u njive na blagosiljanje žita. Motike i plugovi su mirovali, a mlade Bunjevke su se ponavljale i u „novom ruvu“ išle u ophod, pa u popodnevnu šetnju gradom.

– O Spasovdanu (Vaznesenju Gospodnjem, 40 dana nakon Uskrsa) na somborskim srpskim salašima klan je petao da bi letina bolje rodila, a po crkvama i kapelicama osvećivana su zvona da bi bolje rasterivala gradne oblake.

– Praznik Duhovi, u Somboru i okolini poznatiji kao Dovi (Trojice, Pedesetnica – Silazak Svetog Duha na apostole, pedeseti dan po Uskrsu), bio je ispunjen bogatim srpskim i bunjevačkim narodnim običajima. Lekovite trave i zelenilo imali su značajnu ulogu u duhovskim obredima. Na somborskim salašima je veče uoči Duhova sva stoka i živina zatvarana, a na duhovsko jutro, pre izlaska sunca, domaćini bi nabrali travu koja je stavljana ispred štala i obora, pa je tek onda stoka puštana da pređe preko trave. Trava je stavljana i ispred kućnog praga i preko nje je prelazila sva kućna čeljad. Prozori, vrata i kapije kuća, staja, ambara i čardaka su i u Srba i u Bunjevaca kićeni mladim biljem i zelenim granjem (obično orahovim lišćem i grančicama zove). Srbi su za vreme liturgije pleli venčiće od trave stavljene po crkvi, koje su nosili kući i kačili o slavsku ikonu, a ponegde je pleteno i više duhovskih venčića koji su davani stoci i živini da ih pojedu. Na srpskim salašima se tog dana nalivalo pomalo mleka u svako jelo da bi se mleko „zamladilo“. Zajednički srpsko-bunjevački običaj o Duhovima zvao se „kraljice“. On se nešto duže održao u Bunjevaca, posebno po ušorenim salašima. Nekoliko najlepših mladih devojaka (najmanje pet ili šest, a najviše deset do 15 devojaka) oblačile su se u svečano srpsko ili bunjevačko „narodno ruvo“ iskićeno cvećem, pa su išle od kuće do kuće pevajući duhovske pesme.

– O prazniku Presvetog Trojstva (prva sedmica nakon Duhova) somborski katolici bi se okupljali oko spomenika Presvetom Trojstvu na istoimenom trgu ispred Gradske kuće, gde je držana služba i izgovarane molitve na bunjevačkom, nemačkom i mađarskom jeziku.

Spomenik Presvetom Trojstvu u Somboru početkom 20. veka

– Somborski Bunjevci poštovali su praznik Bršančevo (Tijelovo, u prvi četvrtak nakon praznika Sv. Trojstva, odnosno u deveti četvrtak od Uskrsa), kada u kući nisu pekli hleb ili kolače, a ponegde nije ni ručak kuvan. Po somborskim ulicama o Tijelovu je priređivana velika katolička procesija.

Procesija o Tijelovu, tridesetih godina 20. veka

– Na praznik Rođenja svetog Jovana Krstitelja (Ivandan, Ivanje, 24. juna/7. jula) u somborskih Srba i u Bunjevaca poštovani su brojni stari običaji blisko vezani sa snažnim kultom sunca i svetlosti očuvanim iz paganskih vremena. I Srbi i Bunjevci u okolini Sombora (šire u Bačkoj i Banatu ovaj običaj je bio sporadičan) palili su toga dana ivanjske vatre (u Bunjevaca ivanjska kresiva). Srpski momci (ređe i devojke) preskakali su vatre kada se razgore, uz povike: Ovoliki Ivandan! Oko vatri je igrano kolo, a mlade majke su iznad ognja nadnosile malu decu, verujući da će ih tako zaštititi od zlih sila. Bunjevci su ivanjske kresove palili od grančica i kukuruzovine, u predvečerja, tri dana za redom i preskakali ih po tri put, uz izreku da ne vridi počet’ ako ne mož’ svršit’. Ta tri dana Bunjevci su palili i buktinje i oprezno ih pronosili kroz polja sa ječmom koji je tada bio u zrenju. U Srba su devojke u predvečerje Ivandana brale u poljima ivanjsko cveće od koga su plele ivanjske vence. Venci su kačeni o ulaznu kapiju (avlijska vrata) na salašu ili o kuću, a nošeni su i na groblja gde su vešani o krstove upokojenih ukućana.

Somborski ivanjdanski venčići

– U Bunjevaca je po završetku žetve proslavljana dužionica (dožionica, dužjanca), stara porodična, a kasnije opšta zemljoradnička svečanost koju su njihovi preci preneli iz nekadašnje postojbine, kada su se pre više od tri veka doselili u severnu i severozapadnu Bačku (Jovan Erdeljanović beleži ovaj običaj u Sinjskoj krajini pod imenom „doženjancija“, u Lici „dožinjancija“, a u dalmatinskoj Zagori običaj se nazivao „dožencija“). Kada se žetva završi, očisti i uredi njiva, risaruše su plele venac i krunu od klasja nove pšenice. Venac je stavljan oko šešira bandaša (predvodnika žetve, obično najrevnosnijeg i najsposobnijeg kosača), a kruna je nošena domaćinu na salaš. Kosci bi stavili kose na ramena, risaruše uzele kuke u ruke i dvoje po dvoje bi ulazili na salaš, gde su ih dočekivali domaćin i domaćica. Domaćica je blagoslovenom (osvećenom) vodom škropila pšenični venac, a ukućani su polivali vodom žeteoce koje je domaćin nudio vinom. Kada bi bandaš predao domaćinu venac i krunu, ovaj bi sve žeteoce ponudio svečanim obedom. Pšenični venac je bio čuvan u sobi ili na gonku do sledeće žetve. Od ove porodične svečanosti u bačkih Bunjevaca je početkom XX veka nastala opšta proslava završetka žetve. U Somboru je prva dužionica javno proslavljena 1935. g. u organizaciji ovdašnjeg Hrvatskog prosvetnog društva „Miroljub“ i imala je sličnu sadržinu kao i porodična proslava završetka žetvenih radova.

Dužionica u Somboru tridesetih godina 20. veka

– U ranijim vremenima od svetog Andrije Prvozvanog (30. novembra/13. decembra), pa do Božića, žene na srpskim salašima nisu snovale pređu za tkanje da zveri ne bi davile stoku.

– Na Varice ili Varindan (Svetu Varvaru, 4/17. decembra) žene na srpskim salašima nisu radile domaće poslove, osim što su kuvale žito (pšenicu pomešanu sa zrnima svih žitarica koja su te godine rodila na salašu). Ovako kuvano žito slađeno je medom i radi zdravlja su ga jeli svi ukućani. O Varicama je sejana pšenica na tanjiriće da isklija do božićnih praznika. Bunjevci su svetu Barbaru poštovali kao zaštitnicu od munja.

– Na rimokatolički praznik Lucindan (dan svete Lucije, 14. decembra) Bunjevke su u čaše ili šoljice sejale žito koje je trebalo da ozeleni do Božića. Posetilac koji bi tog dana došao u bunjevačku kuću, čestitajući Lucin dan, sevši na pod kraj vrata, poželeo bi domaćici dobre kvočke i mnogo pilića (slično kao u Srba na Božić). Na Lucin dan Bunjevke nisu prale, šile, niti prele. Tog dana nije smela da se nosi voda iz tuđeg bunara, niti da se nešto zajmi u susedstvu. O Lucin-danu je rezana grančica voćke (jabuke, kruške, višnje ili trešnje), koja je stavljana u vodu da procveta do Božića, kada je ukrašavala božićnu trpezu. Od ovog dana, pa do Božića, svaki dan je simbolično urezivan krug na prutu.

– Praznik Materice proslavljali su i Srbi i Bunjevci, a padao je uvek u nedelju, dve sedmice pre Božića. Deca su unapred pripremljenom uzicom simbolično vezivala noge majkama i drugim udatim ženama u kući, rodbini i susedstvu, a one su se otkupljivale dajući deci slatkiše, orahe, suvo voće i novac. Udatim kćerima iz kuće na Materice je nošena pogača (posna ili bundevara). Pogaču je obično nosio mlađi brat, pa je mati od detinjstva govorila starijoj kćeri: Čuvaj brata jer ti neće doneti o Matericama pogaču. U Bunjevaca je ovaj dan bio opšti praznik žena u kući, a mladoženja je o Matericama prvi put odlazio u posetu „babi“ (punici, tašti), često praćen tamburama ili gajdama. Bunjevačka mlađarija (čestitari) dolazila je na čestitanje u sve poznate kuće uz stihove: Faljen Isus, gazdarice, čestite vam Materice, a čašćena je slatkišima i čašom vina sa metalnim novčićem na dnu, koji je svaki čestitar dobijao nakon što ispije čašu.

– Očeve (Oce) praznovali su i Srbi i Bunjevci poslednje nedelje pred Božić. Deca su uzicom vezivala noge očeva i oženjenih muškaraca u kući ili susedstvu, a oni su se, kao i majke nedelju dana ranije, otkupljivali novcem, voćem ili slatkišima. U bunjevačkim kućama mlađi su čestitali Oce oženjenim muškarcima u kući, te „didi“ sa majčine strane, za šta su čašćeni sitnim novcem i čašom vina.

– U popodnevnim časovima prvog božićnjeg dana, po gradu i srpskim salašima, mladi su „vijali kiselicu“ (kasnije se govorilo da „vijaju Božić“). Momci su jahali konje ili su ih uprezali u sanke, te pevajući jurili i vozili se po salašima, srećni što ne moraju više da jedu posnu kiselicu koja im je dojadila za šest nedelja posta.

Posle Božića (Sava Stojkov, ulje na plartnu, 1979)

– I kod somborskih Srba i kod Bunjevaca drugog dana Božića iz roditeljske kuće je nošen kolač udatoj kćeri (u Srba i kumu, što su najčešće činila deca, noseći kolač u čistom belom peškiru). Trećeg dana Božića, pre izlaska sunca, domaćica je iznosila slamu, koja je paljena u okopu salaša. Slama koja je bila na stolu i pod stolom skupljana je i stavljana pod živinu kada je nasađivana. Sitna slama koja je čišćena sa poda nošena je pod voćke. U Bunjevaca je na treći dan Božića blagosiljano vino, od koga su pili pomalo svi ukućani. Tog dana su koledari (grupa od deset do 12 momaka, podeljenih u dve grupe) išli po bunjevačkim kućama pevajući „starovinske koledarske pisme“, a za nagradu su primali brašno, jaja, kobasice, slaninu, šunku, kolače, suve šljive, jabuke i vino. Istovetan običaj koledarenja na srpskim salašima i među somborskim Srbima iščezao je do kraja XIX veka.

Koledari

– Na rimokatoličke Mladence (Mladince, 28. decembra) stariji bunjevački salašari su simbolično šibali mlađi svet.

Većina zasebnih starih narodnih običaja i verovanja sačuvana je na somborskim prigradskim salaškim naseljima:

– Na salašu Bilić, za Mali Božić (pravoslavnu Novu godinu) se u kućama prvo jelo malo bele bundeve da se ne bi tokom godine ošugali. Za Svetog Iliju nosili iz crkve sveću koju bi palili u slučaju jakog nevremena, a o koju bi privezali venčić trave opleten u crkvi na praznik Duhova.

– Među običajima koji su negovani na salašu Bukovcu beleži se posipanje žitom litije o prazniku vrbice (na Lazarevu subotu). Litijaši su gledali da uhvate ova žitna zrna, koja su čuvali i mešali sa zrnima pšenice namenjenim za setvu kako bi žito bolje rodilo. Venčiće pletene o Duhovima Bukovčani su, sem u kuću, odnosili u vinograde i na njive.

Bukovac

– Na salašu Žarkovac na Mesne poklade klana je kokoška, a na Bele poklade petao da ne bi umrli domaćica odnosno domaćin. Izvođenje obredne igre bilo je poznato u Žarkovcu. Igrale su starije žene i podskakivale u kolu da bi porasla kudelja. Ovo obredno igranje izvodilo se u Žarkovcu u kafani ili na raskršću. Uoči Spasovdana ponovo su u Žarkovcu šarana jaja i to u farbi preostaloj od Uskrsa, te su ih ukućani jeli na Spasovdan radi zdravlja. Na Spasovdan su se u Žarkovcu palile sveće u crkvi, jer po narodnom shvatanju toga dana ispaštaju duše.

Žarkovac

–  Od zasebnih narodnih običaja u salaškom naselju Obzir o zadušnicama je klana kokoš jer, po verovanju ovdašnjih salašara, ako je ne bi zaklali, petao bi ih stalno prebrojavao, pa ako su sve na broju, umro bi neko od članova porodice na salašu.

– Stanovnici salaša Čičova čuvali su brojne posebne narodne običaje koji su ih razlikovali od ostalih okolnih somborskih salaša. O Badnjoj večeri pod sto je ostavljan tanjir kuvanog žita od Varindana, dok je u nekim porodicama pod stolom pravljeno gnezdo sa jajima, koja bi sutradan po dolasku iz crkve mešali ukućani kako bi se pilića namnožilo koliko je ljudi u crkvi bilo. Za mesne poklade, pred početak Velikog ili Uskršnjeg posta, u Čičovima se klao petao da ne bi umro domaćin kuće, a o belim pokladama klana je kokoška da ne umre domaćica. Ukoliko na Lazarevu subotu (Vrbicu) pada kiša, na Čičovima se verovalo da će biti plodna godina. O Đurđevdanu se na Čičovima kućna ikona kitila koprivom i belim lukom, a žitnom rosom bi se, u đurđevdansko jutro, umivali oni koji su imali bolesne oči. O Spasovdanu se klao petao kao žrtva svecu za dobar rod letine. Na Duhove se pokošena trava posipala po crkvi, koja je spolja i iznutra bila okićena olistalim granama oraha, lipe, bresta ili hrasta. U crkvi su od trave pleteni venci koji su davani stoci da pojede radi zdravlja i kroz koje su provlačeni pilići i ćurići da bi bili zdravi i napredni. Duhovskim venčićima koji su čuvani u kući pripisivana su lekovita svojstva.

Čičovi

M. S. 

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.