PRVI SRPSKI POPULARNI ZDRAVSTVENI PRIRUČNIK NASTAO JE U SOMBORU

U Somboru je, početkom tridesetih godina 19. veka, nastao prvi srpski lekarski priručnik, iz pera  somborskog fizikusa (lekara) Konstantina Peičića (Borovo, 1802 – Budimpešta 1882). Peičić se školovao u Vinkovcima, Karlovcima, Požunu i Pešti, gde je 1830. g. promovisan u doktora medicine.

Peičić je odbio je predlog Vuka Karadžića da pređe u Srbiju za ličnog lekara knjaza Miloša, pravdajući se strahom od samovolje srpskog vladara. Kratko je radio u Sremskoj Mitrovici, da bi 1831. godine, na preporuku Platona Atanackovića, nekadašnjeg somborskog sveštenika i profesora somborske Srpske preparandije, prešao u Sombor. Ovde se 1840. g. oženio Anom, ćerkom ovdašnjeg senatora Jakova Laloševića i sestrom budućeg somborskog gradonačelnika Stevana Laloševića. U svojoj autobiografiji Peičić o svom boravku u Somboru kaže: Premeštanje moje u Sombor porodilo je meni srećan preobraštaj celoga života moga domaćeg, jer njemu imam pripisati izrednu suprugu svoju Anu, koja mi je krasnu i pohvaljenu decu moju rodila i odranila i neobično čestito vaspitati pomogla…

Godine 1835. Peičić je postavljen za fizikusa (nadzornog lekara) i lekara mitropolitskog dvora u Karlovcima. Od 1845. do 1874. živeo je u Pančevu, gde je skoro tri decenije bio gradski fizikus. Za vreme revolucionarne 1848/49. g. Konstantin Peičić je neko vreme bio predsednik Okružnog narodnog odbora u Pančevu, izaslanik pri instalaciji bana Jelačića u Zagrebu i član delegacije vojvođanskih Srba koja je 1848. u Insbruku podnela austrijskom caru Ferdinandu zahteve karlovačke Majske skupštine. Postao je član Srpskog učenog društva i književnog odeljenja Matice srpske. Poslednje godine svog života proživeo je u Pešti kao nadzornik Tekelijanuma. Umro je u Pešti 1882. godine.

Konstantin Peičić se od mladosti bavio književnošću i još kao student objavio je prvu dramu. Sarađivao je u nekoliko časopisa i listova. Osim pisanjem stručnih, književnih i političkih radova i članaka, bio je jedan od urednika časopisa „Domaći lekar“ (1871), a pred kraj života sarađivao je i u časopisu „Zdravlje“, koji je  pokrenut u Somboru. Prikupljao je prenumerante za knjige Vuka Karadžića u Somboru, istovremeno sakupljajući i pretplatnike na sopstvena dela. Sa Vukom je bio u prepisci iz koje je sačuvano 11 njegovih pisama Vuku, pisanih između 1829. i 1862. godine, među kojima je i nekoliko upućenih iz Sombora. U hronologiji Vukove prepiske zabeleženo je deset pisama koje je Vuk poslao Peičiću, od kojih je šest upućeno u Sombor, ali nijedno od njih nije sačuvano. Prevod doktorske disertacije Konstantina Peičića sa latinskog, o lečenju siromašnih bolesnika, predstavljalo je prvo originalno delo iz medicine štampano na srpskom jeziku. Brošura je štampana u Budimu, na 23 stranice, pod nazivom RAZGLAGOLSTVIJE UVENČATELNO LEKARNO-POLITIČESKO O BOLNI SIROMAHA LEČENJU. Iste godine objavio je Peičić u Budimu, na 87 strana, i svoje prvo delo iz popularne medicine RUKOVODITELJ K SVEOBŠTEM ZDRAVLJU. Knjiga je štampana u Univerzitetskoj štampariji.

U vreme svog boravka u Somboru, Peičić je pripremao i pisao, i konačno 1834. g. objavio svoje najpoznatije delo RUKOVODITELJ K IZGUBLJENOM ZDRAVLJU (u predgovoru knjige autor naznačava da ga je pisao u Somboru koncem januara 1834). Ovaj prvi srpski razumljivo i popularno pisan (na skoro čistom narodnom jeziku) priručnik za lečenje bolesnika u odsustvu lekara, sa opštim pravilima zdravog života, ishrane i higijene, bio je obiman i imao je ukupno 376 stranica. Knjiga je štampana u Univerzitetskoj štampariji u Budimu, a među njenim brojnim pretplatnicima nalazilo se i 56 Somboraca. Jaša Ignjatović u svojim „Memoarima“ pominje ovu Pejičićevu knjigu i kaže za nju da je ovom „čisto srpskom knjigom priredio ulaz u Srpstvo“, te da „valjda jedne kuće gde čitati znadu nije bilo da se ta knjiga nije čitala“. Drugo prošireno izdanje ove knjige objavljeno je u Novom Sadu 1840. godine.

Posebno je zanmljiv pregled sadržine Peičićeve knjige, koji kao na dlanu predstavlja sve one bolesti i nevolje sa zdravlje, sa kojima su se suočavali naši preci pre skoro dva stoleća.

Vasa Stajić svoju studiju o Konstantinu Peičiću zaključuje rečima: „Ostaje, dakle, spominjanja vredan Konstantin Peičić kao jedan od učenika Dositejevih, jedan od onih reformatora našeg narodnog života koji pred navikama i običajima naroda nisu zastajali kao pred svetinjom, nego su u tim navikama i običajima, u načinima na koje je živeo i radio naš narod, gledali polje na kome treba uporno raditi da bi nam se narod već jednom umio i okupao, da bi se uljudio, telesno i zdravstveno ojačao, a uporedo, i dušu svoju provetrio, očistio od plesni i paučine… U grupi tih svereformatora… zauvek je zauzeo i časno ispunio svoje mesto dr Konstantin Peičić“.

Milan Stepanović