Simeon Zorić, general-lajtant ruske armije, rođen je 1743. g. u Čurugu, u srpskoj graničarskoj porodici, kao sin Gavrila Nerandžića i Stafanije rođ. Zorić (Nerandžići su u Čurugu živeli i početkom 19. veka). Simeona je, još u detinjstvu, posinio brat od strica njegove majke, kapetan Potiske vojne granice u Žablju Maksim Zorić, čije je prezime Simeon uzeo (njega pominje jedna pesma iz četrdesetih godina 18. veka, stihovima: Maksim Zoriče, dobar vojniče). Početkom 1752. g. kapetan Maksim Zorić preselio se, kao i toliki drugi srpski graničarski oficiri, u Rusiju, u oblast nazvanu Slavenoserbija, a njegov posinak Simeon učinio je to dve godine kasnije, sa porodicom Maksimovog brata Vasilija.
Od 1754. godine, pod nadzorom svog poočima Maksima, mladi Simeon se, kao dečak, učio vojnim veštinama, koje su bile neophodne za budućeg carskog husarskog (konjičkog) oficira. Kadetsku vojnu školu završio je 1757. g. u Sankt Petersburgu, posle čega je stupio u Srpski husarski puk u Novoj Srbiji. Kao 17-godišnjak, u činu husarskog narednika, istakao se hrabrošću u Sedmogodišnjem ratu i borbama protiv Prusa, te je bio ranjen i zarobljen, a nakon puštanja iz zarobljeništva dobio je, krajem 1760. godine, čin ruskog carskog husarskog potporučnika. Četiri godine kasnije učestvovao je u vojnim operacijama ruske vojske u Poljskoj, a 1767, sa svega 24 godine, Zorić je već imao čin konjičkog kapetana. Na početku Rusko-turskog rata (1768-1774) unapređen je u čin majora, a komandovao je isturenom prethodnicom ruske vojske. U ovom ratu Zorić je ispoljio veliku ličnu hrabrost, žustrinu, brzinu i snalažljivost, te je presudno uticao na uspehe Rusa u nekoliko vojnih operacija. U jednoj od bitaka sa Turcima, početkom jula 1770. godine, Simeona Zorića i njegov odred opkolile su znatno nadmoćnije turske snage, te je posle žestokog okršaja prsa u prsa, u kome je zadobio tri rane (dve od koplja i jednu od sablje), Zorić bio zarobljen. Četiri godine proveo je u carigradskom zatvoru, a kada se 1775. godine, posle razmene zarobljenika, vratio u Rusiju, poslat je u diplomatsku misiju u Švedsku.
Po povratku svečano je predstavljen ruskoj carici Katarini, na koju je ovaj stasiti, hrabri i odani oficir, privlačne spoljašnosti, ostavio snažan utisak. Carica ga je odlikovala Ordenom Sv. Đorđa IV stepena, a potom je Simeon Gavrilović Zorić (kako je zvanično glasilo njegovo ime i prezime u Rusiji) postao 1777. g. ađutant kneza Grigorija Potemkina, najuticajnijeg ruskog plemića na carskom dvoru. Potemkin je za taj položaj upravo i tražio čoveka njegovih kvaliteta – lepog, zdravog, profinjenog, spretnog i sa reputacijom heroja. Zorić je dobio čin pukovnika i imenovan je za komandanta Lajb-huserskog garnizona.
Ruska carica Katarina bila je razborita vladarka, ali i strasna žena, koja je stalno menjala ljubavnike. Trudeći se da ni jedan od njenih ljubavnika ne dobije veći uticaj na državne poslove, knez Potemkin je smišljeno počeo da Simeona Zorića približava vladarki, kako bi odstranio njenog tadašnjeg ljubavnika Zavadskog, preko koga su neki uticajni dvorski i oficirski krugovi pokušavali da ga uklone. I zaista, nije prošlo mnogo vremena, a Zorić, koga je carica Katarina nazvala „krasavec“ (lepotan), jedne noći je, po predanju, ispod svog jastuka pronašao ključeve caričinih odaja. Postao je njen ljubavnik i knez Potemkin uspeo je time da odstrani svoje protivnike i zadrži uticaj i kontrolu nad državnim poslovima. Carica je, kasnije, govoreći o Simeonu Zoriću, izrekla jedan od onih komplimenata, koji ovdašnji Srbi „zdravo vole“. Rekla je, naime, da od svih njenih ljubavnika jedino „krasavecu Simi“ nikada nisu bili potrebni afrodizijaci, te da je on uvek bio spreman da utoli njenu izraženu i snažnu požudu. Istovremeno, dok je tokom jedne nepune godine bio caričin ljubavnik, Zorić je dobio čin general-majora i postavljen je za šefa Kavalergardskog korpusa, kao i Ahirskog husarskog puka. Carica je svog novog milosnika obasipala pažnjom i darovima. Obeležavajući dan svog krunisanja, Katarina je Simeonu, 22. septembra 1777. godine, poklonila velik dijamantski prsten, zvezdu ukrašenu brilijantima, sablju, perjanicu i druge skupocenosti, a već 3. novembra iste godine darovala mu je imanje u Sesvegenu, u Liflandiji, vredno 200.000 rubalja. Nešto kasnije dobio je i dvorac u Petrogradu i, povrh svega, još 300.000 rubalja u gotovini. Simeon Zorić je promovisan u javnu ličnost, pa je odlikovan malteškim Ordenom Sv. Jovana, a poljski kralj Stanislav Avgust dodelio mu je ordene Sv. Stanislava i Belog orla, koje mu je, po kraljevoj želji, 26. novembra 1777. g. svečano predala carica Katarina II, što je bilo propraćeno i prigodnim stihovima objavljenim u Moskovskim vjedomostima, zvaničnom glasilu Ruske imperije.
Zapisano je da je mladi general „tokom jeseni, zime i proleća živeo u izobilnoj milosti carice i raskošnom ambijentu njenoga dvora“. Opisavši ga kao „hrabrog ratnika lepe spoljašnjosti, koji nije imao manire dvorjanina, ali je plenio veselom naravi i spremnošću da pomogne svakome ko mu se obrati, mada je ponekad bio nagao i grub“, savremenici su nagoveštavali i njegove pokušaje da ne ostane samo kavaljer u caričinom okrilju. Jedan od njih zabeležio je Simeonove reči da je „bio varvarin pre nego što je, zahvaljujući Katarini, postao drugi čovek“… Sasvim izvesno, Zorić nije bio samo očaran caričinom svekolikom milošću, niti zasenjen dvorskim sjajem, već je radoznalo težio i da upozna ambijent u kojem se našao. Tako je, po svedočenju jednog od Katarininih biografa, kupio za sebe veliki broj knjiga kada je otkrio bogatu dvorsku biblioteku.
Preobražaj sirovog ratnika u uticajnog aristokratu, verovatno je uznemirio njegovog nekadašnjeg zaštitnika kneza Potemkina, posebno nakon što je carica Katarina, početkom 1778. godine, svom ljubavniku Simeonu poklonila državni posed u Moskovskoj guberniji, kome je pripadao i grad Šklov na Dnjepru, sa susednim selima (sa čak 16.000 duša), a potom i posed u Pskovskoj guberniji. Prema Simeonu carica je iskazala darežljivost kakvu ranije nije pokazala ni prema jednom od svojih ljubavnika (Ivana Rimskog Korsakova). Potemkin je, u maju 1778. godine, uspeo da carici nametne novog ljubavnika, posle čega ga je Zorić, pred licem same vladarke, u burnoj raspravi pozvao i na dvoboj. Uticajni knez je poziv odbio, a Simeon je caricu zamolio da ga zadrži kraj sebe, rekavši da je spreman i da se odrekne svih materijalnih dobara koje je dobio. Ganuta, carica ga je još neko vreme zadržala na dvoru, posle čega mu je, tokom jula iste godine, naređeno da se udalji iz prestonice. Zorić je otišao u Pariz, gde se neko vreme odao raspusnom životu, a po povratku u Rusiju ponovo je dobio veću sumu novaca od carice, novih sedam hiljada kmetova i titulu grofa. Naselio se o Šklovu, koji je postao njegova rezidencija. Svoj zamak je opremio, čak i za ruske prilike, neobično raskošno, te je počeo da živi burnim i bučnim životom. Smenjivali su se bogati balovi, maskarade, vatrometi, lov i veseli izleti, a oko Zorića se vio niz ljudi koji su smišljali kako da ga razgale (Zorić je imao i sopstvenu stalnu pozorišnu trupu sa orekstrom). I sama carica dva puta je posetila svog bivšeg ljubavnika i oba puta bila je dočekana raskošno i na najsvečaniji način, a Zorićev zamak u Šklovu obišao je tada i austrijski car Josif II, sin carice Marije Terezije.
Na Zorićevim zabavama kockalo se o ogromne iznose (čuveni ruski književnik A. S. Puškin, u svom delu „Pikova dama“, govori o Zoriću kao o znamenitom igraču – kockaru). Upravljači Zorićevog dvora u Šklovu, braća Zanovići, zapravo avanturisti i hazarderi koje mu je preporučio rođeni brat David Nerandžić, falsifikovali su, početkom osamdesetih godina 18. veka, iz Šklova carske novčanice, što je u velikoj meri narušilo Zorićev ugled kod carice, mada je bilo dokazano da on nije učestvovao u falsifikovanju. Ipak, bio je stavljen pod tajni policijski nadzor, a carica ga je u dubini duše smatrala saučesnikom braće Zanović. Godine 1784. otpušten je iz carske vojne službe i penzionisan. Služba mu je obnovljena nakon smrti carice Katarine, kada ga je car Pavle, 1797. godine, proizveo u čin general-lajtnanta i postavio ga za zapovednika Izjomskog husarskog puka. Zbog pronevere pukovskog novca, Zorić ije uskoro izveden pred sud, pa je ponovo otpušten iz službe i na kraju uhapšen. Ubrzo je oslobođen, pa se vratio da živi u Šklovu, posvetivši se svom učilištu (kadetskoj školi), koje je pokrenuo nešto ranije, a u kome je tada učilo trista mladih plemića. Nakon što je učilište, u koje je uložio mnogo sredstava i truda, izgorelo krajem maja 1799. godine, njegovo duševno i zdravstveno stanje se pogoršalo, pa je preminuo početkom novembra iste godine, okružen mnogobrojnom rodbinom, koja je našla utočište u njegovoj rezidenciji, ali i „mnoštvom džabalebaroša“. Aleksandar Piščević (sin Simeona Piščevića) u svojim sećanjima piše kako je, početkom osamdesetih godina 18. veka, u Zorićevom dvorcu u Šklovu živelo raznoliko društvo ruskih i austrijskih Srba, kao i Rusa i Poljaka, među kojima je bilo i belosvetskih varalica poput braće Zanović, krivotvoritelja ruskog novca (o tom Piščevićevom zapisu Boško Petrović kaže: “Opisavši kako se oko Zorića, njegovog dvora, korpusa, teatra, muzikanata, balova i kocerata stalno vrti mnogobrojan svet, Poljaci s čitavim porodicama, koji traže milosti; Rusi, koji dolaze radi veselja i karata – jer Zorić je strastan ali i poznato loš kartaš; Srbi koji traže pomoći, a Zoriću dobro dolaze da bi se pokazao pred drugima – mladi Piščević će prikazati samog generala, koji se, uprkos ogromnim prihodima, stalno nalazi na ivici dužničke katastrofe. ‘Kad gospodin Zorić izlazi kamo kolima, to je neobičnije nego život: kola su s jedne strane okružena zajmodavcima, a s druge strane siromasima koji traže pomoći. Zorić prvima odgovara kako je naredio da se njihovi računi pregledaju, a za druge gromkim glasom naređuje da im se razda po rublja’…”
O Simeonu Zoriću carica Katarina je iznela svoje mišljenje: „Može se reći da je imao dve duše – voleo je dobro, a činio je loše. Bio je hrabar u odnosu na neprijatelja, ali je lično bio kukavica.“
Simeon Zorić je, krajem osamdesetih godina 18. veka, bio pokrovitelj i mecena Dositeja Obradovića, koji je u Šklovu proveo duže od pola godine.
M. S.
[Podaci i citati na osnovu radova Jovana Skerlića, Radoslava Grujića, Miloša Moskovljevića, Ljubivoja Cerovića, Radovana Mićića i Dušana Bapca]
