DAMARI RAVNICE,  Istorija,  Književnost,  OBZORJA PROŠLOSTI

BOLOVANJE I SMRT LAZE KOSTIĆA

Posle smrti svoje supruge Julijane, krajem oktobra 1909. godine, u njihovoj prostranoj kući Laza Kostić je ostao potpuno sam. Prvi put naredne godine nije obeležio svoju krsnu slavu (Sv. Jovana, 7/20. januara). Supruzi je dao šestonedeljni  pomen, često je obilazio njen grob i ozbiljno je razmišljao o preseljenju u Beč, ali je hteo ovde da sačeka njen godišnji pomen (Svetislavu Stefanoviću polovinom marta 1910. godine, piše iz Sombora: Još mi je kao u tuđoj kući. Na groblju kao da mi je bliže srcu. Pa te dosade svaki čas. Počinje se vršiti reč moje pokojnice svojim bolničarkama: „Ostavljam mu sve što imam, al će videti kakva je to briga“. Jutros dobih račun od gotovo 2000 kruna za opravke kuća i salaša. Pa svaki dan po koja prošnja: Bettelbriefe. Da nisam smislio da godinu žalosti provedem onako kao što je bilo za njena života, već bih utekao odavde…).

Julijana Kostić rođ. Palanački
Kuća Julijane i Laze Kostića (u sredini) početkom 20. veka

Dva meseca nakon Julijanine smrti, polovinom decembra 1909. godine, somborsko „Srpsko devojačko kolo“, kojim je rukovodila Kostićeva prijateljica Darinka Georgijević, svoje treće javno zasedanje u 1909. g. posvetilo je pesništvu Laze Kostića, a njegove stihove, u njegovom prisustvu, recitovale su učene somborske gospođice. O životu i književnom radu Laze Kostića govorila je Tereza Langulova, a čitani su Kostićevi stihovi iz pesama „Poslednja ruža“, „Prometej“, „Nad Kostom Ruvarcem“, „O Šekspirovoj tristagodišnjici“, „Đurđevi stupovi“, „Samson i Delila“, kao i neke scene iz drame „Maksim Crnojević“.

Laza Kostić početkom 20. veka
Laza Kostić (rad Uroša Predića, 1906)

Uskoro je, zbog narušenog zdravlja, skoro potpuno prestao da piše i nije učestvovao više u bilo kakvim kulturnim događanjima. Bez njega će proteći i predavanje sa temom „O ljubavi“, u somborskom „Devojačkom kolu“, koje je priređeno u aprilu 1910. godine, na kome je o Kostićevoj poeziji govorio Antonije-Tona Hadžić, predsednik Matice srpske, prvi put pominjući i navodeći njegovu nedavno objavljenu pesmu „Santa Maria della Salute“ (Tona Hadžić tad prvi u Srba primećuje nadzemaljsku ljubav u poslednjoj Kostićevoj pesmi i zaključuje da draž i istinitost njegovih uzvišenih misli, njegovih dubokih osećanja u toj pesmi nad pesmama, uzdižu, zadivljuju nas…).

Ipak, povremeno je još primao goste (Ovde su naši glumci. Dođe kad-kad po koji meni na večeru, al ja ne idem na komediju, piše Kostić polovinom marta 1910. g. Svetislavu Stefanoviću). Prvih dana maja te godine Kostićevi gosti u Somboru bili su bački vladika Mitrofan Šević, sa pratnjom (ispred kojih sam se uklonio u mehanu, piše Kostić), te Milan Savić, sa svojom kćeri Anicom (Laza nas je najsvesrdnije dočekao i lukulski ugostio, zabeležio je Savić), kako bi posetili poznatu somborsku Prvu srpsku umetničku izložbu, na kojoj je, u svečanoj sali zdanja Županije, izlagao 21 srpski umetnik (18 slikara i tri vajara, među njima i Uroš Predić, Paja Jovanović, Marko Murat, Beta Vukanović, Đorđe Jovanović i drugi).

Ozbiljnije zdravstvene nedaće Laza Kostić počeo je da oseća tokom leta 1910. godine. Mihailo Polit Desančić piše kako ga je pre polaska na Cetinje to leto ostavio u Novom Sadu čila i zdrava, ali da je po povratku u Novi Sad doznao, na svoje veliko zaprepašćenjeda je Laza oboleo, i da se vratio u Sombor.

Milan Savić svedoči kako je Kostić tog leta bio u Novom Sadu, pa, iako mu se srce sve to većma bunilo, nije ni u čem drugačije živeo. Dobro je jeo i pio, šetao se brzo oko Varadina, dok ga jednom prilikom nije usred hoda uhvatila nesvestica. Srce mu poče poslušnost otkazivati… Pre polaska u Sombor došao nam je da se oprosti, da nam kaže zbogom, nama i Novom Sadu…

Laza Kostić početkom 20. veka

Bolestan i usamljen (u dve prethodne godine umrli su mu svi najbliži – Julijana, Simo Matavulj, patrijarh Georgije Branković, Nika Maksimović), a pre no što će ga bolest potpuno savladati, sačinio je testament, kojim je ostavio po 1.000 kruna fruškogorskim manastirima Krušedolu (da se svake godine o Aranđelovdanu pomene Lenka Dunđerski) i Ravanici (da se o Vidovdanu svake godine pomene njegova Julijana). Ukupna Kostićeva zaostavština iznosila je blizu 30.000 kruna, od čega je deo bio u deonicama somborske Privredne štedionice, čiji je Laza Kostić bio član uprave i jedan od osnivača. Sem manastirima, deo ostavine namenio je prijateljima Đoki Čordaru i dr Radivoju Simonoviću, kao i sestriću Vladimiru Blanuši, preko 3.000 kruna ostavio je somborskoj Srpskoj čitaonici, a 1.000 kruna novosadskoj Sabornoj crkvi za pomen duše svojih roditelja i najbližih srodnika.

Početkom oktobra 1910. g. dr Radivoj Simonović je, u ime Laze Kostića, obavestio pismom iz Sombora Srpsku kraljevsku akademiju da Kostić, zbog bolesti, te godine neće raditi na književnosti ni držati predavanja. U isto vreme Kostić je, prvog ponedeljka u oktobru, dao podušje, odnosno godišnji pomen svojoj počivšoj supruzi, a kako somborska „Sloga“ javlja u broju 10/23. oktobra, na zaupokojnoj službi Božjoj, koju je u sv. Đurđevskom hramu zajedno sa parastosom odslužio g. prota Ljubomir Kupusarević, sa svim mesnim parohijskim sveštenstvom, bile su sve ovdašnje srpske veroispovedne škole sa svojim nastavnicima, članovi ženske zadruge i srpske čitaonice i pokojničine prijateljice. Na koru je pojalo crkveno pevač. društvo.

Već početkom novembra Laza Kostić je, u pratnji dr Simonovića, stigao iz Sombora u Beč, gde je odseo u hotelu Continental, a nakon pregleda, od 9. novembra, bio je smešten u bečki sanatorijum Cottage (Kotaž), onaj isti u kojem je prethodne godine bio sa Julijanom. Somborska „Sloga“ donosi vesti o bolesti i lečenju Laze Kostića u brojevima od 7/20. i 14/27. novembra. U prvoj vesti „Sloga“ poriče pisanje nekih mađarskih i srpskih listova da je na putu na staru bolest pesnikovu nadošlo zapaljenje pluća, te da će bolesnik teško prezdraviti, i piše kako sa radošću možemo javiti, da pesnik nije oboleo od zapaljenja pluća, a i da mu je za ovo nekoliko dana, od kako se leči u sanatorijumu, stara bolest na bolje pošla. Naredne sedmice „Sloga“ je primila i objavila pismo nekadašnjeg srpskog kraljevskog ministra finansija Vukašina Petrovića, koji je u Beču posetio Lazu Kostića i o tome dr Kosti Bugarskom,  uredniku „Sloge“, uputio pismo u kome piše da Laza leži u sobi br. 62, koja ima divan pogled na park astronomskog zavoda i na jedan deo Beča. Čuva ga jedna „sestra“ đakoniskinja; vrlo savesno stvorenje. Ona zna da je u njenim rukama život čoveka, koji pripada svome narodu, kao njegov mezimac. Ona vidi i gleda da se za njenog pacijenta interesuju i prinčevi srpski i državnici i književnici. Prof. Najser, slavan internista, nastavlja Petrović, ulaže sav svoj trud i sve svoje bogato znanje, da nam održi u životu veterana srpske pesme i prvaka srpske knjige. Laza je dobre volje, raspoložen i mio u bolesti kao što beše u zdravlju. I mada potvrđuje da je Kostićeva bolest ozbiljna, Vukašin Petrović kaže kako izgleda da je okrenula na bolje, a izveštaj završava, uz pozdrave, u veri da će vas, Somborce, interesovati, da čujete od Lazinog i vašega prijatelja, kako je našemu Lazi         

Sanatorijuc “Cottage” (“Kotaž”) u Beču, početkom 20. veka
Soba sanatorijuma u kakvoj je ležao i Laza Kostić, početkom 20. veka
Trpezarija sanatorijuma “Kotaž” početkom 20. veka

U poslednjoj prepisci sa Kostićem, u pismu poslatom 2. decembra iz Sombora, dr Simonović mu piše: Za tebe se ovde svi raspituju i svi ti od srca žele da se što pre i što zdraviji vratiš, a pismo završava rečenicom: Primi od sviju Somboraca srdačan pozdrav i dobre želje.

Veljko Petrović je zapisao kako je dr Simonović pričao da je Laza celo vreme bolovanja u Beču, do poslednje agonije i besvesti, bio strogo namršten i da je ćutao. Utisak je bio kao da je prkosno stisnuo vilice – i inače je imao uže desni i kraće zube – kao da bi imao šta da izjavi ali neće. Ipak, duh ga nije napuštao, pa je umetnik kalambura i u bolesničkoj postelji, kada je svoju mladu dvorilju upitao odakle je rodom i saznao da je aus Troppau (iz gradića Tropau ili Opave, na severoistoku Češke), ironično zapazio: Wunderbar! Sie sind aus Troppau, und ich bin troppa (Divno! Vi ste iz Tropaua, a ja sam tropa).

Poslednja fotografija Laze Kostića

*   *   *

Nakon mesec dana provedenih u sanatorijumu, Laza Kostić je umro u petak, 9. decembra 1910. g. (po novom kalendaru) u sedam časova izjutra. Njegovo telo (čijoj su se skulpturalnoj lepoti divili, kad su ga već mrtvog presvlačili, i koje je ličilo na Mikelanđelova Starca u Medičijevoj kapeli – ali lik mu je ostao namršten, piše Veljko Petrović), preneseno je vozom iz Beča u Sombor 11. decembra, a sahranjen je sutradan popodne, u ponedeljak 12. decembra, kraj svoje Julijane, na sahrani kakva u Somboru do tada nikom nije bila priređena.

Parte somborske Srpske čitaonice i prijatelja Laze Kostića

Somborska „Sloga“ od 28. novembra (11. decembra) donela je vest o Kostićevoj smrti kao naslovnu, na prvoj strani (Srpski narod ima svog velikog samrtnika…), a o svom najodličnijem građaninu „Sloga“ je pisala da je, nakon što se preselio u Sombor, u krugu svekolikog ovdašnjeg građanstva uživao najveće poštovanje, koje se srećnim smatralo, e u svojoj sredini ima takvog velikana. Kao čovek, pisala je „Sloga“, bio je pok. Laza Kostić vanredno dobra srca. On se ni na koga nije znao naljutiti, a još manje na koga voditi srce. Ko je god na njegovih vrata zakucao za kakvu pomoć, toga je on izdašno novcem pomogao. Svojim duhom i svojim srcem uzdigao se visoko nad nama običnim smrtnicima. U njemu je srpski narod gledao svoj ponos i svoju slavu. Beogradska „Politika“ je nekrolog Kostiću objavila 27. novembra (10. decembra) na drugoj strani, sa pogrešnim podatkom da je rođen u Somboru.

Naslovna strana somborskog srpskog lista “Sloga” sa vešću o smrti laze Kostića, od 11. decembra 1910. god.

Na opelu je činodejstvovalo 11 sveštenika (svih devet somborskih sveštenika, ravanički iguman Sergije Popić i zemunski prota Paja Milin), a mnogo Somboraca je ostalo, po kiši, u crkvenoj porti jer je i velika Svetođurđevska crkva bila premala za velik broj prisutnih. U ime Matice srpske od Laze Kostića oprostio se, sa crkvenog praga, Stevan V. Popović (predsednik Matice srpske Tona Hadžić bio je prisutan, ali je, zbog uzbuđenja, tuge i umora, u poslednji čas odustao od govora), a u ime Srpske kraljevske akademije prof. dr Jovan Radonić. Kostićev kovčeg je iz Svetođurđevske crkve prenet do Srpske čitaonice, gde se u ime Čitaonice od svog dugogodišnjeg predsednika oprostio dr Branko Maširević. Predanje govori da šest Bošnjakovih vranaca, koji su vukli pogrebne kočije, nije dugo htelo da krene od Čitaonice ka groblju. „Sloga“ je pisala da su Srbi trgovci u ulicama kojima je prolazio ukop, zatvorili svoje radnje, a onamo bliže groblju u srpskom kraju grada narod je u većim gomilama dočekivao sprovod. Crne zastave vile su se na zgradi somborskog Magistrata (Gradskoj kući), na zgradi Srpske crkvene opštine (palata „In foro“), na zdanju Srpske čitaonice i na svim srpskim školama u gradu. Poslednji je na groblju govorio dr Milan Šević iz Beča, a na pogrebu su, sem nebrojenih Somboraca i predstavnika svih gradskih srpskih društava, ustanova i škola, bili i Lazini kumovi Dunđerski, kao i Kostićevi poštovaoci i predstavnici kulturnih ustanova iz Novog Sada, Beograda i Sarajeva. Odar velikog pesnika krasilo je na desetine venaca, od kojih je središnji bio velik venac od crvenih i belih kamelija srpskog kralja Petra I Karađorđevića, sa natpisom: Dobrom Lazi Kostiću – kralj Petar.

Spomenik i grob Laze Kostića i Julijane Palanački na somborskom Svetouspenskom groblju 1920-ih
Današnji izgled spomenika Laze Kostića na somborskom groblju
Bareljef Laze Kostića i Julijane Palanački na spomeniku (rad J. Konjareka)

Znamenit somborski lekar dr Đorđe Lazić sačuvao je pomalo neobično predanje da je prilikom prolaska posmrtne povorke prema groblju jedan starac, stojeći uz put skinute kape, upitao koga sahranjuju, a kad je čuo ime Laze Kostića, začuđen je upitao: Pa zar on nije davno umro?

Poslednji portret Laze Kostića (rad Uroša Predića, 1910)

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.