Beseda istoričara prof. dr Saše Markovića, redaktora monografije “U tom Somboru… Grad u prizmi stoleća”, izgovorena na promociji knjige, u Velikoj sali zdanja Županije u Somboru, 14. februara 2020. godine:
SOMBOR U KOLOPLETU MUZA I ČOVEKOLJUBLJA
U svom pomalo melanholičnom osvrtu na desetogodišnjicu od prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji, 1928. godine, Isidora Sekulić – jedna od najpoznatijih učenica somborske Preparandije, podelila je sa drugima utisak o Vojvodini koja se zapustila i kojoj je potrebna svojevrsna renesansa. Sa tim u vezi ona je izrazila nadu da će ovu kulturnu obnovu pokrenuti gradovi, a posebno upečatljiv je, po njenom mišljenju Sombor koji treba da bude „perjanik“ u ovom procesu. Tom prilikom je ona istakla da je Sombor „grad-carevina“ poput Minhena ili Diseldorfa.
Ova konstatacija o izuzetnosti jednog grada počivala je na Isidorinom uvažavanju prestonice srpskog prosvetiteljstva, duhovne mudrosti, verske i građanske tolerancije. Epitet „carevine“ mogao je da dobije jedino grad koji je, tokom svoje viševekovne istorije imao bogat i ispunjen život.
Razvoj naselja od zapušetnog selišta do upečatljive gradske sredine odvijao se kroz turbulentna istorijska vremena koja su ostavljala svoj trag. Period mirnog života i razvoja bio je smenjivan razaranjima i strahotama i u tome je Sombor bio još jedna tragična ljudska sredina na prostoru susreta ratobornosti i nametljivosti koje su slobodu uvažavle jedino kada su bile pobednice i kada su, zarad njih, drugi patili i bili porobljeni.
U takvim prilikama sveopšteg nasrtaja i nipodaštavanja, rađala se, na obalama Mostonge kultivisana životna priča koja je, vrlo rano uputila stanovnike da traže oslonac među sugrađanima. Njihovo jedinstvo jačalo je sa otporom prema težini iskušenja koja su mu pretila. Vremenom, ova odvažnost iznedrila je poriv za slobodom kao neprocenjivu vrednost. Otud su Somborci i bili spremni da otkupe svoj slobodarski status iako je cena bila izuzetno visoka i nepodnošljivo teretna. Čin otkupa, nije međutim, bio dovoljan da grad postane „carevina“, kakvim ga je zapamtila Isidora Sekulić. Za takav identitet bilo je potrebno još mnogo napora. I Somborci su bili spremni za njih.
Zadojeni Hristoljubljem oni su krenuli u razvoj i prihvatili su suočavanje sa novim u nadi da će zadržati autentičnost i kroz modernizaciju. Time su postali uočljivi kao retkost u procesu stvaranja srpskih urbanih sredina jer su na tradiciju nadovezivali savremena kulturna, obrazovna i naučna dostignuća. I tako su Avram Mrazović, Uroš Nestorović, Platon Atanacković, Nikola Vukićević, Laza Kostić i mnogi drugi zidali „somborsku carevinu“ koja je sve više ličila na svetionik urbanog i trezvenog srpstva koje je hrabrilo i razvoj svojih sunarodnika drugih nacionalnosti.
Svijalo se brojno srpstvo iz raznih krajeva u ovaj grad, a utisak o prestonom i uzvišenom oplemenjivao je i njihove ličnosti i njihovo zajedništvo. Nije sve bilo idealno u ovoj urbanoj oazi, slabosti su prkosile i često uzrokovale oštećenja srpskog identiteta. Napadi su bili ozbiljni jer je moć slobodarskog Sombora bila velika pretnja osvajačkom mentalitetu. Sombor je odoleo, jer je njegovo kulturno nasleđe obesmislilo i porazilo svaku nasilnost. Naučeni na muze: Melpomenu, Polihimniju, Erato, Klio, Euterpu i Kaliopu, odnosno posvećeni tragediji, religiji, ljubavnoj poeziji, epskom pesništvu, elegiji, istoriji i umetnosti, Somborci su bili borbeni ali nisu ispoljavali ratobornost.
Njihova „carevina“ je kulturno plenila i osvajala. Na taj način je grad postao utočište za trezvene, brižne, obazrive, promišljene, odgovorne, nadahnute, učene i zaljubljene, a njihovo umnožavanje bila je žila kucavica opstanka ovog grada. Nadamo se da je to i ostala.
Ovo je slika Sombora koju je trebalo predstaviti kroz konkretne istorijske epohe i događaje koji su stalno pretili ovom narativu čovekoljublja i umnosti. Ta dijalektika suprotnosti iznedrila je vrlo kompleksne trenutke u istoriji grada. Njihovo proučavanje predstavlja izuzetan poduhvat i zahteva izvanrednu istraživačku posvećenost. To se odnosi na svaki od istorijskih trenutaka ponaosob.
Mi, poštovane dame i gospodo, ovom prilikom, pre sobom imamo Monografiju koja pretenduje da ponudi sveobuhvatni odgovor o tragu Sombora u milenijumima do današnjeg trenutka. To je ambicija koja se suočava sa sklonostima prekomernog – toliko prisutnog u srpskim samoobmana o sopstvenim mogućnostima. To saznanje izaziva nevericu da je i ova Monografija u zahvatu previše poželela, a suštinski premalo ponudila.
Međutim, taj stereotip o srpskoj preteranosti, u ovom konkretnom slučaju je neodrživ. Razlog tome je što je pred nama Monografija o srpskoj „carevini“ autora koji je, svojim višedecenijskim spisateljskim radom posvedočio da je dorastao zadatku. I ne samo da je dorastao već i nebrojeno bogatstvo događaja u prošlosti Sombora, kao da posustaje pred naletom radoznalosti i kreativnog radoholičarstva Milana Stepanovića.
Njegovo delo koje je pred nama, po mom mišljenju predstavlja jednu od najsveobuhvatnijih i najiscrpnijih priča o jednom gradu u Srbiji, ali i na širim prostorima, o kojem ima šta da se govori. Istovremeno ta priča je uspela da uskladi istoriografsku kompleksnost sa izuzetnom jasnoćom i elokvencijom koja je predstavlja u obliku pisane reči.
Pred nama je, dame i gospodo, delo koje u potpunosti odgovora modernim „kulturnim turistima“ koji pohode planetu u potrazi za zadovoljenjem svojih visokih skala vrednosti. Za njih će Sombor, zahvaljujući ovoj Monografiji postati dostupna gradska sredina čija je poruka vredna civilizacijske uzvišenosti.
Istovremeno, brojna somborska dijaspora, ovom Monografijom dobija svoju zavičajnu utehu koje je retko ko bio svestan i dok je živeo u Gradu. Zahvaljujući njoj će, bez ustezanja i crvenila moći sa ponosom da govore o svom poreklu koje ima svojstvene tradicionalne izdanke na koje se nadovezuje rastinje kosmopolitizma. Pored toga, smatram da je ovo knjiga i za svakog Somborca koji drži do svog identiteta ali se i ne razmeće sa njim, ostavljajući na taj način još dublji trag svoje pristojnosti.
Na kraju, poštovani auditorijume ovo je knjiga neophodna svakom građaninu koji pronalazi svoj identitet u negovanju narativa o kulturi i njenom razvoju prema ljudskoj veličini osvedočenoj u uzdržanosti i empatiji.
Ovo je knjiga na radost svih nas koji tragamo za uzorima prepoznatim u njoj.
Dr Saša Marković
