Prvobitno učiteljska, a zatim trgovačka jevrejska porodica Vajdinger doseljena je u Sombor šezdesetih godina 19. veka. Aleksandar Vajdinger je uskoro zatražio dozvolu gradskih vlasti za trgovinu barutom, a nešto kasnije otvorio je dobro snabdevenu i lepo uređenu prodavnicu mešovitom robom na uglu nekadašnje Školske ulice (Laze Kostića) i Venca Eržebet (Petra Bojovića), preko puta hotela „Lovački rog“, koju preporučuje kupcima 1882. godine, kao mesto na kome sve može da se nabavi. Kuća i radnja Aleksandra Vajdingera nalazili su se na posedu koji je u prvoj polovini 19. veka pripadao tada najimućnijem somborskom jevrejskom trgovcu Lazaru Štajnu, a kasnije njegovom nasledniku Marku Štajnu (Lazar Štajn, potomak prve i najstarije somborske jevrejske porodice, trgovac vunom, kupio je posed i kuću na ovom mestu oko 1811. godine, kada se obratio gradskim vlastima za dozvolu, navodeći da je njegov otac u Somboru imao svoju radnju tokom prethodnih 20 godina; posed Lazara Štajna prostirao se 1837. g. na 557 5/12 kvadratnih hvati).
Vajdingerovi naslednici (Laslo i Friđeš Vajdinger) zatražili su 1909. g. od gradskih vlasti saglasnost da na mestu svoje prizemne kuće i prodavnice sagrade jednospratnu trgovačku zgradu (njena prvobitna namena je bila zamišljena i kao hotelski smeštaj). Ubrzo su ambicije porodice Vajdinger porasle, pa su odustali od relativno skromnog projekta Ervina Šarkaja i poručili novi projekat većeg dvospratnog zdanja, koji su načinili arhitekti Bela Janski i Tibor Siveši iz Budimpešte, po čijim je nacrtima, između 1912. i 1914. godine, podignuta dvospratnica sa osnovom u obliku obrnutog slova L. Fasada zgrade rađena je u stilu secesije, sa zaobljenim ugaonim pročeljem (na čijem vrhu se nalazio veliki natpis Weidinger), ispadima i erkerima. Velika ulazna polukružna kapija od kovanog gvožđa i vrata stepeništa nalaze se u završetku prizemlja desnog krila zgrade (sa Venca), dok se manja ulazna kapija nalazi na levom krilu zgrade (iz ul. Laze Kostića). Oba krila završavaju se po jednim balkonom na prvom spratu. Na visokom krovu desnog krila nalaze se po tri sferno zasvedene badže, dok je na krovu levog krila jedna takva badža. Sa dvorišne strane Vajdinger-palate na oba krila zgrade nalaze se dugi balkoni od kovanog gvožđa na svakom spratu, do kojih se dolazi zavijenim stepeništem, smeštenim u zaobljene kule. Zgrada je imala i sopstveni arteski bunar, koji je snabdevao korisnike sve do osamdesetih godina 20. veka, sa bazenom u dvorištu i dva bazena na tavanu zgrade, zapremine 20 kubnih metara.
U prizemlju Vajdingerove palate ostavljen je prostor za trgovačke radnje i ovde je pre, kao i nakon Prvog svetskog rata, porodica Vajdinger imala svoju veliku prodavnicu. Između dva svetska rata u prizemlju se nalazila i žitarska kuća „Mare d.d.“, čiji je godišnji promet bio i do 20.000 vagona žita, a na spratu zgrade bila je kancelarija žitarskog trgovca i agenta Nandora Grinbauma.
Zgradu je od porodice Vajdinger, koja je zbog podizanja ovog zdanja zapala u finansijske probleme, kupio uspešan somborski proizvođač tekstila David Grosberger, koji je, početkom dvadesetih godina 20. veka, dozidao i dodatak krilu zgrade iz ul. Laze Kostića (članovi porodice Vajdinger stradali su u vreme Drugog svetskog rata u nemačkim koncentracionim logorima ). Odmah po završetku Drugog svetskog rata Davidov naslednik Andrija Grosberger, simpatizer i član KPJ, poklonio je zgradu, uz određene uslove za svoju porodicu, somborskim gradskim vlastima. Tih godina je na pročelju zgrade bila postavljena parola „Živela FNRJ“, sa grbom tadašnje Jugoslavije.
Tokom vremena, u prizemlju zgrade menjale su se mnogobrojne radnje, a najdugovečnija od svih bila je somborska poslastičarnica „Pelivan“, poznate somborske poslastičarske porodice Tairović, koja je ovde radila skoro sedam decenija (od 1948. do 2015). Ispred Vajdinger-palate, od 1923. godine, nalazila se i prva somborska automobilska taksi-stanica, koja postoji i danas, nakon skoro jednog stoleća, kao i prva somborska benzinska pumpa (nova je ispred ovog zdanja podignuta krajem pedesetih godina 20. veka, a postoji još i danas, u neizmenjenom aritektonskom obliku).
Milan Stepanović
