STARE SOMBORSKE KAFANE

Još Evlija Čelebi, u svom opisu Sombora iz 1665. godine, navodi da u varoši postoje dva hana za putnike namernike. Komorska uprava dozvolila je 1699. g. Martinu Lipkoviću da na razvalinama somborskog turskog kupatila podigne pivnicu. U prvoj polovini 18. veka u Somboru je već postojao znatan broj gostionica (krčmi, birtija, bircuza, mehana, pivnica i kafana). Jednu od njih posedovao je 1734. g. i ovdašnji graničarski kapetan Jovan Branković, a polovinom 18. veka grad je davao u zakup nekoliko svojih gostionica u kojima se točilo vino. Godine 1746, kada je u Somboru bilo svega oko 750 kuća i oko 4.500 stanovnika, u gradskim krčmama prodato je 538 akova vina (oko 30.400 litara) i 79 akova rakije (blizu 4.500 litara). Povelja slobodnog i kraljevskog grada daje 1749. g. gradskim vlastima isključivo pravo dodeljivanja dozvola za otvaranje krčmi, u istoj visini dažbina i pod istim uslovima koji su ranije pripadali Komorskoj upravi, a gradskom Magistratu pripadali su i svi prihodi od zakupa ovdašnjih gostionica. Pivnice su polovinom 18. stoleća u Somboru držali uglavnom Nemci (Kaspar Špilauer, Franc Feter i Johan Pirkinger).

Iz 1780. g. sačuvan je arhitektonski plan još jedne somborske gostionice, koji je sačinio inženjer Jožef Kiš, kasnije projektant Velikog bačkog kanala, a koja je trebalo da bude izgrađena u Nemešmilitičkoj (Lemeškoj) ulici. To je bila prizemna zgrada pravougaone osnove, sa šest prozora i sa dva velika ulaza u prostrano dvorište. Gostionica je, sem prostora za posluživanje gostiju, kuhinje i ostave, imala i sobe za iznajmljivanje, šupu za kola i štalu za smeštaj osam konja.

Od 1785. godine, pa do pred Drugi svetski rat, zapisane su imenom gostionice „Čot“, „Elefant“ (pominje se 1812), „Kod lepe Rackinje“ (pomenut je 1831), „Zlatna kruna“, „Pakao“, „Zlatni jelen“, „Kod lava“ (vlasnik je 1880. g. Karlo Supek), „Kod ratara“, „Zlatni orao“, „Kod loze“ (1880. g. u vlasništvu Hristofa Pekara), „Dva vranca“, „Belo jagnje“ (ove dve kafane, u vlasništvu Josipa i Karla Gromilovića, smatrane su 1880. g. bunjevačkim gostionicama), „Tri sekire“, „Pivara“, „Kod guslara“, „Kod golubice“, „Kod Crnogorca“, „Konjušara“, „Bela lađa“ (1880. g. u vlasništvu Janoša Sabačija), „Lovački rog“, „Kod Brace“, „Lončić“, „Madaras“, „Kod Dike“, „Paun“, „Kod tigra“, „Korzo“ (1908. g. u vlasništvu Đule Grina), „Hencman„, „Kod Džine“ (na početku Beogradske ulice),„Vujković“, „Semeš“, „Kronić“, „Tri šešira“, „Luc“, „Zlatan bokal“, „Beli vo“, „Burence“, „Orijent“, „Srpski kralj“, „Solun“, „Avala“, „Dunđerski“, „Bačka“, „Vardar“, „Vojvodina“, „Beograd“ itd. Godine 1859. sagrađen je i hotel “Lovački rog” (koji se prvo zvao “Kod francuskog cara”), sa svojom prestižnom velikom gostionicom.

Opis Antala Mindsentija iz 1831. g. beleži kako u Somboru “gostionice i kafane doduše zadovoljavaju potrebe grada, ali ni jednu ne možemo posebno istaći. Gosti iz severnijih krajeva Mađarske najradije odsedaju u “Elefantu”, koji se nalazi  ukraj zgrade Administracije (Grašalkovićeve palate) te u jednoj drugoj, spolja skromnog izgleda, koja se nalazi dijalgonalno sa druge strane u Kanalskoj ulici, u kojoj su hrana i piće, kao i usluga najbolji, a putniku je baš to i potrebno. Mesto je dobilo ime po krčmarici izuzetne lepote, sada već u godinama, poreklom iz Mošona, koja se obrela tu i udala za rackog krčmara pa je u ovim krajevima poznata kao die Schöne Ratzin tj. Lepa Rackinja.

Do 1850. g. u gradu su postojale i zasebne „soldatske“ (vojničke) krčme. Godine 1851. u Somboru su 34 „birtaša“, odnosno vlasnika ili zakupnika gostionica, koji se žale gradskim vlastima na visinu razrezanog poreza (promet u somborskim gostionicama bio je znatan – godine 1856. prodato je u njima 8.355 akova vina ili preko 470.000 litara, odnosno preko 20 litara po glavi stanovnika, što je gradu donelo prihod od 16.710 forinti). Među vlasnicima „krčmarskih radnji“ zapisano je 1884. g. 137 Somboraca, a skoro svaka ulica u gradu imala je, u to vreme, po jednu ili dve, manje ili veće krčme. Opisujući takve somborske gostionice, u svojoj pripovetki „Potisnuti“, Veljko Petrović piše: “A u noćima se povlače po nasleđenim, niskim prljavim mehanama, s čađavim lampama, poderanim crvenim stolnjacim, s nabusitim krčmarima, ali s dobrim baranjskim šilerom i domaćim tamburašima”. Još je, krajem tridesetih godina 20. veka, ugledni međuratni novinar i reporter Ante Matekalo, opisujući Sombor, zapisao da se po ovdašnjim potleušicama-kafanicama (straćarama, čađavim neuglednim gostionicama) igranke drže po četiri dana u nedelji, a božićnje pesme i sevdalinke odjekuju od Božića pa do stare Nove godine. Iz 1884. g. potiče i podatak da se u somborskim gostionicama od piva najviše toči Štajnbruško pivo (3,35 procenata alkohola), zatim Apatinsko (3,14) i Somborsko pivo (2,93 procenta alkohola).

Prema podacima iz 1910. godine, u gradu i na okolnim salašima nalazila se 101 gostionica ili krčma, u kojima je, osim vlasnika, bilo zaposleno još 126 žitelja Sombora. U gradu je te godine bilo i osam kantina ili aščinica (javnih kuhinja), kao i tri poslastičarne. Somborski gostioničari imali su, dvadesetih godina 20. veka, i svoje gradsko Gostioničarsko udruženje.

Kasnije je, između dva svetska rata, jedna od najboljih i najotmenijih gradskih gostionica bila je “Lojd”, na mestu nekadašnje gostionice “Elefant”. Sačuvan je  jelovnik za večeru u ovoj gostionici, iz 1927. godine:

– Pašteta od guščije džigerice (16 dinara)
– Gulaš iz kotlića (16 dinara)
– Pusta perkelt [dinstani rezanci govedine sa krompriom] (16 dinara)
– Restovana teleća džigerica (16 dinara)
– Somborski sir (10 dinara)
– Mešana salata (3 dinara)
– Francuski kompot (12 dinara)
– Baranjsko vino – 1 litar (20 dinara)
– Rakija – čokanjče (2,5 dinara)
– Pivo – 1 flaša (6 dinara).

U podnožju Srpske čitaonice, na Glavnoj ulici, nalazila se krajem 19. i poečtkom 20. veka velika kafana s pivnicom, a između dva svetska rata bila je ovde poznata kafana “Beograd”.

Osim gradskih gostionica, na prilaznim putevima ka Somboru nalazilo se i 11 čardi u vlasništvu grada, koje su gradskom budžetu 1864. g. donosile prihod od 1.171 forintu. Ove čarde bile su često loše održavane, a povremeno su predstavljale i mesto okupljanja raširene hajdučije, pa su posete i obilasci gradskih pandura (latova) ili žandarmerije bili česti.

U vreme velikih vašara i sajmova (u Somboru su postojala četiri sezonska godišnja vašara), kada je protok ljudi i novca bio velik, znatnije somborske kafane prostirale su na vašarištu svoje šatre, u kojima su se okupljali brojni posetioci.

Slično kao u Somboru, bilo je u celoj Vojvodini. Pre 80-tak godina u Vojvodini je bilo 6.389 ugostiteljskih radnji, od kojih su 3.843 bile krčme (mali bircuzi), 2.114 gostionice (malo veći bircuzi), a ostalo su bile kafane, bifei, restorani i hoteli (za razliku od hiljada bircuza, poslatičarnica je u Vojvodini pred Drugi svetski rat bilo svega 28). U Novom Sadu je jedan bricuz dolazio na 130 stanovnika, u Somboru na 174, a u Subotici na 338. Najviše se pilo vino, zatim pivo i rakija, a za druga pića, među širokim slojevima posetilaca, jedva da se znalo.

A bircuz se bez tamburaša ili gajdaša niije mogao zamisliti, te je mnogi veseljak, nakon terevenke, odlazio “naderan” kući uz njihovu pratnju, punog srca, a praznog “šlajpika” (novčanika). 

Milan Stepanović