RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

FOTOGRAFI I FOTOGRAFIJE STAROG SOMBORA

Za razliku od nekih drugih okolnih panonskih gradova slične veličine, Sombor, pre pojave prvih fotografija, nema značajniji broj sačuvanih veduta, niti crteža ili slika grada iz nešto dalje prošlosti. Okviran izgled nekadašnjeg Sombora nalazi se na četiri vedute, od kojih su tri nastale tokom logorovanja austrijske carske vojske kraj Sombora tokom 1697/98. godine (čiji su autori vojni kartograf Fransoa Nikola Spar de Besndorf i vojni inženjer Lopold Franc fon Rozenfeld), a jedna se nalazi na mapi vlastelinskih poseda Baranje iz 1700. godine. Tokom narednih 110 godina o Somboru ne postoji sačuvan celovit vizuelni zapis, osim pojedinačnih arhitektonskih crteža nekih gradskih građevina – Svetođurđevske crkve iz 1763, Grašalkovićeve palate, kapele Sv. Ivana Nepomuka i Pašine kule iz 1772, mosta preko Mostonge iz 1773, plana Narodne škole iz 1787. i Gradske kuće iz 1792. godine, kao i nekoliko privatnih zdanja, čiji je budući izgled sačuvan u zahtevima za dozvolu gradnje. Izgled grada naziremo tek 1809. g. na naivno naslikanoj veduti u zaglavlju majstorskog pisma Antuna Japarića, kao i na odličnoj Gfelerovoj veduti, umešno naslikanoj na majstorskom pismu iz 1818. godine, na kojoj je, detaljno i u perspektivi, verno prikazan središnji deo grada, od severa prema jugu. Potom, ako ne računamo sliku parade ispred somborske Županije (koju je 1825. g. naslikao Paul Kernseić), jedan naivan crtež glavne ulice olovkom iz 1840. godine, te nekoliko pojedinačnih arhitektonskih planova budućih zdanja, punih pola veka o Somboru opet nema jasnih vizuelnih tragova.

Veduta sa panoramom Sombora iz 1818. god.

Kada je malo pre ili oko 1868. g. fotoaparatom, možda prvi put, zabeležen izgled tadašnjeg Sombora, uspelim i oštrim snimkom omanjeg starog parka (tačnije niza drvoreda) ispred zdanja Županije, sa detaljima još nekaldrmisane Glavne ulice i delimičnom panoramom Sombora, a zatim i kada su 1872. g. fotografisane Gradska kuća, kao i spomenik Svetom Trojstvu sa delom istoimenog trga iza koga se vidi i staro zdanje somborske gimnazije – za Sombor je počelo doba učestalog „slikovanja“, kao da se time htelo nadoknaditi sve ono što je izostalo i nedostajalo tokom prethodnih vremena.

Prva sačuvana fotografija Sombora iz 1868. god.

Ipak, skoro četvrt veka je prošlo od predstavljanja prve fotografije, odnosno dagerotipije Luja Dagera (1839. g. u Francuskoj), dok se prvi fotografi nisu obreli u Somboru. Kada je tehnologija izrade poboljšana zahvaljujući prvo savremenom negativ-pozitiv postupku i fotografiji na papiru koje je 1841. g. patentirao Vilijam Talbot (kalotipija, odnosno talbotipija), te pronalasku kolodijumske ili mokre ploče Frederika Skota Ačera (1851), fotografija je postala pristupačnija i započeo je njen prodor u svakodnevni život, pa su po gradovima Habsburške monarhije počeli da se javljaju prvi putujući fotografi, a zatim i fotografi koji su otvarali svoje stalne fotografske radnje.

Još početkom šezdesetih godina 19. veka somborska gradska uprava je koristila usluge Teodora Hildebranta iz Beča, koji je 1862. g. potraživao od grada isplatu za obavljeno fotografisanje (njegovu „Fabriku za fotografisanje“ preuzela su iste godine braća Briner, što je zvanično javljeno somborskim gradskim vlastima). Kako je fotografija ovde bila tek u povoju, Bačko-bodorška županija imala je 1865. g. svog zvaničnog litografa Franca Slovika, koji je živeo u Somboru.

Prvi zabeležen somborski fotograf bio je Hubert Diviš (Hubert Diwisch), poreklom iz Lihtenštajna, koji je svoju fotografsku radnju, verovatno privremeno, otvorio 5. jula 1866. g. u Pašinoj ulici (danas Dositeja Obradovića), nedaleko do gimnazijskog zdanja. Šezdesetih godina u Somboru je, takođe u Pašinoj ulici, radio i fotograf Mor Serdahelji (Serdahelyi Mór), koji je, ubrzo, prešao u Peštu, gde je imao svoj foto-atelje.

Početkom sedamdesetih godina 19. veka profesionalni fotograf u Somboru je Moric Lecter (Moric Letzter), inače sin Lazara Lectera, dvorskog fotografa iz Beograda. Nekoliko njegovih uspelih portreta sačuvano je do danas, a na pozadini ovih fotografija nalazi se i kitnjasta vinjeta, sa podacima o fotografu i njegovoj somborskoj radnji, ispisana na nemačkom, mađarskom i srpskom jeziku. Lecter je, nakon odlaska iz Sombora, boravio u Parizu (1880), gde je usavršavao svoje fotografsko umeće, a zatim i Budimpešti, Beogradu, Nišu i Kragujevcu, u kome je, krajem osamdesetih godina 19. veka, otvorio svoj stalni foto-atelje. Tih godina svoj foto-studio imao je u gradu i J. N. Šefler (J. N. Scheffler), koji je radio istovremeno i u Subotici, a sačuvano je nekoliko portreta koje je fotografisao, osim ostalog i portret Mite Petrovića, profesora somborske Preparandije, kasnije dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, koji je urađen oko 1875. godine. U isto vreme svoj foto-atelje imao je u Somboru i Vince Žufa (Vince Zsuffa), iza koga je, takođe, ostalo sačuvano nekoliko portreta.

Somborka fotografisana u foto-radnji J. N. Šeflera, polovinom sedamdesetih godina 19. veka

Pouzdano se zna da je prve, prilično uspele fotografije Sombora (moguće i onu fotografisanu oko 1868, kao i dve fotografije iz 1872. godine) načinio foto-amater i ovdašnji zlatar Imre Fraj (Fray Imre), otac kasnije svetski uvaženog istoimenog somborskog numizmatičara.

Fotografija crkve Sv. Trojstva (sa starim vrhom tornja), koju je Imre Fraj slikao iz Pašine (danas Dositejeve) ulice 1872. god.

U gradu je od 1880. g. radio fotografski atelje Tihomira Stojanovića, koji se nalazio na uglu današnje Pariske ulice i Venca Stepe Stepanovića, u kući porodice Jakobčić, koja je kasnije pripadala poznatom somborskom slikaru i likovnom pedagogu Ivanu Jakobčiću. On je u oglasima somborskog lokalnog lista na srpskom jeziku „Rodoljub“, objavljenim tokom 1880. godine, naveo da u svojoj „slikarnici“ snima sa emulsijom, te da preporučuje svoje u vosku utopljene hromofotografije, kao i da preko zime atelje zagreva do temperature pogodne za slikanje u lakom odelu. Stojanović je bio odličan portretista, a krajem 19. veka načinio je i nekoliko uspešnih fotografija somborskog eksterijera. Njegov foto-atelje radio je neprekidno 21 godinu, a 1901. g. preuzeo ga je fotograf Ištvan Lederer (Lederer István), koji se, putem oglasa u lokalnom listu „Bačka“, štampanog na mađarskom jeziku, reklamirao da radi isključivo sa originalnim engleskim pločama i papirima, a za trajnost fotografije davao je doživotnu garanciju (i nije preterivao). Naglasio je i kako je za svoje fotografske veštine na sajmu u Beču dobio medalju i priznanje.

Oglas fotografa Tihomira Stojanovića u somborskom listu “Rodoljub”, od 1/13. januara 1880. god.

Godine 1889. g. otvoren je u Somboru i dugovečni foto-atelje Šamuela Singera (Singer Samu), brata poznatog novosadskog fotografa Jozefa Singera. Singerova zgrada i atelje nalazili su se na Glavnoj ulici, a ovo zdanje Somborcima je danas poznatije kao „Stara robna kuća“. Besprekorno je izrađivao portrete (sačuvani su Singerovi portreti velikog srpskog pesnika Laze Kostića i Kostićeve supruge, somborske dobrotvorke Julijane Palanački), a bavio se i reportažnom fotografijom, pa i fotomontažom. Singer je 1939. g. obeležio 50-godišnjicu svog fotografskog rada izložbom fotografija u somborskoj Gradskoj kući, a na čelnom mestu nalazile su se dve fotografije jednog Somborca (Benje iz Šeširdžijske ulice, danas ul. Ilije Birčanina), prva iz 1889. g. na kojoj je bio fotografisan kao mladić, a druga iz 1939. g. na kojoj je ovaj čovek već bio dobrodržeći osedeli starac.

Vinjete somborskih fotografa Lectera, Žufe, Stojanovića, Šamua i Mandića s kraja 19. i s početka 20. veka (štampane su redovno na pozadini fotografije)
Zdanje fotografa Šamulea Singera sa natpisom njegove fotografske firme na vrhu zgrade

Od početka 20. veka fotografsku radnju u Somboru imao je i Petar Mandić, koji je 1906. g. od gradske uprave tražio saglasnost da postavi izlog sa fotografijama. Radnja mu se nalazila nedaleko od Svetođurđevske crkve, na desnoj strani Glavne ulice, u pravcu prema Preparandiji. Osim ostalih, sačuvan je i jedan Mandićev portret Laze Kostića.

Godine 1908. fotografsku radnju na korzou (Vencu Ferenca Deaka, kasnije Stepe Stepanovića) otvorio je Lajoš Varnai (Várnai Lajos), koji se reklamirao i oglasima u somborskom srpskom listu „Sloga“.

Možemo da pretpostavimo da su ovi prvi somborski fotografi bili i autori znatnog dela fotografija grada nastalih tokom poslednjih decenija 19. i prvih decenija 20. veka, a autor serije odličnih fotografija Sombora i okoline s početka 20. veka bio je i znameniti ovdašnji lekar, pisac, geograf, planinar i strastveni fotograf dr Radivoje Simonović (1858-1950), najbliži prijatelj i lekar slavnog Laze Kostića iz poznih godina njegovog života. Njegove fotografije rađene po čitavom prostoru Balkana bile su prava mala remek-dela foto-umetnosti, a snimio je i izradio više hiljada fotografija iz širokog spektra svog naučnog interesovanja (geomorfologija, etnografija, vegetacija). Fotografije je najčešće izrađivao kod ovdašnjeg fotografskog majstora Petra Mandića.

Dr Radivoj Simonović sa fotoaparatom početkom 20. veka
Fotografija porodice Mijić iz somborskog salaškog naselja Bukovac – fotografisao dr Radivoj Simonović, oko 1900. god.

Ovom spisku, svakako, valja dodati i ime znamenitog Somborca Ernesta Bošnjaka (1876-1963), pionira kinematografije u Južnih Slovena. Još 1906. g. on je u Sombor doneo prvi kino-projektor marke „Leon Gaumont“, pomoću koga je već 1907. g. prikazivao filmove u gradskom pozorištu, a od 1909. do 1912. g. prikazivao je filmove na somborskom vašarištu, u prvom stalnom gradskom bioskopu „Arena“, načinjenom od dasaka i platna, koji je 1912. g. zamenjen prvim zidanim bioskopom istog naziva, u današnjoj Pariskoj ulici (kasnije poznatiji kao bioskop „Zvezda“). Bošnjak je ostavio i dragocene filmske zapise s fragmentima iz života Sombora s početka 20. stoleća. Kamerom tipa „Ertel Werke“ snimio je 1909. g. 120-metarski film o igri devojaka u somborskom parku kraj Županije, nazvan „U carstvu Terpsihore“, a 1912. g. snimio je dokumentarni film „Otkrivanje spomenika Ferencu Rakociju“, s povorkom na Svetođurđevskom trgu i činom otkrivanja spomenika na tadašnjem Pozorišnom trgu (tu je prvi put u kinematografiji korišten tzv. „švenk” ili slobodno horizontalno i vertikalno kretanje kamere). Bošnjak je posle Prvog svetskog rata otvorio u Somboru i svoje filmsko preduzeće „Boer“, a snimio je ovde i nekoliko kraćih igranih filmova.

Ernest Bošnjak

Koliko je fotografija u Somboru bila omiljena govori i podatak da je krajem 1904. g. u gradu održana osnivačka skupština Amaterskog fotografskog udruženja, koje je u maju naredne godine, u vreme otkrivanja spomenika Jožefu Švajdlu, organizovalo u Somboru i Zemaljsku izložbu umetničke fotografije na koju je pristiglo preko 500 radova (bila je to, posle Budimpešte i velikog Varadina – danas Oradeje u Rumuniji, treća takva izložba u tadašnjoj Ugarskoj). Među Somborcima, za svoje fotografske radove bili su nagrađeni Pavle Jovanović (zlatnom medaljom), Jožef Temešvari (srebrnom) i Flora Alfeldi, koja je svoje fotografije (portrete) prethodne godine izlagala i na izložbi u Parizu (bronzanom). Udruženje je imalo tridesetak članova, među kojima su bili i dr Radivoje Simonović, jedan od pokretača i najiskusnijih članova Udruženja, kao i somborski advokat dr Jovan Joca Lalošević, kasnije istaknuti srpski politički predvodnik i kulturni radnik, koji će 1906. g. postati predsednik Udruženja (prvi predsednik bio je veleposednik Karolj Fernbah, a Udruženje je radilo pod pokroviteljstvom velikog župana Bačko-bodroške županije). Članovi su se sastajali jednom mesečnom a jednom godišnje bi odlazili na stručne ekskurzije u oblasti Podunavlja, gde su snimali i fotografije za potrebe Istorijskog društva Bačko-bodroške županije. Često su u udruženju organizovana i stručna predavanja, pa je 1907. g. profesor ovdašnje Trgovačke akademije Vilim Krum održao predavanje o fotografisanju bojom.

Karolj Fernbah i dr Jovan Joca Lalošević, prvi predesednici somborskog Amaterskog fotografskog udruženja
“Idila u Šikari” – nagrađena fotografija Somborke Flore Alfeldi na izložbi 1905. god.

Godine 1906. u Somboru su bile tri fotografske radnje, a uz trojicu majstora radila su i dva šegrta. Već 1910. g. u ove tri fotografske radnje bilo je, osim majstora, zaposleno još osam radnika ili šegrta, što svedoči o dobrom poslovanju tadašnjih somborskih fotografa. Kasnije, između dva svetska rata, broj fotografskih radnji u Somboru znatno je povećan, a među njima se, kvalitetom snimanja i izrade, izdvajao foto-studio „Vig“ (vlasnika Karla Viga), koji se nalazio na Glavnoj ulici. Do Drugog svetskog rata ili neposredno posle rata u Somboru su profesionalni fotografi bili i Piroška Bošnjak (ćerka Ernesta Bošnjaka), Ivan Dekanić, Stevan Karher, Antun Knapig, Ratko Kurjakov, Mata Bogdan, Bogdan Mijatović, Tereza Mozer, Imre Nađ, Petar Pikula, Josip Radičev, Petar Radojević, Miodrag Ružić, Rudolf Sajdner, Sava Stanišić, Adam, Jolan & Karlo Šajb, Branko Vrsajkov i Stanislav Živojinović. U Somboru je i 1928. g. postojalo Društvo amater-fotografa.

Fotografije foto-studija “Vig” iz tridesetih godina prošlog veka

Iznenađujuće je velik i broj razglednica sa fotografijama Sombora, koje su objavljene krajem poslednje decenije XIX veka (nema sačuvanih razglednica Sombora sa datumima slanja pre 1898. g.) i tokom prve dve decenije 20. veka, sa desetinama prepoznatljivih gradskih motiva, ali i sa fotografijama sporednih ulica, pa i neuglednih i manje važnih objekata. Većinu razglednica objavljivali su somborski knjižari, papirničari i izdavači Adolf Šen, Jožef Kolar, Emil Kaufman, B. Kaufman, S. Hašlak & A. Zombori, A. Hašlak, Milivoj Karakašević, Šandor Bruk, Mor Heht, Ištvan Gering, Mariška Kovač, Svetozar Lugumerski i Andrija Rangl, a bilo je i izdavača sa strane poput Braće Pik iz Beča, čije su razglednice Sombora s kraja 19. veka bile fotografski i štamparski najbolje. Neke motive Sombora štampala je i Železnička prodaja razglednica iz Budimpešte.

Prve razglednice Sombora s kraja 19. i s početka 20. veka

Nemali deo tih fotografija je, u zanatskom i tehničkom pogledu, uspeo – to su crno-bele ili fotografije u sepiji, bez značajnijeg retuširanja, od kojih su neke sasvim blizu pojma umetničke fotografije (tom pojmu najbliža je serija fotografija koju je nešto kasnije, između dva svetska rata, izradio ovdašnji foto-studio „Vig“). Ipak, znatan broj ranih razglednica Sombora bio je ručno obojen u procesu retuširanja, što im je oduzimalo izvornost i dokumentarnu vrednost i davalo naivnu, kičastu, ponekad skoro i karikaturalnu dimenziju. Često su prilikom retuširanja sa fotografije brisani izvorni detalji i dodavani nepostojeći. Neretko, bilo je, prvih godina XX veka, i duhovitih foto-montaža od kojih su neke predstavljale Sombor u budućnosti (sa automobilima, tramvajima, visećim vozovima i dirižablima iznad grada), na pojedine fotografije montiran je avion, a neke su se bavile i sitnim porocima svojih sugrađana.

Ručno bojena fotografija somborskog parka (prva decenija 20. veka)
Somborski bećari (fotomontaža, 1910)
Sombor u budućnosti (fotomontaža, oko 1910)

Na snimljenim fotografijama somborskih ulica ili zdanja najčešće nema naznake kada je fotografija nastala, ali neki detalji poput datuma u pečatu ili rukopisnim zapisu na poleđini razglednica, kao i veličina, odnosno uzrast bođoša koji se nalaze na fotografijama, pa postojanje manjih i većih električnih stubova na zgradama i ulicama ili vrsta ulične rasvete, omogućuju približno određivanje godine nastanka fotografije.

Neke od uspelijih ručno bojenih fotografija grada, koje su delo somborskih fotografa, tokom prve dve decenije 20. veka (Trg Sv. Đorđa i Velika pravolsavna crkva, katolička crkva Sv. Trojstva, Kronić-palata, Preparandija, Centralna škola, Mala pravoslavna crkva, Karmelićanska crkva i samostan, Županija i Gradska kuća)

Dragoceni sačuvani stari „svetlopisi“, kako su u vreme njenog nastanka ovde nazivali fotografiju, sada već predstavljaju istorijsko svedočanstvo prvog reda o vremenu kada je Sombor dobio svoj današnji lik, te su važan i vredan izvor za proučavanje njegove stare arhitekture i urbanog uzrastanja.

Milan Stepanović

 

6 Komentara

  • Danica Ledjenac

    Postovani gospon Stepanovicu, nisam rodjena u Somboru, ali Sombor je moja velika ljubav jos iz detinjstva 🙂 Zaljubila sam se u somborsku zeleznicku stanicu, na kojoj smo se iz Kule zaustavljali i po nekoliko sati cekali voz da bismo nastavili putovanje . Tih vrelih letnjih noci za mene je to bila carolija sa okacenim cvecem duz cele ograde, sa restoranom (kafanom) koji meni licio na nekakve becke kafee, sa fijakerima na izlazu i zvezdanim nebom iznad parka 🙂 <3 I danas cesto dolazim u Sombor i lutam somborskim sokacima i srecna sam sto postojite Vi da nam pricate price iz davnina 🙂 <3 Hvala gospon Milane !!!!!!!!!!!

  • Ruža Siladjev

    Hvala za ovaj prikaz o starim fotografima Sombora. Imam jednu fotografiju iz Sonte ispod koje piše jedva vidljivo Mandić pisanim slovima i Sombor utipkano strojem. Pomogli ste mi, jer pišem priče o starim fotografijama iz Sonte. Hvala i srdačan pozdrav.

  • Ferenc Varga

    Тражим спомен на мађарском. Мој деда је 1876-1910 био мрачан учитељ. Алекандер Сол, мој деда, Алекандер Царолус, рођен је 15. децембра 1878. године. Нажалост, немам слику мог дједа јер није одгојио моју мајку. Ово је фотографија мог дједа ако неко зна гдје живи и можда су нека сјећања још увијек ту

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.