Istorija,  OBZORJA PROŠLOSTI

PRVA ELEKTRIČNA CENTRALA U SOMBORU

Dugo najavljivana elektrifikacija Sombora počela je je tek prvih godina 20. stoleća. Prva zamisao o elektrifikaciji Sombora javila se još prilikom javne rasprave o izboru javnog osvetljenja u Somboru, u leto 1883. godine, ali je izgradnja centrale tada proglašena za neostvarivu zabludu. Ipak, tada je urađen prvi predračun za izgradnju gradske centrale, koji je iznosio 20.880 forinti, sa uračunatim postrojenjem, mašinskim delom, održavanjem i predujamom za plate zaposlenih. O električnoj centrali ponovo je vođena rasprava i oko Uskrsa 1885. godine.

Pet godina kasnije, sve više se zagovara uvođenje električne struje i postavljanje gradske električne rasvete, ali ova namera tada nije dobila podršku gradskih odbornika. Prvi konkurs za podizanje Električne centrale trebalo je da bude sproveden tokom druge polovine 1894. godine, a uprkos zalaganju tadašnjeg somborskog gradonačelnika, njena izgradnja nije odmakla dalje od početne zamisli. Usporena ili sasvim zamrla inovativna svest mahom konzervativnih somborskih skupštinara, kriva je i za odbijanje predloga o izgradnji električne železnice, odnosno tramvajske linije od Sombora do Apatina, podnetog u jesen 1894. godine, kao što su se o tu neumitnu političku hrid razbijali i mnogi dobri predlozi vezani za industrijalizaciju Sombora krajem 19. i početkom 20. veka, čemu su veliku cenu stagnacije plaćala kasnija pokolenja Somboraca.

Električna struja je krajem januara 1895. g. prvi put zasvetlela u tek podignutom Velikom mlinu i Somborci su masovno dolazili da vide kako izgleda električna svetlost. Početkom 1896. g. električno svetlo je zasijalo i na “milenijumskom” balu u zdanju Županije, a struju je proizveo agregat pozajmljen iz Budimpešte. Prvi konkurs za elektrifikaciju Sombora raspisan je 1895. godine, ali se na dolazak struje čekalo još punih deset godina. U međuvremenu, skoro punu deceniju pre Sombora, elektrifikovani su vojvođanski gradovi Veliki Bečkerek (1895), Senta (1895), Subotica (1896), Vršac (1897) i Zemun (1901). Od značajnijih gradova u Vojvodini jedino su Kikinda (1906), Novi Sad (1910) i Stari Bečej (1913) elektrifikovani posle Sombora.

Preduzimljiv gradonačelnik Sombora Imre Hauke, jedan od nazaslužnijih za konačnu elektrifikaciju grada, pozvao je 1900. g. da se svaka porodica pojedinačno izjasni da li prihvata uvođenje struje u gradu. Grad je 1903. g. je ustanovio Komisiju za elektrifikaciju Sombora, koja je trebalo da sprovede javni konkurs i odabere izvođača koji bi gradio gradsku Električnu centralu, čiju bi izgradnju nadzirala. U junu 1903. g. odabrana je ponuda preduzeća “Ganz” iz Budimpešte, koje je počelo da gradi centralu na ugalj. Centrala je podignuta iza mosta preko Francovog kanala, sa desne strane Apatinskog puta, skoro na samoj obali kanala (mesto gde je u kanal oticala topla voda iz Centrale predstavljalo je decenijama omiljen prostor za kupanje somborske dečurlije).

Somborska električna centrala 1909. god.

Godine 1904. Komisija za elektrifikaciju odlučila je da, umesto tri mašine jačine 200 KS, budu postavljene mašine od 300 KS, kao i da se izrade dve zasebne potrošačke mreže – za ličnu potrošnju i za javnu rasvetu. Prve probe na izgrađenim mašinskim postrojenjima uspešno su urađene početkom aprila 1905. godine. U centrali su se nalazila tri parna postrojenja, ukupne jačine 900 KS i dizel-motor jačine 260 KS. Ugrađena su postrojenja firme “Schlick-Nicholson” iz Budimpešte, kao i energetski generatori firmi “Ganz” i “Simens Schuckert Warke”. Somborsku Električnu centralu činile su dve istovetne spojene namenske prizemne zgrade, a njena uprava bila je smeštena u kući pored Centrale. Iza Centrale podizao se visok dimnjak, a ispred je bila omanja drvena ograda. Gradnjom centrale i montiranjem mašina rukovodio je mladi majstor Karlo Cviršic, koji je kasnije u Somboru otvorio preduzeće za obavljanje svih vrsta “elektroposlova”, a bio je zaslužan i za elektrifikaciju okolnih sela.

Karlo Cviršic

Redovna isporuka struje potrošačima počela je 10. novembra 1905. godine, svakodnevno po sedam časova, od 17 časova do ponoći. Somborski dečji list na srpskom jeziku “Golub” objavio je u broju 17, od 1/14. novembra 1905. godine, članak koji je opisao prve utiske o pojavi električne struje u gradu. U njemu se kaže da je prvi pokušaj otpočeo licem na Mitrovdan, u večernjim časovima, a kako je vreme bilo lepo povrvio je narod u gomilama da vidi kako mu bakarne žice osvetljavaju ulice. Na najprometnijim i najvažnijim mestima u središtu grada, piše u članku, postavljene su velike električne lampe koje osobito jaku svetlost imaju. Pisac članka dalje navodi da se električno osvetljenje uvodi i u mnoge obične kuće, u svim dućanima i kafanama, kao i u mnoga zvanija, a piše i da je zbog opasnosti od strujnog udara varoško redarstvo izdalo naredbu koja opominje građanstvo da ne dodiruje električne žice, što je izazvalo dodatni strah inače nepoverljivih Somboraca prema ovoj “novotariji”.

Prvi stubovi električne javne rasvete u Somboru 1905. god.
Unutrašnjost električne centrale

Grad je zvanično zaprimio Centralu 1. jula 1906. godine, a koncesiju za njenu upotrebu, na period od 20 godina, prodao je nekolicini budimpeštanskih akcionara. Potom je elektrifikacija Sombora krenula ubrzanim tokom. Prvo je elektrifikovana gradska rasveta u Unutrašnjoj varoši, a sve važnije gradske ustanove, verska zdanja, trgovačke i ugostiteljske radnje i industrijski pogoni uveli su tokom narednih nedelja i meseci struju u svoje prostorije. Istovremeno, struju je u kuće uvodio i sve veći broj građana (struju u privatne kuće uvodio je 1907. g. Gašpar Telč, koji je, ujedno, građanima prodavao električne sijalice i lampe, a planove i proračune za uvođenje električne struje pravio je besplatno). Tokom nekoliko narednih godina elektrifikacija javnog osvetljenja je završena i po svim većim i važnijim ulicama u predgrađima.

Postrojenja u električnoj centrali

Posle Prvog svetskog rata Centrala je postala vlasništvo grada, koji je njom upravljao narednih decenija. Godine 1920. u Centrali je bilo zaposleno šest montera, dva ložača, dva bravara, četiri ubirača naplate, dva pomoćna ložača i više službenika (1933. g. u centrali je 41 zaposlen, 1936. g. bila su 62, a 1940. g. 77 zaposlenih). Od 1922. g. Centrala je prešla na celodnevnu proizvodnju struje i proizvodila je 16.000 kilovat-časova mesečno. Dobit koju je ostvarivala bila je, osim ostalog, korišćena i za poboljšanje javne rasvete u Somboru. Ugalj koji je centrala koristila za proizvodnju struje dolazio je između dva svetska rata, uglavnom, iz rudnika u Srbiji i Bosni.

Električna centrala oko 1920. god.

Početkom aprila 1924. g. grad je, putem oglasa u dnevnoj štampi, ponudio potencijalno zainteresovanim preduzećima da zakupe potpuno snabdevenu Električnu centralu, koja snabdeva elektrikom ne samo Sombor, već i nekoliko okolnih opština. Ipak, rezultata nije bilo, pa su, polovinom jula 1925. godine, gradske vlasti odlučile da Centralu, čija je vrednost tada iznosila oko 30 miliona dinara, ponovo pokušaju da daju u zakup, na sličan način kao što je to učinjeno sa centralama u Subotici i Osijeku. Posle nekoliko meseci razmatranja, početkom maja 1926. godine, opština je odbila ponude preduzeća Jugo Ganc u nemačkoj svojini i američke Mekdenijelove grupe. Oni su nudili renoviranje Centrale svojim sredstvima i eksploataciju tokom narednih 25, odnosno 50 godina (Mekdenijelova grupa ponudila je Somboru i izgradnju električnog tramvaja). Ponuđen je godišnji iznos zakupa od 500.000 dinara, koji bi se umanjivao shodno ulaganju zakupca u javnu rasvetu. Na sednici šireg Senata zaključeno je da grad kod Srpske banke u Zagrebu uzme kredit od milion i šesto hiljada dinara i tim sredstvima sâm nabavi nove električne mašine, što je uskoro i učinjeno.

Godine 1927. u Budimpešti je kupljen nov dizel motor za centralu jačine 260 KS, za koji je plaćeno 867.000 dinara, a 1928. g. bilo je neophodno da se postavi i novo rasklopno postrojenje. Direktor Centrale je 1931. g. predložio njenu obnovu jer je većina postojećih uređaja bila starija od 25 godina. Rekonstrukcija Centrale obavljena je 1935/36. godine, i koštala je, skoro, milion dinara. Do 1940. g. na nabavku jednog parnog kotla i drugih mašina utrošeno je još oko 2,9 miliona dinara. Nabavljen je, pred sam početak rata, snažni “Škodin” turbo-agregat od 900 KS, koji je montiran tek 1942. godine, u vreme okupacije grada.

Tridesetih godina 20. veka središte grada bilo je u potunosti elektrifikovano

Tridesetih godina 20. veka Centrala je proizvodila blizu milion kilovat-časova godišnje, a u Somboru je imala oko 5.000 potrošača (najveći potrošač bio je upravo grad Sombor). Od 1932. g. na Centralu su, angažovanjem preduzimača Karla Cviršica, priključeni i potrošači iz okolnih sela Sivac, Krnjaja, Čonoplja i Svetozar Miletić. Grad je određivao cenu prodate struje i ona je varirala u zavisnosti od potrošača – najskuplja je bila za građane, nešto jeftinija za škole i hotel, a upola jeftinija za bolnicu. Najnižu tarifu su plaćali gradski bioskopi i pojedini industrijalci. Godine 1940. centrala je još uvek imala oko 5.000 korisnika i godišnji prihod od četiri miliona dinara.

Značaj somborske Električne centrale znatno je umanjen od 1954. godine, je kada je struja, putem dalekovoda, počela da stiže iz moćnih udaljenih izvora (termo ili hidroelektrana) izvan Vojvodine. Još polovinom pedesetih godina 20. veka somborska Centrala je proizvodila preko pet miliona kilovat-časova godišnje, odnosno oko 16.000 kilovat-časova dnevno, ali je ubrzo počela da služi samo kao “hladna rezerva” novom elektroenergetskom sistemu. Od 1960. g. u njoj je potpuno prekinuta proizvodnja električne energije, a u prostoru nekadašnje Električne centrale nalazila se radna jedinica “Betonjerka”, koja je radila u sklopu preduzeća “Elektrovojvodina”.

Milan Stepanović

 

 

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.