Kada su u jesen 1690. godine, nakon dve godine austrijskog boravka u gradu, Turci ušli u Beograd i preneli ratište na prostor Srema i Bačke, i Sombor, koji je u austrijskim rukama bio od kraja leta 1697. godine, ponovo je postao ugrožen, a turske jedinice su dva puta neuspešno pokušale da ga ponovo osvoje. Kapetan Dujo Marković i njegov stariji sin Đuro, čijoj su se miliciji u Somboru uskoro priključili i Srbi doseljeni u Velikoj seobi, odbili su turske napade i progonili napadače sve do Višnjice i Iriga u Sremu, gde su ih sustigli i porazili. Tokom zime 1690/91. g. somborski militari su proterivali Turke i Tatare sa prostora Bačke i Srema, od kojih su mnoge (u kasnijem zvaničnom opisu tih događaja piše na hiljade) pobili, uključujući i pašu Siarta, a u Sombor su doveli i brojne zarobljene Turke, zbog čega ih je 15. maja 1691. g. potpukovnik grof Leopold Herbeštajn, komandant Segedinskog okruga, posebno pohvalio i preporučio pretpostavljenim starešinama. Verovatno da o tim događajima govori i predanje o kome jedan vek kasnije svedoče Somborci mobilisani za prevoz hrane i sena austrijskoj carskoj vojsci u Beogradu, u vreme Austrijsko-turskog rata između 1788. i 1790. godine. Kada je jedan od njih, odgovarajući na pitanje starog beogradskog Turčina, rekao da dolazi iz Sombora, starac je odgovorio kako je Sombor prokleto đaursko mesto u kome su Srblji naše tri paše obesili. Turci su, ipak, iskoristili često odsustvovanje kapetana Markovića i njegovih militara iz grada, pa je jedan manji turski odred, u prvoj polovini 1691. godine, iznenada kratko provalio u Sombor i poharao svu kapetanovu imovinu vrednu više hiljada forinti.
Ohrabren vojnim uspesima tokom 1690. godine, turski veliki vezir Mustafa-paša Keprili (Ćuprilić) pokrenuo je u junu 1691. g. prema Beogradu brojnu vojsku u kojoj je bilo oko 30.000 spahija, 12. 000 Arbanasa, 10.000 džebedžija i topdžija i 8.000 janičara, a dobio je i obećanja tatarskog kana da će dovesti 60.000 svojih ratnika. Stigavši do Beograda, turski odredi su počeli sa manjim upadima u Srem i Bačku, pa su njihove šajke opkolile početkom avgusta Titel, u kome je, ne želeći da se preda, izginula celokupna posada od 200 srpskih i 100 nemačkih vojnika. Austrijska vojska, od oko 30.000 vojnika, kojom je komandovao feldmaršal markgrof Ludvig Badenski, sakupila se početkom avgusta u Petrovaradinu i krenula prema Zemunu, ali se ubrzo povukla do Slankamena. U njenom sastavu nalazila se i srpska milicija pod komandom nešto ranije izabranog srpskog podvojvode Jovana Monasterlije, koja je brojala 10.000 vojnika (6.400 pešaka i 3.600 lakih konjanika), regrutovanih, uglavnom, među izbeglim srpskim stanovništvom i nešto ranije doseljenim Bunjevcima. U sklopu srpske milicije borio se 1691. g. i somborski odred (200 konjanika i 600 pešaka), koji je predvodio kapetan Dujo Marković.
Prema Slankamenu je krenula i turska vojska i do bitke je došlo u popodnevnim časovima 19. avgusta, na brdu Mihaljevcu. Turske snage su brojčano bile skoro dvostruko nadmoćnije od austrijske vojske, ali je u jednom od prvih napada puščano zrno pogodilo i usmrtilo komandanta turske vojske i velikog vezira Mustafu Keprilija, što je unelo pometnju u njene redove, koja je bila pojačana i pogibijom janičarskog age, te hrabrim upadom srpskog podvojvode Jovana Monasterlije i njegovih vojnika u turski tabor, gde su u borbama prsa u prsa oteli 34 zastave i 11 tugova, koje su predali glavnokomadujućem austrijske vojske Ludvigu Badenskom. U bitki je poginulo najmanje 12.000 turskih ratnika, još toliko je ranjeno, a zaplenjeno je 158 topova, sa svim prtljagom, šatorima i velikim brojem konja i kamila. Znatni su bili i gubici austrijske vojske sa preko 3.000 mrtvih i 4.000 ranjenih vojnika i oficira. U bitki je poginuo i komandant somborskih militara kapetan Dujo Marković, koji je, na čelu svojih četa, prodro u turske redove, gde je bio opkoljen, te je od zadobijenih rana preminuo na bojištu.
Svega desetak dana posle pogibije kapetana Duja Markovića, feldmaršal Ludvig Badenski izdao je 28. avgusta 1691. g. dekret o imenovanju najstarijeg Markovićevog sina Đure za novog somborskog kapetana, a istim dekretom i Đurov brat Matija postavljen je za lajtnanta (vicekapetana) somborske milicije. U svom dekretu feldmašral Badenski naglašava uverenje da će Đuro Marković u vršenju carske službe ići stopama svog slavnog roditelja. Na čelu somborskih militara Đuro Marković, među sugrađanima prozvan kapetan-Đurka (u pojedinim dokumentima beležen i patronimom kao Đuro Dujmović), nalaziće se puna četvrt veka, sve do smrti 1717. godine, a njegov brat Matija služiće kao vicekapetan u somborskoj miliciji još duže od tri decenije nakon imenovanja u ovaj čin.
Milan Stepanović
