DAMARI RAVNICE,  Muzika

NAJLEPŠA BUNJEVAČKA “PISMA”

Ni jedan narod u Bačkoj nema toliki broj prepoznatljivih i lepih svojih pesama, kao što ih imaju bački Bunjevci. Ali, istovremeno, ni jedan narod u Bačkoj nije toliko bio izložen pokušajima asimilacije kao što su to, već duže od dva stoleća, Bunjevci. U zvaničnim dokumentima ovi potomci doseljenika iz zapadne Hercegovine, jugozapadne Bosne, severne Dalmacije i Like, katoličke vere i ikavsko-štokavskog narečja i dijalekta, koji su pristigli u Bačku u nekoliko migracionih talasa, od početka do kraja 17. stoleća, nazivani su Dalmatima, Ilirima i katoličkim Racima. Ipak, u svojoj internoj tradicionalnoj komunikaciji ovi ljudi su uvek sebe nazivali Bunjevcima.

Bački Bunjevci krajem 19. veka

Taj patrijarhalan, fizički naočit, vredan, čestit, ponosan, veseo, ali dostojanstven i svim darovima zemlje i neba obdaren svet, sa svojim lepim, melodičnim i pomalo arhaičnim ikavskim govorom, sa otmenim nošnjama, salašima, tamburama, divanima i prelima, sa svojim vrancima, mrkovima i čilašima, dugo je odolevao nametanju tuđeg jezika i nacionalnog osećanja.

Doseljeni u Bačku pre više od tri veka, nekadašnji srčani ratnici postali su, vremenom, vredni ratari, beskrajno posvećeni zemlji na kojoj i od koje su živeli. Danas ih, nažalost, sve manje ima. Kroz istoriju, sve ono što je iz bunjevačkog sveta bilo obrazovanije ili je dobijalo plemićke privilegije i činovnički status, tokom vremena se odnarodilo (mađarizovalo). Zatim je i brojniji, a svakako srodni srpski narod, putem svoje intelektualne elite, Bunjevce smatrao za Srbe katoličke vere i radio na tome da se stvori ovakvo shvatanje i među samim Bunejvcima. Na kraju je, u prvoj zajedničkoj državi južnih Slovena, akcijom katoličke crkve i državnih vlasti (posebno od 1945), imperativno nastupila kroatizacija Bunjevaca, pa se bunjevačka “mala grana” počela deliti na Bunjevce i Hrvate, čak i unutar istih porodica. Ali nije tema ovog priloga ko je sve i na koji način asimilovao ovaj jedinstven bački etnikum (pisane su o tome brojne studije, pa i neke od najboljih pripovetki književnika Veljka Petrovića).

Nikola Kujundžić, pisac stihova

U vreme nacionalnog preporoda i buđenja nacionalnog romantizma u bačkih Bunjevaca, šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka, štampani su prvi bunjevački listovi i kalendari, osnivane su njihove prve ustanove, a nastajale su i pesme „budnice“, koje su bile u misiji nacionalnog osvešćenja bačkih Bunjevaca. Godine 1879. mladi 18-togodišnji subotički Bunjevac i peštanski student Nikola Kujundžić (1861-1906), napisao je stihove pesme „Kolo igra, tamburica svira“, ujedno i rodoljubive, i poletne, i setne, i prkosne, sa osnovnom porukom izrečenom kroz stih koji se ponavljao na kraju svake od četiri strofe: Nek’ se znade da Bunjevac živi! (ali i sa dva puta ponovljenim stihom, u prvoj i poslednjoj strofi: Da Bunjevac dušu ne izdade). Nikola Kujundžić je kasnije napisao još pet preljskih pesama, ali ni jedna od njih nije imala taj polet, snagu i lepotu, niti je bila široko prihvaćena kao njegova prva pesma. Napustivši studije filozofije, Nikola Kujundžić je završio Bogosloviju u Kaloči, pa je 1884. g. dobio zvanje sveštenika, sa prvom službom u Dušnoku, a zatim u Bikiću, Aljmašu, Nemeš Militiču ili Lemešu (danas Svetozaru Miletiću) i Subotici. Od 1896. godine, pa do kraja života, bio je župnik u Bajmoku. Stalni je saradnik “Subotičke Danice” i “Nevena”, a pisao je o raznim temama pod pseudonimom Mikelja, Jabuković, Tarkamen, Ranko i Mišakov.

Muziku na Kujundžićeve stihove komponovao je Stipan Mukić (1838-1903), istaknuti subotički tamburaš svog vremena, koji je napisao jednako skladnu i melodičnu prateću kompoziciju, skoro himnične harmonije i atomsfere.

Pesma je prvi put izvedena 2. februara 1879. godine, kada je subotička „Pučka kasina“ priredila prvo bunjevačko „Veliko prelo“, a na početku svečanosti odsvirala su je i otpevala 24 tamburaša, što je na prisutne ostavilo snažan utisak, i na samom početku dovelo do oduševljenja i ushićenosti subotičkih Bunjevaca okupljenih na svom prvom velikom prelu.

Subotica (stara Gradska kuća) na međi 19. i 20. veka

Brojni bunjevački tamburaški orkestri tokom narednih godina i decenija raširili su ovu lepu pesmu u svaki bunjevački kutak u Bačkoj. I danas se  Kujundžićeva i Mukićeva pesma rado izvodi i slovi za najlepšu i najstariju bunjevačku „preljsku pismu“, a smatra se himnom bunjevačkih prela.

Kujundžićevu i Mukićevu pesmu snimila je 1970. godine, za zagrebački „Jugoton“, Vera Svoboda, na EP-ploči (singl format na 33 obrtaja) sa četiri pesme, nazvanoj “Nek’ se znade da Bunjevac živi”, a u pesmi “Kolo igra, tamburica svira” otpevala je prvu, drugu i četvrtu  izvornu strofu pesme, izostavivši baš onu treću, koja peva o Bunjevkama. Dve godine kasnije pesmu je snimio na svom prvom LP-u Nestor Gabrić (otpevao je prve tri strofe pesme, izostavivši poslednju), a 1974. g. i Zvonko Bogdan na svom LP-u „Zvonko Bogdan peva za vas“, koji je objavila beogradska PGP RTB (na ovom snimku izmešani su stihovi raznih strofa, tako da ona najviše odstupa od izvorne verzije pesme). Od novijih izvođenja, lepu instrumentalnu verziju snimio je pre nekoliko godina zagrebački tamburaški orkestar „Serbus“, koji često prati Zvonka Bogdana.

Ploče sa pesmom “Kolo igra tamburica svira” koje su objavili Vera Svoboda (1970), Nestor Gabrić (1972) i Zvonko Bogdan (1974)

Konačno, slede i Kujundžićevi stihovi, kao i snimci četiri verzije njegove i Mukićeve prelepe pesme:

KOLO IGRA, TAMBURICA SVIRA

Kolo igra, tamburica svira,
Pisma ječi, ne da noći mira.
Svud se čuje, svud se šorom znade,
Da Bunjevac dušu ne izdade!
Veseli se, svaki mu se divi,
Nek’ se znade, da Bunjevac živi!

Nije majka rodila sinaka,
Ko što j’ sinak divnih Bunjevaka.
Nit’ će majka roditi junaka,
Ko Bunjevca, tak’a veseljaka.
Kolo vodi, svaki mu se divi,
Nek’ se znade, da Bunjevac živi!

Ni divojke ne biše u nane,
Ko što j’ ćerka bunjevačke grane.
Svilu nosi, a zlatom se krasi,
Crne oči, crne su joj vlasi.
Kolo igra, svaki joj se divi,
Nek’ se znade, da Bunjevac živi!

Ori pismo, tambur’ tamburice,
Nek’ se čuju daleko ti žice.
Nek’ se gori, a i doli znade,
Da Bunjevac dušu ne izdade!
Prelo kupi, nek’ se svako divi,
Nek’ se znade, da Bunjevac živi!

Kolo igra… Tamburica svira…

[Kolo igra, tamburica svira – Vera Svoboda]

[Kolo igra, tamburica svira – Nestor Gabrić]

[Kolo igra, tamburica svira – Zvonko Bogdan]

Na žalost, sve ukazuje na to da će uskoro ostati samo reči i note kao trag postojanja jednog posebnog sveta, koji lagano nestaje i na kraju će, neumitno, sasvim nestati. Danas je u Bačkoj Bunjevaca brojčano osam puta manje nego pre svega jednog veka…

[Kolo igra, tamburica svira – Tamburaški orkestar “Serbus”]

Milan Stepanović 

2 Komentara

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.