Moj zapis o čoveku s kojim sam godinama bio blizak prijatelj saradnik, juče preminulom srpskom i vojvođanskom književniku, univerzitetskom profesoru, filmskom radniku, književnom i likovnom kritičaru, a pre svega retkom eruditi i sjajnom poznavaocu “Vojvodine stare” (samo o toj temi napisao je 40 knjiga), prof. dr DRAŠKU REĐEPU (1935-2019), koji je objavljen u knjizi “Klan i banda od jednog člana – 153 varijacije na temu: Draško Ređep” (Prometej, Novi Sad, 2008, str. 356-361).
Čovek, taj ludi svet, ta jadna mrva,
obično sebe drži za celinu;
a ja sam deo dêla što beše sve isprva,
čestica mraka što iznedri svetlinu…
(Mefistofeles u „Faustu“ J. V. Getea)
Upoznao sam ga tri puta.
Prvi put početkom devedesetih godina prošlog stoleća na nekoj večeri u somborskoj Gradskoj kafani. Slučajno, u istom društvu, ja mlad, nadobudan, zgrožen nametljivošću i arogancijom tog nesnosnog čoveka, sa kakvom do tada nisam imao prilike da se suočim.
Drugi put nas je upoznao, krajem devedesetih, moj blizak prijatelj i tadašnji somborski gradonačelnik Goran Bulajić, do čijeg sam suda o ljudima i prilikama držao, pa sam se u ovom slučaju zapitao čime li ga je omađijao taj drski čovek, i pripisao njihovo povremeno druženje tihoj crti Goranovog zanimanja za ekstravagantne, ekscentrične i egzotične pojave.
S jeseni godine koja je polovila prvu deceniju novog veka bio sam jedan od organizatora skupa o slikarstvu Milana Konjovića kroz prizmu književničku. Uvodni besednik bio je, naravno, Draško Ređep. Imao sam tada iza sebe već nekoliko desetina knjiga koje sam uredio i objavio, a poneke, o zavičajnoj povesti Sombora i rađanju njegovog urbaniteta, i napisao. Meni se, inače, skoro sve važne stvari u životu dešavaju nešto kasnije no što je poželjno ili pristojno, pa moram da priznam da sam Draška Ređepa tek tad prvi put pažljivo slušao (pre bih prebacivao TV kanal na kome bih video njegovo lice koje me je nerviralo, i neodoljivo podsećalo na lik mister Tromba iz kultnog stripa mog dečaštva o Alanu Fordu, na onog perverznog i sumanutog bogataša koji se stalno trudio da bombom raznese planetu). Nakon skupa upoznao sam ga i treći put.
I tada je počelo. Ponovo smo se našli neki mesec kasnije, sa gđom Irmom Lang, na prvom dogovoru oko buduće monografije Milana Konjovića (tada sam prvi put bio u njegovom stanu i morao u čuvenoj „žutoj sobi“ da pojedem ogromnu vegetirjansku picu – bilo je vreme posta – koju mi je poručio), pa je s proleća godine 2007. bio promoter stručne monografije „Sombor na dlanu“ novosadskog PMF-a, čiji sam noseći tekst napisao, a zatim i recenzent moje knjige „Somborske niti Laze Kostića“ i njen promoter na francjozefovski dekadentnim promocijama koje je osmislio u Novom Sadu, Beogradu i Somboru, pa prvi besednik na prvim „Veljkovim danima“, koje sam pokrenuo i organizovao početkom jeseni prošle godine u Somboru.
Tako sam se, skoro neprimetno, našao u orbiti Draška Ređepa, snažno privučen njegovim krajnje paradoksalnim osobinama (inače me paradoksi neodoljivo privlače). Tom demonskom energijom i mefistofeleskom inteligencijom koja je tako u suprotnosti sa njegovim ležernim nastupom i naizgled lenjom pojavom.
Prosto sam antropološki bio privučen njegovom otrovnom intelektualnom bahatosti, ukorenjenoj u samospoznaji svojih, skoro neograničenih, mogućnosti, i poznavanju ograničenosti sveta koji ga okružuje, a koja je (ta bahatost) u nepodnošljivoj opreci sa njegovim dečačkim srcem (čitajući mi svoj odgovor na neobično glupu izjavu jedne pod starost ispolitizovane novosadske glumice o građanima prvog i drugog reda, plakao je pričajući o strašnom sećanju na park u Mitrovici iz njegova ratna detinjstva, sa tablom na kojoj je pisalo da je Jevrejima, Ciganima, Srbima i psima zabranjen pristup).
Privukla me je ta suprotnost njegovog istinskog gospodstva koje se nazire i ocrtava u kujundžijski istančanim manirima sačuvanim za prijatelje i intimni krug (a u koju sam se posebno osvedočio predzadnjeg septembarskog jutra prošle godine, kada sam se našao u Ćirpanovoj 49 da bih preuzeo njegov uvodni tekst za knjigu Radovana Popovića o Veljku Petroviću „Voćka na drumu“, čije sam uređivanje upravo završavao, kada ni jednom senkom nije odao veliku muku koja ga je snašla prethodne večeri, ignorišući nesreću na istočnjački gospodstven način, kao da je upravo izašao iz konaka Andrićeve „Travničke hronike“), ta groteskna suprotnost njegovom samonametnutom imidžu mehandžijskog galamdžije sa suptilnošću drumskog presretača.
Privukla me je i paradoksalnost njegovog doma (u skladnom haosu hiljada knjiga i stotina slika), u kome se njegova konjovićevska samoljubivost, napadna nametljivost, neobuzdanost i žustrina (ali nikad na račun starinski srdačnog gostoprimstva) sukobljava sa beskrajnom trpeljivosti, racionalnosti i blagosti gospođe Jeje.
Privlači me ta neodoljivost njegovog retoričkog i spisatljeskog stila u kome se genijalno prepliću golema erudicija i nepatetični sentiment. A Ređepova sećanja iz prve ruke na Veljka Petrovića, Milana Konjovića, Crnjanskog, Krležu, Andrića, Miku Antića, Sašu Petrovića, na Vojvodinu staru, njegovo poznavanje već išečzlog duha starog Sombora, Novog Sada i Karlovaca, tih duhovnih prestonica Srpskog Severa, postali su moj novootkriveni misaoni zavičaj, za kojim sam, otrovan čarima prošlosti, dugo tragao.
Taj čovek, potomak stare bosanske srednjovekovne vlastele Radjelovića, čiji je predak, ironijom sudbine, ubivši pašu Ređepa potomcima ostavio beleg njegova imena, postao je jedna od kultnih pojava našeg vremena. Nešto poput The Rolling Stones-a srpske kulture (inače rokerska duhovna vertikala u Draška Ređepa izraženija je nego u onih obučenih u kožne jakne sa metalnim nitnama, koji su, jašući svoje moćne Harley Davidson-e, za himnu imali pesmu Born To be Wild grupe Stepenwolf).
Perverzan, u meri potvrde raskošnosti svog intelekta, čovek koji ume i voli da daruje, ali i da prima darove (ponosni sam posednik jedne njegove 380-dolarske kravate “Christian Dior”, nabavljene u Parizu), Draško Ređep poseduje magičnu privlačnost koja poput čestica sakuplja oko sebe ljude svih mogućih zanimanja i shvatanja.
Gledao sam kako, skoro istovremeno, okuplja, sa jedankom međusobnom pažnjom i znatiželjom, pravoslavne vladike, ambasadore, gradonačelnicu Srpske Atine i gradonačelnika Veljkovog Ravangrada, akademika Medakovića, kompozitora Kornelija Kovača, glumca Branislava Lečića, pesnika Ljubivoja Ršumovića, slikara Savu Stojkova, košarkaša Željka Rebraču (koji je lako prežalio ukraden džip i kolekciju medalja koja se nalazila u njemu, ali teško zlatnu kravatu koju je dobio od Draška, a koja je ostala u tom džipu), ali i sasvim nepoznate mlade ljude, još neostvarene slikare i pisce, koji su, kao hipnotisani, satima sedeli kraj njega i slušali njegove beskrajne, ali i beskrajno zanimljive monologe.
Čudio sam se kako šarmantnom primedbom („Lepi ste kao Olivera Marković u mladosti, samo što Vi niste zrikavi“) u trenu pripitomljava neljubaznu užurbanu kelnericu u restoranu „Šest topola“ na Beogradskom sajmu, za trajanja prošlogodišnjeg Sajma knjiga, koja se nakon toga preobražava u ljubazno stvorenje koje privrženo igra oko njega i stola za kojim je sedeo. Video sam kako ume da bezdušno satire primedbama nametljivce, ljude bez stila i obzira, ali i svakog ko ne bi imao strpljenja da ga sluša ili bi pomislio da bi možda mogao da mu bude ravnopravan sagovornik (pogledao bi takvog, ledeno ga fiksirajući, i prekinuo bi ga primedbom: „Nešto si mi izgubljen“, ili „Smiri se“, ili „Odlazi odavde, ne prijaš mi, nemam vremena za tebe“…). A bolje je kad kaže, jer kad oćuti (posebno ako je nečim nezadovoljan), pašće, srušiće se nešto u najbližoj okolini – obično neka slika ili postolje (na somborskoj promociji moje knjige o Lazi Kostiću jedan besednik više je govorio o sebi no o Lazi i knjizi, te se Draško uzvrpoljio, počeo da se zgleda sa mnom, na šta se, samo od sebe, nedaleko od nas, srušilo veliko drveno postolje na kome je bio pričvrćšen plakat Laze Kostića, srušivši i Kostićev uramljen umetnički portret na štafelaju…).
Gledao sam, začuđen, kako mu u novosadskom restoranu „Čerčil“ tri žestoka momka, po izgledu i načinu ophođenja, besumnje, visokorangirana pripadnika podzemlja, smerno prilaze ruci, kao Don Korleoneu u Kopolinoj kumovskoj trilogiji („Ooo, dragi profesore…“), a on ih, zadovoljan time, ljubi i blagosilja.
Pričao mi je o Drašku moj prijatelj Anđelko-Ćića Marinović (koga poznajem od detinjstva, već 40 godina, i koji je toliko toga prošao i video, da sam verovao da ga ništa više na svetu ne može fascinirati, dok obojica nismo upoznali Draška), kako ga je nedavno vozio za Beograd i kako je, nakon haotičnog slaloma kroz beogradsko saobraćajno ludilo i pomalo riskantnog truckanja nemogućim prečicama kojima je, već iznerviran, vozio ne bi li stigli na početak promocije moje knjige o Lazi Kostiću, Draško na kraju, zavaljen u prednjem sedištu, lagano okrenuvši glavu, gospodstveno i mirno konstatovao: „Vrlo zanimljiva vožnja“.
Draško Ređep, koji je sebe uspešno institucionalizovao (poseduje neobično izraženu volju za moć), predstavlja zonu izmirenja naših ubitačnih suprotnosti (kao na slikama Leonida Šejke), mesto ukrštaja klasike i moderne, zaumnosti i lucidnosti, potmule energije i panonske pasivnosti, izvornosti i klišea, svetske grandioznosti i paorske intime, džentrijske suptilnosti i sremačke seljačke plahovitosti, globalnog i nacionalnog, radikalizma i demokratije, slobode i strasti, konzervativine skepse i revolucionarne provokativnosti…
On je čovek koji vas opčinjava do granice mogućeg, pa i preko nje, kada se, pod njegovim uticajem, na obzorju svesti već pomeraju klišei dotadašnjih vaših shvatanja i stvaraju nova merila za svet i ljude oko sebe. U detinjstvu smo na sličan način bili opčinjeni pojavom Maršala.
Tog čoveka, Draška Ređepa, ili voliš, ili mrziš, ali ravnodušan ne ostaješ (a kad ga dobro upoznaš, moraš ga zavoleti, makar na neki iščašen način). Ali i taj moćni čovek srpske kulture, kako mi nedavno sam reče, ipak ima jedan nerešiv problem. Naime, on ima tako malo vremena, a tako mnogo pameti.
Za razliku od većine.
Milan Stepanović
