Povodom obeležavanja 50-godišnjice smrti crnogorskog vladike i pesnika Petra II Petrovića Njegoša (1813-1851), u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu prikazan je, po prvi put u celosti na pozorišnim daskama, najslavniji srpski dramski spev „Gorski vijenac“. Njegoševo besmrtno delo za scenu je, u dva čina, pripremio Antonije Tona Hadžić (tadašnji predsednik Matice srpske i upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu), a muziku je komponovao Isidor Bajić. Za potrebe ove predstave, Hadžićev blizak prijatelj, slavni srpski pesnik Laza Kostić, napisao je, u januaru 1902. godine, u Somboru, Prolog za „Gorski vijenac“. Predstava je premijerno prikazana 26. januara (8. februara) 1902. g. u pozorištu Dunđerskog, u Novom Sadu.
Pred početak predstave publika je oduševljeno, s klicanjem, pozdravila reči, koje je priređivaču Toni Hadžiću telegrafski uputio crnogorski knez Nikola Petrović: „Puno vam zahvaljujem na saopštenju, da će se danas prvi put predstavljati Gorski vijenac moga velikoga strica. Uvjeren sam, da će vašom vještinom udešen za pozornicu uspjeti. Žalim, što ne mogu biti prisutan, da aplaudiram geniju srpske Sparte na pozornici srpske Atine. Nikola“.
Početni Kostićevi stihovi, koje je „sa ozbiljnom dostojanstvenošću“ izgovorila glumica Milka Marković, „zaneli su publiku“, piše pozorišni kritičar Jovan Hranilović. Milan Savić piše kako „od velikog utiska beše Prolog od Laze Kostića, koji je gđa Milka Markovićka veličanstveno prikazala. Završne reči: Dok na tu zemlju ovi stoji kam / najcrnji vrag je Srbin sebi sam! možemo samo tako tumačiti: da će Srbin uvek i svagda biti sebi najcrnji vrag, jer će i Lovćen na svom mestu uvek i svagda biti i ostati. Ko će ga i pokrenuti?! Izgled žalostan, al’ – tako je. Pesimistično proroštvo pesnikovo trebalo bi da nas upozori…“, piše Savić.
Kostićev Prolog sadržao je sledeće stihove:
PROLOG ZA „GORSKI VIJENAC“
Na Lovćen gledah, u snu, s Cetinja,
pun zazora, kâ negda, djetinja.
Ispitljiv, al’ u smjernoj molitvi,
prozborih onoj svetoj kolibi:
„Pjesniče, druže, duše, što ti bi
te tamo pope svog tijela prah,
u gromove, oluje, grad i strah?
Nijesi l’ zar svog praha bio sit
oprostivši se zemne trpije,
no, poput praha oca Srbije,
u duše svoje uplete ga nit?
Zar prahu da se duša pokloni
u samrtni u čas napokoni,
te da ga digne sobom uzgori
da oproštaju čas ne uskori?
Il’ tajne te što pokriva tvoj hum
razumjet neće nikada naš um?
Da l’ za to prah svoj pope na taj kom
da s njega gledaš dušom žalosnom
gdje pleme tvoje spava mrtvim snom?
Pa reci, nagov’jesti, daj mi znak,
što vidiš otud, svjetlost ili mrak?
Vidiš li vraga, onog starog, tvog?
Jedva ga vidiš, slomio ga Bog.
Binjiši su mu sad krpetine,
a mač i kruna podsm’jeh svjetine.
Al’ mnogi drugi stvorio se vrag,
čas tu, čas tamo, svud mu vidiš trag.
Ima ih grdnih, ima viđenih,
ima ih golih, ima kićenih,
čas misliš nije nikakav im broj,
čas navale ka ljutih zolja roj.
Al’ koji je, u vraškom sjemenu,
najžešći krvnik tvome plemenu?“
— — — — — — — — — — — —
Na Lovćen–kapi zamagli se hram,
oblačak nad njim, crni jedan pram,
sijevnu munja po tom pramenu,
ka da su slova u tom plamenu,
lijepo čitam što mi piše plam:
„Dok na tu zemlju ovi stoji kam,
najcrnji vrag je Srbin sebi sam!“
[U Somboru, januara 1902]
Somborsko izvođenje predstave „Gorski vijenac“ usledilo je dva i po meseca kasnije, u nedelju, na Cveti, 7/20. aprila iste godine. Predstava Srpskog narodnog pozorišta, pred jednako oduševljenim Somborcima, izvedena je u zgradi somborskog gradskog pozorišta, sagrađenoj 20 godina ranije. Tom prilikom na scenu somborskog pozorišta, pre početka predstave, izašao je Laza Kostić i obratio se priređivaču predstave Toni Hadžiću: „Visokopoštovani predsedniče, mnogouvaženi upravitelju, dragi prijatelju! Donosim ti dve poruke, dva pozdrava. Prvi je sa onoga sveta, od večerašnjeg tvoga i našega slavljenika, pesnika Gorskog vijenca, vladike Rada. I noćas mi se javio. Pitam ga, je li mu što krivo, što si mu, kao što neki vele, tako nemilostivo isprekidao, izlomio, ispresecao njegov Gorski vijenac. – Što veliš? – reče vladika. – Izlomio? Ispresjeca? Ne, ni dâ Bog! On je tek onako podvio neke prebrsnate granice, zaklonio neke preguste uvojke, da bi se ono ostalo tim ljevše prikazalo na onijem šedicama. Može se to kome i nesviđeti, al’ što mari! Ja mu gledam u srce te viđu, da mu je bila namjera kao najljevša. Hvala mu i pozdravi ga!..“. Drugi pozdrav je bio posvećen 40-godišnjici književnog rada Tone Hadžića.
Posle predstave priredili su Somborci u čast Tone Hadžića, u velikoj sali hotela „Lovački rog“ svečan banket, na kojem su učestvovale sve ugledne somborske srpske kuće i celokupan gostujući ansambl novosadskog Srpskog narodnog pozorišta. Predsednik somborskog Mesnog pozorišnog odbora, advokat dr David Konjović (otac slikara Milana Konjovića), zdravicom je pozdravio Tonu Hadžića, istakavši njegove zasluge za Srpsko narodno pozorište. U svojoj „odzdravici“ Hadžić se zahvalio „dičnim Somborcima“ na lepom odzivu, kojim su pratili rad narodne pozorišne družine. Zatim je preparandijski profesor Mita Kalić digao čašu u zdravlje cele pozorišne družine, posle čega su se ređale zdravice „sve jedna kićenija od druge“, a razdragani domaćini i gosti družili su se potom još nekoliko časova.
Kostićev Prolog za „Gorski vijenac“ štampan je 1902. g. u časopisu „Pozorište“ i u novosadskom dnevnom listu „Branik“, a nalazi se i među odabranim stihovima objavljenim u poslednjoj zbirci pesama Laze Kostića, koju je 1909. g. štampala Matica srpska.
M. S.
