DAMARI RAVNICE,  Muzika

VOJVOĐANSKI BEĆARAC

Dok je ponosni montanjar herojski guslao, Šumadinac je već dozivao goru da mu pričuva ovce dok on siđe dole do devojke, a naš čulni prečanluk i severna ravnica su lumpovali. Dabome, lumpovalo se najviše uz bećarac. Bećarac već dva veka predstavlja jednu od prepoznatljivih odlika Vojvodine i jednako se pevao među ovdašnjim srpskim, bunjevačkim i šokačkim življem, kako po Bačkoj, tako i po Sremu ili Banatu, ali i po susednoj Slavoniji.

Dugo se za bećarac nije marilo, pa ni Vuk Karadžić u svom sakupljačkom radu nije obratio pažnju na njega, te bećerac nije bio priznat kao narodna baština, mada je bio i ostao lepa i izvorna naša pesma i nezamenjiva poetsko-muzička kategorija u društvenom životu vojvođanskog sela i grada, te u njegovoj narodnoj tradiciji.

Bećarac je bio pesma za svaku priliku, koja je imala na hiljade raznih stihova i varijanti, ali uvek na istoj muzičkoj podlozi, po opštepoznatom melodijskom obrascu, i uvek u rimovanom dvostihu od po deset slogova. Stihovi bećarca bili su poput ravnice u kojoj je nastao: mrsni i sočni, lascivni, obešenjački, dvosmisleni, po pravilu duhoviti, ali i zajedljivi, prkosni, obesni ili surovi. Bećarcem se nikada nije nazivao sam tekst pesme, već uvek i samo pevani tekst. Stihovi bećarca nemaju autore, već se prenose i pamte kao kolektivna narodna tvorevina.

Notni zapis jednog bećarca, lascivnog teksta
Kad zasvira bećarac (iz kolekcije Petra Stojkova)

Na veseljima (svadbe, svečari, kola i prela) bećarac je bio „glavna“ pesma, uz koju se, po pravilu, nije igralo. Bećarac se često natpevavao, u čemu su sudelovala dva društva ili momci i devojke (pesmu bi uvek započinjao jedan glas, a onda su ga , na poslednjem slogu deseterca, prhvatali i kraju priveli i ostali). Pevan je i u svakoj drugoj prilici – po sokacima noću i pred zoru, po povratku veselog društva sa terevenke iz bircuza, kao i uz rad u polju, vinogradu, posle svinjokolja, u vreme poklada, po vašarima, na ispraćajima u vojsku itd. Bećarac se pevao, bez razlike, i uz gajde, i uz tambure, a kasnije i uz harmonike ili gitare. Posebno su na ceni bili „brzoreki“ svirači i pevači, koji su na licu mesta umeli da smisle stihove bećarca, po nekom aktuelnom događaju.

Bećarac se pevao uz osmeh  (iz kolekcije Petra Stojkova)

Prvi bećarci ili stihovi vrlo bliski kasnijim bećarcima, zapisani su još u prvoj trećini 18. veka, u poznatom „Erlangenskom rukopisu“:

Devojka je zumbul i karanfil,
udovica s hrenom gorušica.

Volim tebe ljubit na kamenu,
neg’ nedragu na meku dušeku.

Pesmarice iz polovine 19. veka već uveliko beleže bećarce:

Suknjo bela, voda te odnela,
sinoć prana, noćas gužveljana!
Nisam mala da je gužvam sama,
već velika, pa je gužva dika…

Oj, Arade, ni selo, ni grade,
većem jedan ukraj vode smrade!

Kada je 1840. g. u velikom požaru izgorela Somboru vazda supranička Baja, onda se u somborskoj varoši, kao i po Subotici (supraniku Segedina) pevao zluradi bećarac:

Aja, aja, izgorila Baja
za dva sata sva četir’ sokaka.
Segedinu, ti ćeš nagodinu!

Uz bećarac se kretalo u svatove (iz kolekcije Petra Stojkova)

Mada se smatra se da je bećarac najpre momačka pesma, poznati su, a možda su čak i češći bili, tzv. devojački bećarci:

Ja malena, suknjica šarena,
svaka šara po tri momka vara!

Kad sam bila u kolevki mala
i onda sam namignuti znala.

Ta jesam se, imena mi moga,
naljubila gada lažljivoga!

Volem diku, al’ se ne odajem,
meni draže da on prvi kaže!

Voleli se ja i moja dika
od nedelje do ponedeljnika.

Kratka suknja, tesno mi jeleče,
što ne dođeš, diko, svako veče?

Oplećak se napeo na grudi.
’oće lola za mnom da poludi!

Misliš lolo da za tobom venem?
Kad te vidim, onda te spomenem.

Mani lolo, ak’ ne dođeš često,
drugi će ti zauzeti mesto.

Ide dika, ne ide menika,
već krvnici, mojoj suparnici.

Kada prođem kraj dikana dvora,
dikin dora zarzati mora!

Umri nano, da obučem vrano,
ne bil’ me se moj dika okan’o…

Prođi diko i sa naše strane,
i naša je strana patosana.

Di si lolo opaprio usta?
Kod birtaša, jeo paprikaša!

Mati tuci, al’ nemoj po ruci,
čim ću moju zagrliti lolu?

Lola gazda, ja cura sirota,
uz’o bi me, al’ ga je sramota!

Lolo gade, ne traži ’iljade,
uzmi mene da imaše čeljade.

Žen’ se lolo, od mene ti prosto,
dogodine ti udovac ost’o…

Ja volijem svog paora lolu,
nego onog što svršava školu.

Ja bi ’tela da je suknja kraća,
lola vole, al ne dade baća!

Bunjevčica zavolila Raca,
kod toliki’ lipi’ Bunjevaca!

Pita nana kom’ se Bogu molim,
Bunjevka sam, a Srbina volim!

Srbin ljubi kad god se probudi,
a Bunjevac samo kad je svitac!

Aoj svekre, seme od salate,
sijaću te di tuku granate!

Oj, svekrvo, seme od čkaljeva,
Blago snaji koja tebe nema!

Bećarino, moja stara lolo,
kad si bećar, ko te ne bi vol’o?

Ja sam moga ujela bećara,
baš za usnu, di stoji cigara.

Našim šorom nikad blata nema,
sve švaleri na čizmam’ razneli…

Ljubila sam momke i udovce,
sad ću ljude, pa kako mi bude…

Bunjevački tamburašku orkestar iz salaškog naselja Nenadića kraj Sombora, tridesetih godina 20. veka – bećarac je bio standardni deo repertoara

[Somborski bećarac – Anđelka Govedarović]

Momci su pevali obesne, lascivne i puste bećarce:

Svi mi kažu da sam bećarina,
što ja nosim šešir na očima.

Da sam gazda, ne bi nikad spav’o,
već bi lanac po lanac prodav’o.

Sve ću moje da potrošim novce,
na birtaše i na tamburaše.

Skidaj curo te dukate s vrata,
da ih lupim o birtaška vrata.

Piću, piću dok je frakliću,
kad nestane ja ću de me’ane.

Svi bećari žene oterali,
ja kakvi sam, pa još moju nisam.

Umri, ženo, da te više nema,
ja ću novu dovesti iz Srema!

Al’ sam sinoć jednu uz banderu,
desnom nogom udario keru.

Što sam sinoć jednu uz tarabu
bosom nogom nagazio žabu.

Čuvajte se garavuša ljudi,
garava se triput noću budi.

Sve se kanem, da se žena manem,
al’ ne mogu, fala milom Bogu!

Prođe veče, već se zora budi,
oj Bačkuljo, tebe Sremac ljubi.

Kiša pada, pa u prozor zvrca,
mala Anka ’oće da se sanka.

Turam, guram, al’ neće da uđe,
moja noga u cipele tuđe.

Ala volem gibanicu s makom,
a još više da prkosim svakom!

Šorom sredom, svima mater redom,
grdim žene što laju na mene.

Sve su žene pizmene na mene.
što im držim ćerke za švalerke.

Alaj smo se sastali bećari,
pa ni jedan za kuću ne mari;

Rodi majko još jednog bećara,
kad lumpujem da imam drugara!

Ženiću se i ja ove zime.
nek’ se nana ima svađat s kime.

Na mog babu jurišale žene,
a na mene curice poštene.

Garavušo, jel’ te tukla mati,
što si sa mnom stajala u vrati?

Sve ispeva, samo jedna osta,
za večeras neka bude dosta!

Uz bećarac se pratio bećar po šorovima i sokacima – somborski tamburaši polovinom sedamdesetih godina 20. veka (iz kolekcije Petra Stojkova)

[Sremski bećarac – Sava Ludajić]

O bećarcu je prvu studiju u našoj književnosti, kao uvod u izvrsnu antologiju „Bećarac“, uradio Mladen Leskovac (Matica srpska, 1958), pa da završimo ovaj prilog njegovim rečima: Bećarac je naša najkraća narodna pesma… To je pesma koja se najčešće peva nasmejano, uz visok luk uzidgnutih obrva, čak sa obešenjačkim podmigivanjem; tanka i prolazna kao pramen dima, a sa nekim unutrašnjim uzbuđenim i uzbudljivim treperenjem, pretežno okrenuta u radosno i đavolasto… 

Srodni po bećarcima – slavonski tamburaši

M.S.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.