U svojoj knjižici „Sitnice i krupnice s puta od Zagreba do Sombora (u 1885. godini)“ novinar zagrebačkog srpskog lista “Srbobran” Manojlo Đorđević Prizrenac, potpisan sa pseudonimom „Iksion“, opisuje Sombor prilikom dolaska na vidovdansku proslavu i opšti politički zbor Srpske narodne slobodoumne stranke 1885. godine, ostavivši dragocene podatke o izgledu grada i njegovim ljudima u vreme svog boravka.
Došavši u Sombor vozom Đorđević opisuje kako se pred železničkom stanicom „otegao čitav red karuca“ (fijakera). Za svoje domaćine iz Odbora za doček gostiju kaže da su se „skromno, ljubazno i srdačno ponašali“, te da se „otvorenost, živahnost i dobra volja ogledala u svačijem ponašanju, na svačijem licu“, i da se „svaki grabio da što uradi, da s čim pripomogne, da gostima ostane dugo u pamćenju da su bili gosti – Somboraca“.
Iksion beleži kako pravih palata, po kome su navikli da sude o gospodstvu, u Somboru, zapravo, nema, „ali utoliko su gospodskije unutrašnjosti kuća somborskih domaćina kod kojih su bili u gostima: uđosmo u istina poniske, ali prostrane sobe, nameštene sa puno ukusa i elegancije – kao u gospodskoj palači. Sve lepo i čisto, – ćilimovi prostrti po svima sobama da ti je milina…“
Na sam Vidovdan u gradu su vladali „svečano raspoloženje i bratska razdraganost“ kojoj nisu mogli da odole ni somborski građani drugih narodnosti, pa su i ovdašnji Mađari i Nemci bili „puni poštovanja i ljubaznosti za Srbe – somborske goste“, te kaže: „Za ovaj dan predusretahu , nas, goste, i ostale narodnosti u Somboru s poštovanjem – što neka im služi na čast“.
Gradske ulice su bile počišćene, nije bilo „težačkih (paorskih) kola“ već su samo „karuce“ (fijakeri) letele na sve strane. O vožnji somborskim gradskim ulicama novinar zagrebačkog „Srbobrana“ beleži: „Lepim drumom, od uzanih jakih cigalja, koje su utrpane sa pijeskom, – vozili smo se kao po patosu“.
Opisujući šetnju ulicama, jedan od novinara, u dijalogu sa drugim, zapaža da su „kuće kao kuće, jednokatne, dvokatne“, ali mu drugi ukazuje da je skoro na svakoj od tih kuća balkon, da su ulice prostrane i da su bašte krasne, te zaključuje: „Vidi se da Somborci ljube komociju i društveni život“… Duž glavne ulice (zapravo misli na Bajski sokak – današnju Vojvođansku ulicu), „koja je zasađena drvima, te čini krasnu hladovinu“, ispred kuća, „koje mahom imaju bašte“, nalazile su se klupe za večernja prijateljska ćaskanja suseda, na koje predveče, kad zahladi, posedaju žene, pa se sa komšilukom „prijatno razgovaraju i šale“. „Tu, kad koji prijatelj prođe, zaustavi se na koju dobru reč“, a takve „prijateljske sedeljke ne vidite po velikim gradovima“ završava novinar i piše da zavidi Somborcima na ovom lepom običaju.
Pri obilasku grada zagrebački novinari beleže nekoliko arhitektonskih znamenitosti (Županiju, Gradsku kuću, odnosno „mađistratsku palatu“, dve srpske crkve, pozorišnu zgradu i nedovršenu veliku katoličku crkvu) i završavaju da bez ovih zdanja, inače, „ne bi imao čovek što da opisuje… Ali zato ipak nije na uštrb Somboru, što nejma velelepih palata i svetskih znamenitosti…“ Za katoličku crkvu u današnjem parku kod Županije, Đorđević piše: „U stranu od županije viđesmo nedovršenu veliku katoličku crkvu – skoro se ruše zidovi… Grade je preko dvadeset godina, pa sad tako stoje zidine – nemaju ljudi novaca“.
U opisu najstarijeg somborskog parka podignutog ukraj Železničke stanice, novinar piše kako je sačinjen „sasvim po „baštovanskoj nauci“ – krasne lipe, lepi javori, razni špecijaliteti, pa onda „rundo“ i druge forme za grupe cveća. Iskrivudane staze lepo nasute sa šljunkom – prosto krasota. Mirisa i hladovine na sve strane – ne zna čovek gde da sede na srazmerno razmeštenim klupama. Naš domaćin objašnjavaše nam kako su podigli to divno šetalište – koje bi bilo na diku i ukras ma kom prestolnom mjestu. Za čudo, da se za deset godina razvije tolika divota! ‘Htjeli smo da podignemo jedan paviljon za muziku i gostionicu – ali ljudi hoće nješto veličanstveno, pa je tako odloženo dok ne bude više novaca’, – reče nam domaćin. Mi smo zbilja uživali u ovom perivoju“, završava novinar, uz primedbu da „šteta samo što nije bliže sredini varoši!“.
Opisujući i druge kuće po Somboru, zagrebački novinar primećuje da „u ovim skromnim, ali prijatnim i ukusnim kućama žive ljudi, koji rade za sebe i za druge, koji se otimaju da podignu što više zavoda za obrazovanje, za pomoć, – za izjednačenje ljudi; – da budu obasjani lučem prosvjete, da, ako bližnje i nesreća zadesi ne skapaju pod tuđim plotom…I Srbi, i Mađari i Nemci – trude se i natiču ko će bolji da se pokaže, čija će narodnost više da se istakne“…
Opisujući kako su išli da posete i salaš svog domaćina, somborskog trgovca Đoke Mihajlovića, Đorđević kaže: „Tek što smo izašli iz grada, pred nama su ležala prostrana plodna polja, puna božje blagodeti. Na levoj strani videsmo nešto brežuljaka i somborsku šumu (Šikaru), inače pukla ravnice – ne možeš okom dogledati. I sve su vredne ruke obdelale – nigde krajička nezasejanog. Letina dobro ponela. Na putu sretamo radnike, teraju blago, inače se odmaraju jer je danas nedelja, a nedelju slave svi u isto vreme, i Srbi i druge vere“. Đorđević piše kako mu je bilo čudno to što su, prema rečima njihovog domaćina, salaši i polja grupisani manje-više po narodnostima, te da su „osobito Bunjevci veoma marljivi i da teku (stiču)“, kao i da svaki salaš ima svoje ime. „Na tim prostranim obdelanim poljima vidiš zasebne kuće sa stajama i sa svim što valja za gospodarstvo – lepo ograđeno i u samom zelenilu od drva i vinograda – eto, to su vam salaši“. Za salaš svog domaćina Đorđević piše da je to pravi „salaški dvor“, koji je okružen stajama, žitnicama i štalom, a da u sredini, između cveća i skupocenih voćaka, stoji kuća za gospodara i njegove goste. „Istina, nije gospodski letnjikovac, ali je ovde veoma ugodno, i – kad je naš Laza Kostić mogao tu da prosedi mesec dana, onda možete misliti da nije koješta“ (Laza Kostić je bio brat od tetke Đoki Mihajloviću, vlasniku salaša). U nastavku Đorđević opisuje baštu, voćnjak sa kruškama, jabukama, kajsijama i drugim voćem, košnice s pčelama, jednu pitomu košutu, dva ždrepca u štali („da čovek oko na njima ostavi“) i završava da u bašti čika-Đoke ima 131 vrsta cveća, 180 različitih voćki i 118 vrsta grožđa…
Novinar o Somboru još kaže da grad broji ukupno 25.000 duša, od kojih je 11.000 Srba, 8-9.000 Bunjevaca i Šokaca, a ostalo su Mađari i Nemci. Za somborsku Preparandiju kaže da ima 100 muških i ženskih đaka, Srpska viša devojačka škola je imala 56 učenica, te da u gradu ima pet muških i četiri ženske srpske osnovne škole, da su dve osnovne škole u predgrađima, a sedam ih je po salašima. Pominje i ovdašnje Srpsko pevačko društvo, tri somborska srpska lista, ovdašnju srpsku knjižaru Milivoja Karakaševića, Srpsku zanatlijsku zadrugu, Srpsku čitaonicu, ali i bunjevački list „Neven“, koji je tada izlazio u Somboru. Sombor je imao tada četiri banke, dve štamparije, županijsku i gradsku upravu, sudove, upravu Francovog (velikog bačkog) kanala itd.
Svoj blagonaklon opis Sombora novinar „Srbobrana“ završava zapažanjem: „I čudnovato, kao neka odredba sudbine, izgleda mi veoma karakterističan Sombor u cjelini; – na karti čini formu: petlove kreste. A petlova kresta može da bude simvol odvažnosti i neumornosti!“.
Milan Stepanović
