DOBROTVORNA ZADRUGA SRPKINJA SOMBORKINJA

Prvi zabeležen primer humanitarnog okupljanja somborskih Srpkinja zabeležen je 1878. godine (o čemu članak donosi novosadska „Zastava“), kada je ovde formiran, kao privremeno telo, Gospođinski odbor, koji je prikupljao pomoć za stradalnike u Bosansko-hercegovačkom ustanku.

U vreme buđenja nacionalne i društvene svesti među vojvođanskim Srpkinjama, na idejama evropskog ženskog pokreta, koji je bio poznat pod imenom „Žensko pitanje“, a koje su u vojvođanske i srpske gradove i varošice donosili mladi Srbi školovani u Evropi, žene iz sloja tek nastajuće građanske klase – učiteljice i nastavnice, supruge sveštenika, zemljoposednika, trgovaca, advokata, lekara, profesora, oficira i činovnika – sledeći primere svojih muževa ili očeva u organizovanju građanskih udruženja, počinju da se organizuju u udruženja koja se bave humanitarnim radom, sa jasnim nacionalnim usmerenjem.

Tako je i u Somboru 1896. g. osnovana Dobrotvorna zadruga Srpkinja Somborkinja, koja je svojim načelima i radom prethodila Kolu srpskih sestara, osnovanom u Beogradu sedam godina kasnije (značajne su podudarnosti u pravilima rada somborske Zadruge i Kola srpskih sestara, pa možemo da pretpostavimo da je prva predsednica Kola srpskih sestara, Novosađanka Savka Subotić, inače predsednica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja, koja je osnovana 16 godina pre somborske, bila dobro upoznata sa pravilima somborske Zadruge, na čiju je sadržinu, verovatno, i imala uticaj). Osim u Novom Sadu i Somboru, slična dobrotvorna srpska ženska udruženja osnovana su u to vreme i u Kikindi i Sremskoj Mitrovici.

Zadruga je pokrenuta zauzimanjem i zalaganjem Mileve Gavrilović, supruge somborskog pravoslavnog sveštenika Milutina Gavrilovića. Uz nju, ovaj poduhvat podržalo je još deset uglednih žena koje su predstavljale elitu somborskog društvenog života tog vremena, i koje su pripadale krugu „osnivalica“ Zadruge: Julka Bikar, Aleksandra Grujić, Jelisaveta Jerasović, Jelena Despotović, Jelena Kronić, Persida Milivojević, Evica Maglić, Ilka Bikar, Katinka Bikar i Vjera Petrović – Radić. Osnivačka skupština Dobrotvorne zadruge Srpkinja Somborkinja održana je u nedelju, 24. novembra 1896. godine, kada su izabrani rukovodstvo i odbor Zadruge, koji je imao 30 članova. Ustanovljena su i pravila na osnovu kojih će Zadruga postojati i raditi. Za prvu predsednicu izabrana je ugledna Somborka Katarina Vujić, supruga Nikole Arse Vujića, imućnog somborskog zemljoposednika i trgovca. Za blagajnicu je imenovana Darinka Georgijević, supruga žitarskog trgovca i veleposednika Koste Georgijevića – Grka, a perovođa (sekretar) Zadruge postao je Milan Stojšić, profesor Srpske učiteljske škole u Somboru, koji se najviše starao da ovo prvo somborsko srpsko žensko dobrotvorno udruženje bude osnovano. Visoki pokrovitelj i zaštitnik (društveni patron) Dobrotvorne zadruge Srpkinja Somborkinja postao je tadašnji srpski patrijarh i mitropolit karlovački (od 1859. do 1882. g. somborski prota) Georgije Branković, a zadružni patron (slava) bio je dan Vavedenja Presvete Bogorodice (21. novembra po starom kalendaru), kada su priređivane svečane skupštinske sednice, sa pomenom upokojenim članicama Zadruge i sa čitanjem imena dobrotvora. Vest o osnivanju Zadruge objavio je poznati i dugovečni somborski omladinski list „Golub“ (br. 23-24/1896).

Osnovna delatnost Zadruge ogledala se u humanitarnom radu.  U Pravilima (statutu) zapisano je da Zadruga Srpkinja Somborkinja stara se i radi dobročinstvom i nastojanjem za napredak podmlatka srpskoga, naročito ženskoga, u prosveti i moralu, u društvenom životu, dobrim običajima, razumnom i poštenom življenju – zaradom i uštedom – sve u rodoljubnom i domoljubnom smeru. Zadruga se, shodno Pravilima, starala o siromašnoj srpskoj školskoj deci oba pola, potpomažući ih odećom, udžbenicima i školskim priborom, izdržavala je po nekoliko najboljih siromašnih učenica u Srpskoj višoj devojačkoj školi i Srpskoj učiteljskoj školi u Somboru, nagrađivala je najbolju školsku decu, pregledala ručne radove, pomagala je siromašne udovice i samohrane ili bolesne majke, posredovala je da vešte, a sirote radnice dobiju posao, priređivala je javna predavanja, sѐla, besede, zabave i pouke za opleminjivanje srca i duše, priređivala je umetničke izložbe i izložbe ženskih ručnih radova osobito zadružnih pitomica i drugih radenica u narodu, širila je umerenost i štednju na domu i u društvu, a u vreme rata vršila je i dužnosti Društva Crvenog krsta. Do novčanih sredstava za rad Zadruge dolazilo se članarinom, dobrovoljnim prilozima i prihodima od priređenih zabava. Broj članica Zadruge, u godinama do Prvog svetskog rata, kretao se od 300 do 350, što je izuzetno visok procenat učešća ovdašnjih žena iz svih društvenih slojeva u ovom humanitarnom društvu (oko 10% svih odraslih Srpkinja u Somboru).

Kada je, nekoliko godina po osnivanju, na mesto predsednice Zadruge došla energična Darinka Popović, supruga vojnog lekara dr Stevana Popovića (koja je dužnost predsednice obavljala narednih 30 godina), Dobrotvorna zadruga Srpkinja Somborkinja veoma brzo je počela da se zalaže za konkretne humanitarne poduhvate, kakvo je bilo i otvaranje đačke trpeze (alumneuma) pri Srpskoj učiteljskoj školi (Preparandiji) u Somboru. Zalaganjem Katarine Vukićević, članice Odbora Zadruge, a uz pomoć predlagačice Marije Aleksijević (sa prilogom od 1.000 kruna) i patrijarha Georgija Brankovića (sa prilogom od 2.000 kruna) Zadruga je školske 1900/1901. godine otvorila đačku trpezu, starala se o njenom radu i besplatno (ili po minimalnoj ceni) hranila, zdravom i jakom hranom, četrdeset đaka somborske Preparandije (otvaranjem internata, nekoliko godina kasnije, broj đaka koji se ovde hranio dostigao je sedamdeset). Zadruga je đačku trpezu izdržavala punih deset godina, a 1905. g. otvorila je i kratkoveku Radničku školu u Somboru, koja je bila namenjena školovanju siromašnih devojčica (škola je, usled nedostatka materijalnih sredstava za njeno izdržavanje, već sledeće godine prestala sa radom). Tokom prve decenije rada Zadruga je na humane i dobrotvorne svrhe izdvojila blizu 10.000 kruna (oko 3.000 kruna za pomoć siromašnim udovicama, 4.000 kruna za nabavku dečije odeće i obuće, razdeljene deci siromašnih roditelja, 2.000 kruna na stipendije četiri učenice somborske Preparandije i oko 800 kruna za nabavku materijala za školski ručni rad). Pored toga, Zadruga je pribavila potrebnu opremu za tri sirote udovice koje su se udale za ovdašnje Srbe zanatlije, a blisko je sarađivala sa društvom „Privrednik“, starajući se za razmeštaj tridesetak siromašnih pitomica iz raznih srpskih krajeva u somborske porodice.

Pod okriljem Dobrotvorne zadruge Srpkinja Somborkinja, u Somboru je 1907. g. osnovano Srpsko devojačko kolo, u kome je bilo stalno angažovano oko trideset mlađih članica Zadruge. Radom Kola, kao ogranka Zadruge, rukovodila je Darinka Georgijević, bliska saradnica i porodična prijateljica pesnika Laze Kostića (sakupljala je, svojevremeno, i pretplatnike na Kostićevu knjigu „O Zmaju“, pa u pismu Simu Matavulju Kostić 1902. g. o njoj piše: U Somboru našlo se oko 60 upisnika na moju knjigu. Gotovo sve skupila je jedna lepa, mlada, duhovita žena… Kostić se Darinki javljao dopisnicama i pismima sa svojih putovanja, iz Bolonje, Rima i Beča, a njoj je bilo upućeno i jedno od poslednjih njegovih pisama, kratko napisano na lečenju u Beču, s jeseni 1910. godine). Srpsko devojačko kolo priređivalo je u Srpskoj čitaonici, između Božića i Uskrsa, posećena predavanja iz književnosti, umetnosti i istorije srpskog, ali i ostalih srodnih slovenskih naroda. Predavači su bili među najviđenijim srpskim intelektualcima tog vremena, pa su do 1914. godine, pod okriljem Srpskog devojačkog kola, ovde besedili i dr Tihomir Ostojić, dr Laza Marković, Antonije Tona Hadžić (predsednik Matice srpske), dr Vladan Đorđević (akademik i nekadašnji predsednik kraljevske vlade), dr Jovan Joca Lalošević, profesori Vasa Stajić, Dušan Temerinac, Nikola Legetić, Kosta Stojačić, Đorđe Cvejanov, Jovan Iskuljev, Jovan Živojnović, Ljubomir Ljotić, književnik Petar Odavić, nekadašnji srpski ministar Vukašin Petrović, sveštenici dr Irinej Ćirić (kasnije vladika bački) Milutin Gavrilović, Stefan Ilkić i Marko Protić, ugledni novosadski, beogradski ili zagrebački advokati, ekonomisti, novinari… Pišući o radu Srpskog devojačkog kola u Somboru, uticajni Skerlićev „Srpski književni glasnik“, u br. 210 (Beograd, 1909) kaže: Kod nas se mnogo žali na pust i prazan život našeg mlađeg ženskog sveta. To je opšti pojav, i on je vrlo žalostan. Ali, srećom, ima i izuzetaka, ili bar prvih manifestacija buđenja naših mladih devojaka. Srpkinje u Somboru od nekoliko godina osnovale su svoje „Srpsko devojačko kolo“. Iz ovogodišnjeg izveštaja uprave Kola vidimo neke zanimljive i korisne pojedinosti. U daljem tekstu nabrajaju se podrobno sve kulturne aktivnosti Kola, a na kraju članka pisac je zaključio: U svakom slučaju, lep primer rodoljubivih somborskih Srpkinja ostaje za ugled svim većim srpskim mestima bez razlike. Ugledajući se na somborsko Srpsko devojačko kolo, istovetna društva nastala su narednih godina i u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Rumi, Srbobranu i Zagrebu. Za izuzetan doprinos srpskoj kulturi, kralj Petar I Karađorđević odlikovao je 1912. g. Darinku Georgijević, predsednicu Srpskog devojačkog kola u Somboru, ordenom Sv. Save IV stepena. Nakon Prvog svetskog rata, u novim političkim okolnostima, prestao je i rad Srpskog devojačkog kola.

Dobrotvorna zadruga Srpkinja Somborkinja priredila je u Somboru, od 8. do 23. maja 1910. godine, pod pokroviteljstvom patrijarha srpskog Lukijana, jednu od najznačajnijih srpskih umetničkih izložbi tog vremena. U istoriji umetnosti poznata kao „Prva srpska umetnička izložba“, ova kulturna manifestacija okupila je, u zdanju somborske „Županije“, 16 najpoznatijih srpskih slikara tog vremena, kao i tri vajara, a prikazano je 110 umetničkih dela (osim ostalih, prikazana su dela Uroša Predića, Paje Jovanovića, Marka Murata, Đorđa Jovanovića, Bete Vukanović, Jovana Konjareka, Josifa Lalića, Vase Eškićevića, Petra Počeka, Ljubice Filipović, Ljube Ivanovića, Rafaila Momčilovića, Sime Roksandića, Natalije Cvetković…). Somborski srpski list „Sloga“ pisao je pred otvaranje izložbe: Što se većma približava vreme umetničke izložbe koju će naša vredna ženska zadruga da priredi, sve se većma osvedočava, da je to podhvat koji će zagrejati sve šire srpske krugove i zainteresovati za Sombor i rad njegovog srpskog življa.

Krajem prve decenije 20. veka u Zadruzi su se radom posebno isticale Darinka Popović (predsednica), Katinka Kalić (potpredsednica), Julčika Popović (blagajnica), Melanija Pavković, Jovanka Konjović, Sida Čonić, Vjera Petrović – Radić (nastavnica somborske Preparandije), Darinka Georgijević, Katarina Vukićević, Sofija Bakmaz, Lujza Brkić, Olga Konjović, Lenka Grgurov, Mila Grgurov, Lenka Grujić, Ljubica Jezdimirović, Milica Jovanović, Sofija Kupusarević, Sofija Nikolić, Ana Ilkić, Mileva Lalošević, Jelisaveta Jerasović, Jelena Kovačić, Jelena Kronić, Eva Grgurov, Milka Vukićević, Jelena Konjović, Sofija Arsenović, Katica Borđoški, Ana Živanović, Vida Janković, Katica Karakašević, Sofija Maširević, Persida Milivojević, Ana Radić, Maja Simonović i Leposava Cvetković. Sekretari (perovođe) Zadruge bili su advokat dr Jovan Joca Lalošević i lekar (glavni gradski fizikus) dr Emil Grigorijević, a tajnice (sekretarice) Julka Crkvenjakov i Vida Jagerović.

Zadruga je 1912. g. imala 169 članica i imovinu od 20.024 krune, a te godine za siromašne sugrađane izdvojeno je 443 krune, udovicama je data pomoć i visini od 200 kruna, a siročićima 180 kruna. Za odeću i obuću siromašnoj deci izdvojeno je te godine 386 kruna. Posebnu aktivnost članice somborske Zadruge razvile su u vreme balkanskih ratova 1912/13. godine. Čim je počeo Prvi balkanski rat, one su, kako piše lokalni srpski list „Sloga“ 20. oktobra 1912. godine, prve rešile da odmah priteknu u pomoć srpskim i crnogorskim ranjenicima. Na svim zabavama, svadbama i svečarima prikupljani su prilozi za ranjenike, pa je za svega par nedelja Zadruga prikupila čak 6.000 kruna. Pomoć je prikupljana i po okolnim salašima, a u Srbiju i Crnu Goru dostavljena je putem srpskog, odnosno crnogorskog Crvenog krsta. Prikupljena je i veća količina poklona za siročad srpskih vojnika i za njihove siromašne porodice (zimski kaputi, rukavice, košulje, rublje, čarape, dečija odeća). Pomoć u odeći dostavljana je Centralnom odboru za prikupljanje priloga za siročad srpskih ratnika. Za zasluge u istrajnom prikupljanju pomoći Srbiji za vreme balkanskih ratova, srpski kralj Petar I Karađorđević odlikovao je 1914. g. Krstom milosrđa 32 članice Dobrotvorne zadruge Srpkinja Somborkinja, predsednicu Darinku Popović odlikovao je Ordenom Svetog Save IV stepena, a Katinku Kalić Ordenom Svetog Save V stepena. Priznanja odlikovanim Somborkama uručio je, u ime kralja Petra I, Petar Milojević, protoprezviter beogradski. Dve godine ranije (1912), odlikovana je Ordenom Svetog Save IV stepena i članica Zadruge Katica Vukićević.

U vreme Prvog svetskog rata rad Zadruge bio je onemogućen, a nakon ujedinjenja i osnivanja Kraljevine SHS, Zadruga je obnovila rad. Godine 1922. osnovana je u Somboru, zalaganjem Zadruge, Ženska zanatska škola, sa internatom i potrebnim inventarom, koju su članice izdržavale svojim mesečnim prilozima. Škola i internat bili su smešteni u Domu Dobrotvorne zadruge Srpkinja Somborkinja (u ulici Braće Mihajlović, današnja ul. Veljka Petrovića). U školi su isključivo primane učenice koje su učile šivenje, štrikanje, vezenje, tkanje i druge ženske ručne radove. Grad je 1922. g. odobrio Zadruzi četiri hvata drva za grejanje ove škole. Dom Dobrotvorne zadruge Srpkinja Somborkinja svečano je osvetio 1. decembra 1927. g. vladika bački dr Irinej Ćirić, a prilikom godišnje skupštine, o Vavedenju 1928. godine, predavanje o Tolstoju je, u Domu zadruge, održao poznati srpski književnik Veljko Petrović. Slavi su, kako piše somborski „Glas naroda“ prisustvovali predstavnici svih kulturnih i patriotskih organizacija iz Sombora. Početkom tridesetih godina 20. veka aktivnosti Zadruge bile su sve skromnije, a deo njenih ranijih nadležnosti preuzele su druge ženske organizacije u Somboru.

Milan Stepanović