Bačvane, obično, oni koji ih ne poznaju dobro, smatraju za malo usporene, mirne i vredne ljude i veseljake, ali često se, kad ih upoznaš, nazire i njihova druga strana, koja se ogleda u tvrdoj, teškoj i prekoj naravi (ipak su to, dobrim delom, potomci nekadašnjih srčanih graničara i šajkaša). Imali su Bačvani, preko skoro tri veka, i svoje gusare, stvarne, opasne i nemilosrdne pljačkaše, koji su, katkad, umeli i za glavu da skrate da bi se dočepali plena. Čitavo jedno selo, koje se zvalo Bokčinović (a pisano je na mapama i u zvaničnim dokumentima i kao Bukčinović, Bokčinovac i Bukčinovac), bilo im je jatak, a na kraju je, nekoliko godina,…
-
-
TRAGIČNA SUDBINA SOMBORSKOG “ŠINDLERA”
U ratnim vrtlozima ljudskost je osobina koja je uvek značila i opasnost po čoveka koji je iskazuje. Jedan od Somboraca imao je dovoljno hrabrosti i čovečnosti da u proleće 1941. g. spasava sugrađane koje je okupator zatvarao ili nameravao da strelja. Reč je o Merei Stevanu, rođenom u Somboru 1902. godine, u mađarizovanoj porodici nemačkog porekla, koja se već pokolenjima bavila saračkim i sedlarskim zanatom, pa je i on, kao prvorođeni sin, bio viđen da nastavi porodični posao. Maturirao je u somborskoj Gimnaziji, a već kao zreo čovek upisao je Pravni fakultet u Pečuju. Između dva svetska rata bio je uspešan privrednik i član somborskog Gradskog odbora (gradske uprave), dobrotvor…
-
SOMBORSKE “SLUŽBENE” RODE
Kao i drugi veći panonski gradovi, imao je Sombor svoje niže gradske službenike – redare, odnosno pandure (preduslov je bio da govore tri jezika – mađarski, nemački i srpski), dobošare, odžačare, kočijaše, nadglednike pijaca i vašara itd. Ipak, osim Sombora, nijedan drugi grad nije imao i – službene rode! Puna dva veka odvod atmosferskih i prisustvo podzemnih voda bio je skoro nerešiv problem za Sombor, kako u središtu grada (na današnjem „Vencu“), tako i u predgrađima. U središtu grada ovaj problem je, donekle, rešen puštanjem vode kroz veliki otvoren gradski šanac, iskopan za odbranu grada oko 1684/85. godine, pred povlačenje Turaka iz Sombora. U šanac, koji je pratio tok današnja…
-
PRVA ELEKTRIČNA CENTRALA U SOMBORU
Dugo najavljivana elektrifikacija Sombora počela je je tek prvih godina 20. stoleća. Prva zamisao o elektrifikaciji Sombora javila se još prilikom javne rasprave o izboru javnog osvetljenja u Somboru, u leto 1883. godine, ali je izgradnja centrale tada proglašena za neostvarivu zabludu. Ipak, tada je urađen prvi predračun za izgradnju gradske centrale, koji je iznosio 20.880 forinti, sa uračunatim postrojenjem, mašinskim delom, održavanjem i predujamom za plate zaposlenih. O električnoj centrali ponovo je vođena rasprava i oko Uskrsa 1885. godine. Pet godina kasnije, sve više se zagovara uvođenje električne struje i postavljanje gradske električne rasvete, ali ova namera tada nije dobila podršku gradskih odbornika. Prvi konkurs za podizanje Električne centrale…
-
SOMBOR NIJE POSTAO BRANKOVIĆEVO
Kao dodatan vid poniženja i nipodaštavanja Sombora između dva svetska rata (a bilo ih je mnogo), došao je krajem 1935. g. predlog Uprave Dunavske banovine iz Novog Sada da, zbog „posrbljavanja naziva mesta“, ime grada bude promenjeno u BRANKOVIĆEVO, što su Somborci jednodušno i sa prezirom odbili. Novi naziv grad je trebalo da dobije po svom nekadašnjem graničarskom kapetanu grofu Jovanu Janku Brankoviću (oko 1675-1734), a ovde je u 19. veku (od 1859. do 1882) okružni prota bio još jedan Branković – Georgije, kasnije srpski patrijarh od 1890. do 1907. godine – obojica znameniti ljudi svog vremena, ali svakako ne toliko da bi ime grada, staro vekovima, bilo menjano zbog…
-
SOMBORSKI TURSKI “UMIVAONIK”
Iz skoro jedan i po vek dugog perioda turske uprave u Somboru (1541-1687), koji je u to vreme predstavljao značajno nahijsko središte, jedva da je ostalo materijalnih tragova (par nadgrobnih nišana, jedan „umivaonik“ i, pretpostavljamo, osnova nekolicine starih zdanja). Prema zapisu hronike fra Bone Mihaljevića, sačuvani kameni „umivaonik“ poticao je iz nekadašnjeg somborskog turskog kupatila, koje se nalazilo na mestu sadašnje Gimnazije. Ovo kupatilo još krajem 16. veka u svom zapisu pominje turski putnik i pisac Ašik Mehmed, a Evlija Čelebi ga u svom putopisu 1665. god. naziva hamamom koji dušu osvežava. Mihaljević je napomenuo da su, nakon odlaska Turaka, somborski franjevci preneli umivaonik iz ostataka kupatila u dvorište svog…
-
SOMBORAC KOJI JE “PREPOZNAVAO” VEŠTICE
Mada u našem narodu i na ovim prostorima nije bilo organizovanog proganjanja i spaljivanja navodnih veštica, niti histerije lova na veštice poput one koja je, tokom 16. i 17. veka, vladala mnogim evropskim i američkim gradovima, ovdašnji narod je u svom praznoverju i neukosti duboko verovao u veštice, vile i vampire (carsko-kraljevski vladin savetnik Fridrih Vilhelm fon Taube, u svojoj studiji, rađenoj sedamdesetih godina 18. veka, za potrebe Ilirske dvorske deputacije, kao negativne osobine “Ilira” ili Južnih Slovena navodi, pre svih, neznanje, sujeverje, gatanje i vračanje). Ipak, i kod nas se sudilo vešticama, često i pred županijskim sudovima, a žene optužene za veštičarenje bile su saslušavane, pa i mučene. Prvo…
-
LETELICE IZNAD SOMBORSKE VAROŠI
Ako ne računamo izjavu Somborca Siemeona Stojadinovića, koji je 1764. god. pred crkvenim vlastima saopštio da “prepoznaje veštice” i da je video kako njih četiri “lete iznad grada”, prve letelice iznad Sombora ukazuju se znatno kasnije. Krajem 19. veka dvojica avanturista su uzletela iz Beča vazdušnim balonom, koga su istog dana vazdušne struje donele i prizemile u okolinu grada (u atar Kupusine), a letači su se iz Sombora vozom vratili u Beč. Godine 1912, na tadašnjem stadionu kod kasarne na Bajskom putu, pred mnogobrojnom publikom, sa dva aviona sleteo je i uzleteo Andraš Kvas (1883-1974), jedan od najpoznatijih avijatičara u Austrougarskoj, koji je Somborcima pokazivao letačke veštine. Već naredne 1913.…
-
PRVA ŠTAMPANA RAZGLEDNICA NA SVETU POSLATA JE U SOMBOR
Za Sombor je vezana zanimljiva priča o najstarijoj štampanoj ilustrovanoj dopisnici. Nju je 1871. g. u Beču štampalo uredništvo srpskog političko-satiričnog mesečnika (kasnije dvonedeljnika) “Zmaj”. Časopis je izlazio između 1864. i 1871. godine, prvo u Budimu, potom u Pešti, Novom Sadu i na kraju, tokom svoje poslednje godine, u Beču. Njegov pokretač, vlasnik i prvi urednik bio je, do 1869. godine, pesnik Jovan Jovanović, koji je po ovom časopisu i dobio svoj čuveni nadimak (reč je, zapravo, o igri brojeva i reči jer je 3. maj, datum održavanja Majske skupštine u Sr. Karlovcima 1848. godine, na kojoj je proglašeno Vojvodstvo srpsko, saobrazan ćiriličnom: ЗМАЈ). “Zmaj” je bio vrlo kritičan prema…
-
SOMBORSKI DOBOŠARI
Doboši i dobošari bili su nekada važan sastavni deo četa somborskih graničara – militara, pa ih pominje još 1688. g. somborski kapetan Dujo Marković, koji od austrijskih vojnih vlasti traži zastave i doboše za svoju miliciju. Zabeleženi su i 1734. g. u testamentu ovdašnjeg kapetana Jovana Janka Brankovića, koji piše da je na doboše i zastave potrošio 900 forinti svojih para. Izgled dobošara sa Potiske vojne granice, kojoj je pripadao i somborski graničarski šanac, sačuvan je među bakrorezima Martina Engelbrehta, nastalim četrdesetih godina 18. veka. Osim što su bili nezaobilazni u bitkama, u kojima su, krajem 17. i tokom prve polovine 18. veka, učestvovali ovdašnji srpski i bunjevački graničari, dobošari…
