SOMBORSKO SALAŠKO NASELJE NENADIĆ

Nekadašnja pustara, a zatim salaško naselje severno od Sombora najranije se, sa ovim imenom, pominje u popisu bačkih pustara i naselja s početka devedesetih godina 17. veka, kada je Nenadić zapisan kao fiskalna (komorska) pustara.

Nenadić se 1702, 1720. i 1740. g. nalazilo među pustarama u vlasništvu somborskih graničara. U opisu i proceni koje je 1746. g. načinio upravnik komorskih dobara Franc Jozef Redl, zabeleženo je da godišnji prihod sa Nenadića iznosi 403 forinte i 45 krajcera, a ukupna vrednost pustare procenjena je na 8.085 forinti.

Nenadić je ubeležen na svim najstarijim mapama Sombora, a nalazio se i na spisku pustara koje su 1749. g. gradu dodeljene Elibertacionom poveljom.

Najstariji popis posednika u Nenadiću sačinjen je 1748. godine, kada su ovde zapisana imanja mahom somborskih bunjevačkih graničarskih porodica Aleksić, Car(ev), Ciprijanov, Cuconja, Čabdarev, Damjanov, Fratrić, Gavranov, Gluvić, Grabin, Gromilović, Jozić, Kekezović, Liščević, Lukačev, Matić, Ostrogonac, Stolišić i Suvajdžija. Neposredno nakon elibertacije posede i salaše u Nenadiću dobile su i porodice Čerčev(ić), Dorotić, Lukić, Mamužić, Palić i Parčetić, kao i srpska porodica Buzadžić, a nešto kasnije (do 1770) u Nenadić je doseljena i bunjevačka porodica Logo.

Godine 1763. g. ataru Nenadića pripadalo je 2.864 jutra oranica, pašnjaka i livada, sa 25 salaških domaćinstava (1764), odnosno 33 domaćinstva (1775).

Godine 1805. g. atar Nenadića prostirao se na 2.605 starih jutara. Detaljna katastarska mapa Nenadića izrađena je 1827. godine. U zapisu na mapi zabeleženo je da u ataru Nenadića građani i stanovnici salaša poseduju 2.587 starih jutara (lanaca) i 1.104 hvata zemlje, da gradska uprava ovde ima četiri jutra i 1.941 hvat, gradsko gubilište („vešala“) zauzimalo je prostor od jednog jutra i 50 hvati, vodotok Mostonge 19 jutara i 842 hvata, gradski pašnjaci prostirali su se na površini od 81 jutra i 1.324 hvata, put za Baju zahvatao je 17 jutara i deset hvati nenadićkog zemljišta, a put za Bezdan dva jutra i 1.831 hvat. Ukupno je, prema katastarskoj mapi, atar Nenadića zauzimao površinu od 2.714 jutara i 1.103 hvata.

U popisu vlasnika ovaca na somborskim salašima iz 1835. g. u Nenadiću je zabeleženo 37 salašara koji su gajili ovce (prema redosledu popisa): Antun Dorotić (vlasnik 22 ovce), Grga Dorotić (15 ovaca), Ilija Dorotić (30 ovaca), Nikola Dorotić (15 ovaca), Antun Parčetić (50 ovaca), Daša Parčetić (šest ovaca), Stipan Parčetić „Olivin“ (šest ovaca), Đuka Parčetić (deset ovaca), Ivan Parčetić (50 ovaca), Nikola Parčetić (70 ovaca), Lovra Parčetić (30 ovaca), Antun Stolišić (20 ovaca), Nikola Stolišić (50 ovaca), Blaž Stolišić (15 ovaca), Antun Lisac, zapravo Liščev (deset ovaca), Antun Lisac, stariji (40 ovaca), Franja Lisac (20 ovaca), Franja Dorotić (25 ovaca), Matiša Dorotić (30 ovaca), Đuka Gromilović (20 ovaca), Martin Gromilović (60 ovaca), Miško i Ilija Gromilović (25 ovaca), Josa Gromilović (60 ovaca), Grga Gluvić (125 ovaca), Matiša Radoš/ev/ (200 ovaca), Ivan Radoš/ev/ (50 ovaca), Petar Radoš/ev/ (40 ovaca), Šimun Gromilović (deset ovaca), Bona Jozić, sin Tadije (20 ovaca), Ivan Jozić, stariji (30 ovaca), Grga Jozić, sin Jakoba (40 ovaca), Antun Jozić (30 ovaca), Joso Jozić (120 ovaca), Petar Fratrić (40 ovaca), Mija Fratrić, stariji (25 ovaca), Nikola Fratrić (25 ovaca).

Tokom 19. veka posede u Nenadiću imale su i bunjevačke porodice Beretić, Blesić, Kukuruzar, Pletikosić, Raič, Radošev i Firanj, a početkom 20. veka ovde je doseljena i jedna grana porodice Matarić.

Somborski Magistrat nameravao je 1856. g. da u ataru Nenadića otvori školu, a 1860. g. požurivao je somborski nadzornik rimokatoličkih škola (sveštenik Josip Parčetić) da škola u Nenadiću počne sa nastavom, pa je za nenadićkog učitelja imenovao Alojzija Vidakovića iz Nemeš Militiča, kaločkog preparandistu. Iz 1862. g. postoji podatak da je škola krečena (Stana Zegner je primila dve forinte za njeno krečenje). Gradske vlasti su od 1865. g. izdavale u zakup 88 jutara opštinske zemlje u ataru Nenadića i Rančeva, a novac od arende bio je namenjen za unapređenje školstva. Iz iste godine je i podatak da je u Nenadiću podignuta školska zgrada, sa stanom za učitelja, a od 1867. g. ugovorom je regulisan i smeštaj škole (nalazila se na Dujmovićevom salašu, koji je kasnije kupio Pera Jozić, a te godine privremeni učitelj nenadićki bio je Josip Jakob). Neki nenadićki roditelji opomenuti su 1868. g. od vlasti zbog neslanja dece u školu, ali su se izgovarali time da su deca slabo odevena i obučena (škola je 1869. g. imala svega 23 učenika). Nenadićki učitelj bio je 1870. g. Marko Jozić, koji je pisao priloge za „Bunejavčko-šokačke novine“, a od 1876. g. 19-toro ovdašnje dece učio je, na mađarskom jeziku, Agašton Dorotić. Od 1883. g. učiteljica u Nenadiću je Sofija Tomić, sa godišnjom platom od 300 forinti, te sa 500 kv. hvati bašte koju je koristila. Nova školska zgrada u Nenadiću izgrađena je između 1925. i 1928. g. na zemlji koju je darovao Karlo Logo.

U Nenadiću dugo nije bilo crkvenih obeležja (jedan kameni krst podigao je 1903. g. Joisp Logo, a drugi je, uz Čatalinski put, podigla 1912. g. Julija rođ. Paštrović, udova Ivana Stolišića). Zavetnu kapelu, posvećenu Blaženoj Mariji, nenadićki salašari podigli su 1929. g. na zemljištu koje je darovao Karlo Logo (predanje govori da su prethodno Nenadićani pretrpeli velike štete u nevremenu sa gradom, nakon čega su rešili da podignu kapelicu, dobrovoljnim prilozima ovdašnjih salašara). Ovde se okupljaju na „proštenje“ svi ovdašnji salašari i njihovi gosti na prepodnevnu misu sa procesijom, dok je uveče pripremano poselo ili igranka. Slično kao i na drugim salašima, zvono kapelice zvonilo je u slučaju jačeg nevremena („na oblake“).

U Nenadić se, tokom 20. stoleća, naselio znatan broj novih porodica, kako somborskih, tako i kolonizovanih. Prema podacima iz 1993. g. u Nenadiću je bilo 111 salaških domaćinstava, a samo salaško naselje postalo je, tokom poslednjih godina, periferni deo grada Sombora.

Milan Stepanović