Završetak leta bio je period pripreme za velike jesenje poslove na salašu i zemlji koja ga okružuje.
Početkom septembra oranice su pripremane za jesenju setvu, po lošijoj zemlji bacano je đubre, nakon čega se takva zemlja još jednom podoravala. Odabirano je seme pšenice i raži za predstojeću setvu, a opravljani su jendeci i jarkovi na nižim ili „vodenim“ livadama i sa njih je grabljena mahovina. Sa ugara je vađen krompir i bela ili žuta repa, a prethodno je sa stabljika čupano lišće koje je davano kao dohrana muzarama.
Oko Male Gospojine počinjalo je vreme setve koje je trajala, zavisno od vremenskih uslova, i posle Miholjdana, odnosno sve do druge polovine oktobra. Za sejanje pšenice čekana je kiša kako se zrno u suvoj zemlji ne bi iskvarilo. Na oranicama sa masnijom zemljom setva je mogla da bude obavljena i ranije, ali se zemljište koje je bilo malo peskovito zasejavalo nešto kasnije. Prvo je sejan ozimi ječam, a zatim pšenica i raž. Nakon setve, drljalo bi se drljačama i vlačilo branama po pojsejanim oranicama. I na njive koje će biti sejane tek s proleća jarim usevima sada se izvozilo đubre i oralo se duboko, sa preostalom strnjikom.
Početkom septembra sečena je kukuruzovina do klipa, a kidano je i lišće sa kukuruznog stabla, jer se smatralo da će zrna kukuruza tako biti tvrđa. Ovako sasečena kukuruzovina povezivana je u snopiće i sušena za zimsku ishranu marve, posebno ovaca. Sa livada je u septembru budakom krčen korov (čičak, čkaljevi i slično), a prazna mesta sejana su detelinom.
U vinogradima nije bilo mnogo posla, a salašari koji su imali veće površine vinograda u kojima je prispevalo rano a lepo grožđe, ponegde su grozdove obavijali tankim platnom kako bi ih sačuvali od ptica, zolja i muva.
U septembru je u voćnjacima i baštama čišćeno i probirano voće koje se ostavlja za zimu (takvo je brano rukom) i ono koje će biti sušeno (takvo se moglo i otresti sa stabla). Početkom septembra sazrevale su šljive i nakon berbe je počinjalo pečenje rakije. Salašari koji su imali mnogo šljiva nisu je svu metali u rakiju, već su je čuvali, posebno tzv. šljive „crnice“ koje su najduže trajale (šljiva je neko vreme mogla da bude sačuvana ako se umota u dugačku raženu slamu i ostavi u suvom podrumu ili komori). Dugim motkama mlaćeni su orasi, a kako bi ostali sveži stavljani su u podrume i prekrivani suvim peskom dok su još bili u zelenoj ljusci. Voćke su okopavane, a mladice su privezivane da bi se sačuvale od vetra.
U baštama su sađeni „zimni“ peršun, mrkva, luk, salata i spanać, a vađena je „mekana“ zelen koja ne može da podnese mrazeve, kao i kupus, zelj, keleraba, salata i celer. Prazne leje su đubrene i prekopavane i tako pripremane za prolećni rasad. S graška i pasulja je vađeno pruće i tačke i vezano u snoplje koje je sklanjano na suvo mesto za narednu godinu. Izvađena zelen, nakon što bi najlepša, najzdravija i najveća bila ostavljena za seme i zakopana u suv pesak, bila je odlagana je u trapove i podrume (onaj salašar koji ne bi imao dovoljno mesta u podrumu ili trapovima, slagao je zelen u prazne leje i pokrivao ih je slamom i tako ih štitio od hladnoće). Ujedno, podrumi su čišćeni i pripremana je burad za predstojeću berbu grožđa.
Rogata marva i svinje tokom septembra su imali izobilje zelene hrane. Ponegde je pčinjalo i drugo strižanje ovaca (ranije su ovce strižene samo jednom, s proleća), a nakon striženja ovnovi su šest nedelja puštani k ovcama. Krajem septembra počinjao je postepeni prelazak sa zelene na suvu hranu kako se stoka naglim prelaskom ne bi porazboljevala.
Milan Stepanović
