Veoma je malo izvornih svedočanstava o tome kako su izgledale Somborke ili Somborkinje (kako se ranije govorilo) u prvoj polovini 19. veka. Jedno od njih potiče iz pera mađarskog putopisca Antala Mindsentija, a objavljeno je u Pešti 1831. godine. Iz šireg teksta, koji mahom opisuje somborska zdanja, izdvajamo dragocen opis načina na koji su se oblačile somborske žene i devojke pre skoro dva stoleća:
“Sombor ima 18.140 stanovnika. Većinu čine Raci (Srbi i Bunjevci), a u manjoj meri Nemci, od kojih mnogi govore i mađarski. Rimokatolici imaju osnovnu školu (Capitalis) u kojoj nastavu izvode tri učitelja. Školska zgrada je smeštena iza Gradske kuće u zadnjem delu pijace. Pravoslavni takođe imaju svoju školu.
Sombor je već sasvim racki (srpski) grad, te u gradu vladaju njihovi narodni običaji, nošnja i način života, ali pored svega racki se ton, u pogledu načina života, društvenih kontakata i odevanja, među viđenijima meša sa tonom velegradskog života po ugledu na Beč ili Peštu. Pripadnici srednje klase takođe nastoje da u odevanju prate ove prethodne, a običan svet se oblači kao i ostali svet u zemlji, sa izuzetkom žena koje nose duge ogrtače i kosu upliću i zavrću oko glave drukčije od mađarskih žena, a glavu pokrivaju maramom ili velom.
Video sam tu jednu racku curicu koja je nosila veliki četvrtasti, beli veo od tila obrubljen zlatnom čipkom, koji joj je na lepo lice bacao istu senku kao prednji obod nekog ženskog šešira. Veo joj je sa obe strane spajala po jedna zlatna igla sa filigranski izrađenom glavom veličine omanjeg oraha (Mindsenti očito opisuje tzv. “ubrađaj”, koji su somborske mlade žene nosile u svečanim prilikama sve do prve polovine 20. veka). Od vrata po sve do struka, preko grudi, zveckale su guste niske zlatnog i srebrnog novca raznih veličina. Ruke su joj prekrivali široki, beli rukavi nalik onima na muškim košuljama. Na sebi je imala neku vrstu bezobličnog prsluka koji se pružao od ramena do tankog struka i kvario opštu sliku. Prsluk je bio nakićen ornamentima kao na jorganima. Od struka do stopala spuštala se nabrana suknja, a na bosim nogama je nosila žute, bezoblične pantofle (papuče). Pratila ju je jedna stara baba nalik na endorsku vešticu koja je na sebi imala kratak, šareni, cicani kaputić. S obzirom na prijatne crte lica i lepo građeno telo, ova je curica spadala među lepše, ali ju je goreopisana neprijatna racka nošnja lišila sve njene dražesti; tj. primetio sam da su racke devojke, dok su mlade i dok se ne udaju i imaju decu lepe i sveže, ali posle tek jednog deteta većina gubi svu svoju lepotu, izblede i oslabe, i pre vremena poprime izgled starica, pa se čak i na pedesetogodišnjakinje gleda skoro sa užasavanjem ako oči na tako nešto nisu navikle, a neprivlačna nošnja ih čini još ružnijima.
O karakteru i običajima ovdašnjeg stanovništva bio bi red da se nešto kaže, pogotovo što su nama sa severa ovi potpuno nepoznati, te bi stoga bili zanimljiviji, ali sam mišljenja da suditi o karakteru čitavog jednog naroda od strane onog koji ga nije u potpunosti upoznao, iako je više puta boravio u tim krajevima, nije prihvatljivo i da bi iznošenje pogrešne procene bilo udaranje štapom u osinje gnezdo.
Stoga ćutim.”
Milan Stepanović
