Somborski Bajski sokak spada u red najpoznatijih gradskih ulica. Ovim imenom nekada se zvao deo Glavne ulice od Svetođurđevske crkve do šanca (današnjeg Venca Radomira Putnika), na koji se, u istom pravcu, nastavljao put prema Baji. Krajem 19. veka Bajski sokak je nazvan imenom Rakoci Ferenca, a između dva svetska rata nosila je ime srpskog kralja Petra I. Posle Drugog svetskog rata nazvana je imenom Žarka Zrenjanina, a zatim Vojvođanskom. Ipak, dugo sva ta često menjana imena ove ulice, nisu kod Somboraca mogla da zamene njeno staro ime – Bajski sokak.
Zbog značaja koji je ova ulica dobila izgradnjom pruge i železničke stanice 1869. godine (tada je, sa svoje desne strane, bila dugačka 333 hvata, odnosno 630 metara, a sa leve 282 hvata ili 535 metara), Bajski put je, od 1873. godine, predstavljao prvu somborsku ulicu sa popločanim kolovozom. Godine 1902. asfaltiran je i trotoar sa obe strane ulice. Prema podacima iz 1902. g. dužina ulice iznosila je 913 metara, širina puta 5,67 metara, a ukupna putna površina 5.428,2 kv. metra, od čega je 4.565 kv. metara bilo popločano krupnom, a 863,2 kv. metra sitnom kockom, odnosno lomljenim kamenom.
Sačuvan je opis Bajskog puta iz pera novinara zagrebačkog „Srbobrana“ Manojla Đorđevića, koji 1885. g. piše kako su duž ove ulice posađena drva koja čine krasnu hladovinu, a da su se ispred kuća, koje mahom imaju bašte, nalazile klupe za večernja prijateljska ćaskanja suseda, pa novinar kaže da zavidi Somborcima na tom lepom običaju. Bajski sokak je ušao i u poznatu tamburašku pesmu o somborskoj ženidbi pesnika Laze Kostića („Kad se ženi Kostić Laka“), pa jedna od strofa ove šaljive pesme peva: Bajski sokak pun je graje, / Birgermajster ručak daje, / A na kraju ručka toga / Jaša Laloš psuje boga, / Svima boga gospodskoga / Dinum, danum, šum, šum, šum! Bajski sokak počinjao je od starog kamenog pravoslavnog krsta, koji je 1832. g. podigao somborski zanatlijski ceh sabova, sursabova i kapamadžija (krojača i ćebara). Krst je ukonjen posle II svetskog rata.
Za razliku od većine drugih ulica ili puteva koji su vodili u pravcu okolnih naselja, Bajski put je predstavljao pravu gospodsku ulicu, sa velikim brojem lepih prizemnih zdanja sagrađenih u različitim stilovima, a svoj raskošan arhitektonski lik ulica je dobila tokom druge polovine 19. i s početka 20. veka. Jedno do najvažnijih zdanja u ovoj ulici bila je jednospratnica Poljoprivrednog udruženja Bačko-bodorške županije, podignuta 1906. godine (pred I svetski rat Poljoprivredno udruženje imalo je skoro šest i po hiljada članova). Ranije su duž ulice bili posađeni platani i jasenovi, koji su, početkom 20. veka (1903), posečeni kako bi bili posađeni bođoši (koprivići) u dvostrukim drvoredima. Bođoši danas natkrivaju čitavu dužinu ulice čineći zeleni tunel. Tokom 1925. g. duž Bajskog puta posađeno je, u špaliru, oko hiljadu žbunovih sadnica.
Na kraju Bajskog puta, sa desne strane, nastao je 1877. g. i veliki porodični park somborskog veleposednika Julija Semzea, koji je se protezao i na dve sporedne ulice, a bio je (od 1890) ograđen zidanim bedemom i ogradom od umetničke bravarije. U njemu se nalazio velik broj odabranog drveća, šipražja i cveća, a na dve terase (nivoa) sa strane Bajskog puta, bile su posađene visokorastuće ruže (kasnije je, na središnjem prostoru nekadašnjeg parka, između 1936. i 1938. godine, podignuta stilska poluspratnica, a nakon Drugog svetskog rata i dve savremene stambene zgrade sa namenskim stanovima za somborske lekare iz obližnje bolnice).
Ulica se sa leve strane, nepsoredno pre pruge, završavala fudbalskim igralištem somborskog kluba “Sport”, koje je nastalo pored kompleksa zgrada nekadašnje kasarne Franje Josifa, podignute početkom osamdesetih godina 19. veka, pre koje je, polovinom dvadesetih godina 20. veka, počeo da nastaje kompleks somborske županijske (kasnije banovinske) bolnice. Sa desne strane Bajski sokak je završavao paviljonom klizališta koje je nastalo na mestu nekadašnje Bele jame, nastale iskopavanjem zemlje za nabijanje kuća, odnosno stadionom ŽAK-a podignutim 1943. godine, na ranijem mestu gradskog „Jelinjaka“, odnosno rasadnika sa velikim brojem četinara. Ulica je izbijala na prugu Sombor – Bogojevo.
Polovinom 20. veka (1949), na uglovima ulice (koja od kraja 19. veka počinje gde i danas), sagrađen je, na mestu nekadašnje kuće Vujića, Dom Vojske (Dom JNA), a tokom 1960/61. g. i stambena višespratnica na levom uglu ulice (tzv. “Lepotica”)
Za Bajski sokak vezana je neobična priča o prkosu i iskazanoj ljudskosti stanovnika ove ulice, prilikom odvođenja preko 1.000 somborskih Jevreja u koncentracione logore Aušvic i Mauthauzen (od oko 1.100 odvedenih Jevreja, u Sombor se vratilo tek nešto više od stotine – ostali su pogubljeni u nacističkim logorima smrti). Tog aprila 1944. godine, stanovnici Bajskog sokaka su, videći veliku kolonu svojih sugrađana koju su nacisti vodili prema železničkoj stanici, počeli, kao po komandi, da širom otvaraju kapije svojih kuća, pružajući tako mogućnost da neko iz kolone utrči u kapiju i preko bašta pobegne u susedne ulice. Niko to nije učinio.
Milan Stepanović
8 Komentara
svetlana
HVALA Milane za ovu predivnu priču
Milan Stepanović
🙂
Milena Bratić
Divan tekst! Često prolazim Vojvođanskom ulicom, i tako volim da prošetam njom, naročito što idem iz bolnice, gde se načekam u onim zagušljivim prostorijama, pa mi hladovina i svež vazduh duž ove ulice razbistre misli. Prolazeći, osvrnem se na vilu, sad ne znam jel Falcioneva ili Živadinovićeva, i pitam se u čijem je vlasništvu. Lepo zdanje, ali onako zapušteno deluje sablasno. Toliko toga stečeno, a sad propada.
Milena Bratić
Divan tekst! Često prolazim Vojvođanskom ulicom, i tako volim da prošetam njom, naročito što idem iz bolnice, gde se načekam u onim zagušljivim prostorijama, pa mi hladovina i svež vazduh duž ove ulice razbistre misli. Prolazeći, osvrnem se na vilu, sad ne znam jel Falcioneva ili Živanovićeva, i pitam se u čijem je vlasništvu. Lepo zdanje, ali onako zapušteno deluje sablasno. Toliko toga stečeno, a sad propada.
Branislav
Baš velika istorija jedne ulice. Mnogi u Somboru je ne znaju. Trebalo bi više ovakvih tekstova da bude da znamo kakav je to lep grad sa bogatom istorijom.
Ilija Grba
Pripadam srećnicima koji moraju proći ovom ulicom. Kada pešačim gledam zgrade i nikada mi nije jasno zašto bih morao ići u inostranstvo da vidim nešto lepo. A vožnja automobilom kroz, leti zeleni, ili zimi beli tunel je pravo uživanje.
Milane, hvala za tekst i slike.
Šone Odžaci
Milane molim Vas za neku priču o familiji Falzione. Profesor Mašić Boris iz Apatina je pominjao poslednjeg Falzionea Đuru koji je spasao mnoge Srbe tokom II svetskog rata a opet je sa suprugom odveden i streljan. Njegova kuća je u Bajskom sokaku…
Milan Stepanović
Pisao sam o toj porodici barem 3-4 priloga na ovom sajtu. Ukucajte Falcione u pretraživač sajta i dobićete ih, a jedan od njih je i priča o Ćiri Falcioneu (ne Đuri), koju možete pogledati ovde: https://www.ravnoplov.rs/ludi-cira-najbogatiji-somborac-i-najveci-ekscentrik/