Istorija,  OBZORJA PROŠLOSTI

TORBARENJE U SOMBORU

Sombor je bio snažno trgovačko središte još u vreme turske uprave. Posle elibertacije (dobijanja statusa slobodnog i kraljevskog grada) 1749. godine, trgovina je u Somboru počela dodatno da se razvija. Somborci su već 1778. g. imali svoje cehovsko privilegovano udruženje trgovaca (više o istoriji trgovine u Somboru, u prilogu: https://www.ravnoplov.rs/somborske-trgovine-i-trgovci/).

Osim stalnih trgovačkih radnji, kojih je u Somboru bilo na desetine, u gradu se, u drugoj polovini 18. veka i tokom većeg dela 19. veka, zadržao i prastari oblik trgovine torbarenjem (uličnom prodajom putujućih trgovaca). Ovom vrstom trgovine bavili su se siromašni trgovci, koji nisu imali dovoljno sredstava da zakupe lokal u gradu, a donekle i sitne zanatlije. Oni su, sa dozvolom gradskih vlasti, u velikim pletenim sepetima i korpama, drvenim kutijama ili platnenim zavežljajima, prodavali svoju robu po gradskim ulicama i na okolnim salašima. Ovakvi trgovci prodavali su veoma širok asortiman sitnih kućnih potrepština, pa su često predstavljali konkurenciju trgovinama na malo, zbog čega su članovi somborskog trgovačkog ceha protestvovali i, početkom 19. veka, zahtevali od gradskog Magistrata da ograniči prava slovačkim trgovcima „torbarima“, koji su išli od naselja do naselja i prodavali svoju robu. Kasnije je donet i gradski propis o sprečavanje nelegalnog trgovačkog torbarenja na teritoriji grada, a torbarenje je ograničeno samo na tri dana pre i posle velikih vašara (Sombor je tokom godine imao četiri velika vašara).

Ulični trgovci – torbari tokom 17. i 18. stoleća

Ipak, time torbarenje u Somboru nije nestalo, već su se torbari prilagođavali propisima. Kako bi se bavio torbarenjem svaki putujući trgovac morao je da poseduje dozvolu izdatu od strane gradskih ili opštinskih vlasti u mestu stalnog boravka. Svaki ovakav trgovac morao je da poseduje svoju „torbarsku“ (trgovačku) knjigu, koju je davao na uvid gradskim ili opštinskim vlastima u mestu u kome je želeo da torbari. Poseban pravilnik određivao je kojom robom je moglo da se torbari, a najstrože je bilo zabranjeno da se prodaje necarinjena roba iz inostranstva. Svaki trgovac je mogao da prodaje samo onu robu koju je mogao sam da nosi, bez upotrebe kola. Sva roba je podlegala pregledu „vašarbirova“ (gradskog nadglednika pijaca), overavana je pečatom i trgovac je morao da poseduje iskaz o njenoj nabavci.

Torbarenje, 18-19. vek

Početkom 20. veka u Somboru je, na osnovu pravilnika o torbarenju, bilo zabranjeno da se na ovaj način prodaje bakalska roba, piće, prehrambeni proizvodi (šećer, čokolada, medenjaci, ulje, mast, šećer itd.). Torbari nisu smeli da prodaju ni monopolske proizvode (so, duvan), lekove, preparate od žive ili olova, eksplozivne naprave i oružje, vojne unifrome, crkvene relikvije, dragocenosti, umetničke predmete, knjige itd. Ukoliko bi prekršili ove propise torbarima je bila oduzimana dozvola za torbarenje, a plaćali bi i novčanu kaznu u korist gradske blagajne.

Torbarenje početkom 20. veka

Sombor je, posle Prvog svetskog rata, bio jedan od retkih jugoslovenskih gradova u kome je torbarenje bilo zabranjeno. Istovremeno, gradske vlasti izdavale su dozvole somborskim trgovcima-torbarima, koji su torbarili u brojnim gradovima širom Kraljevine SHS (Jugoslavije), po kojima su prodavali uglavnom proizvode domaće radinosti.

Tipični međuratni torbari ovekovečeni u sjajnoj TV seriji “Prosjaci i sinovi”

Torbarenje je, kao legalan oblik trgovine, ukinut tek nakon Drugog svetskog rata.

M. S.

[Na osnovu podataka Olge Isakov]

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.