Jul je, uz septembar, među somborskim salašarima bio najaktvniji mesec u godini. Nakon kosidbe ječma, krajem juna, u julu je prvo košena raž, a zatim pšenica. Domaćin je svakodnevno motrio da li su usevi sazreli, i to ne toliko po slami, već po tvrdoći zrna. Nije se smelo čekati da letina prezre, kako ne bi polegla i kako se pri žetvi ne bi previše krunila. Žetva pšenice, ječma, zobi i repice bila je mukotrpan posao (opširniji opis u prilogu: https://www.ravnoplov.rs/zetva/), koji se obavljao po užarenom suncu od njegovog izlaska do zalaska (u somborskih salašara postojala je izreka, koju je početkom 19. stoleća zabeležio Avram Mrazović, da u leto jedan sat dragocenij jest neželi u zimu čitav dan). Kada bi se snopovi žita u krstinama prosušili, danima su do salaša prevoženi taljigama, odnosno paorskim kolima ojačanih stranica, proširenim oblicama po dužini (pomoćnicama) i širini (čatlovima). Pazilo se da pokošena pšenica ne pokisne u polju, jer bi testo od takvog brašna pri kuvanju ili pečenju pucalo ili se opuštalo. Do vršidbe žito bi bilo sadenuto u kamare na guvnu. Pre pojave parne vršalice žito se vrhlo na guvnu pomoću stoke, tokom celog leta, često i do duboko u jesen (prvo je, već početkom jula, vršen ječam). Tek nakon žetve pšenice nošena je i već pokošena raž, koja je mogla po osam i više dana da stoji na strnjiki, jer joj ni rosa ni kiša nisu škodile. Raž je mogla da se vezuje i prevozi i po toplom vremenu, jer je njeno zrno u ljuski čvrsto stojalo. Posle ječma, raži i pšenice košena je zob.
U julu je sazrevalo i sočivo, koje nije moglo da na njivama u naviljcima bude predugo držano, jer su mu maune lako pucale. nakon sočiva košen je ili čupan i grašak, koji se po lepom vremenu sušio samo jedan dan, nakon čega se denuo u naviljke i to tako da su se vrhovi zelenog stabla i loze nalazili spolja, a zreli grašak iznutra (na taj način sunce i vetar su sušili lozu, a zreli grašak je bio čuvan od golubova i drugih ptica). U slučaju kiše naviljci graška bili bi prekrivani slamom. Nakon što bi grašak bio dovezen na salaš, trebalo ga je odmah mlatiti i očistiti kako se u njemu ne bi „zakotio“ žižak, koji bi ga izjeo do same ljuske. I sočivo i grašak bi bili sušeni za zimu u mlakoj peći, kako bi uginulo seme žiška.
Između Petrovdana i Ilindana orane su pokošene njive. Ukoliko se na već uzoranom ugaru primete trava i korov, drljačom se povlačilo popreko i uzduž ugara, kako bi korov bio iz korena počupan i kako bi se pri suncu osušio. Na ugaru je obično sejan krompir i bela ili žuta repa. Krajem jula, ukoliko je seme bilo zrelo, čupan je i rani lan.
Na livadama je razbacivana zemlja sa skorašnjih krtičnjaka ili mravinjaka, a na praznim mestima sejana je detelina ili trava. Detelina je košena po treći put. Brane su i mnogobrojne vrste trava, od kojih su se neke koristile u ishrani, a neke su prodavane apotekarima u gradu (anđelika, božje drvce, bosiljak, biserka, bukvica, divizma, dobričevica, jelenak, gavez, gortanka, kamilica, kokornjak, levendula, lavrentijeva trava, majoran, majčina dušica, materičnjak, matičnjak, neven, odolen, oman, paprac, persenica, podljesnik, podrožnik, poljačak, poreč, pupovnik, pseća trava, ruzmarin, rutica, stežnik, stozlatnik, troskot, šafranika, vasilisa, vranilovka, vetrenica, zelenica dubova, žalfija, žavoronak i mnoge druge kojima su obilovale okolne livade i slatine, bašte, šumarci i bare). Smatralo se da korisne cvetove treba brati u proleće, trave u leto, a korenje i semenje u jesen, kada lišće opada i sva „sila“ u korenu ostaje. Korisne trave su sušene u hladu, između dve prostirke, kako im sunce ne bi „izvuklo“ snagu. Nakon sušenja su „potvrdo“ sabijane u papirne vrećice ili drvene kutijice, i ostavljane na suvom.
U vinogradima je loza ovog meseca još jednom vezivana, nakon čega je vinograd izgrtan. Na praznim mestima u vinogradu sađeni su kupus, kelj i keleraba (ponegde su u sadovima ili mladim vinogradima, pre nego što počnu „terati“, još u prolećnim mesecima po brazdama sejani krompir, rotkva, repa, pasulj, pa i kukuruz, koji su mladom čokoću u vreme letnjih vrućina pravili hladovinu).
U voćnjacima su plodovi pristizali jedni za drugim (trešnje, višnje, kajsije, jabuke). Voće koje bi preko noći opadalo kupljeno je zorom. Ono lepše ostavljano je sa jelo ili sušenje, a ono lošije davano je svinjama.
U baštama su kupus, kelj i keleraba obgrtani zemljom do samog donjeg lišća. Zelen koja je naglo rasla (spanać, salata, loboda) nije podnosila velike vrućine, pa je prilježno bila polivana kako ne bi porasla i osemenila se, jer u tom slučaju nije bila za ljudsku ishranu već se davala guskama ili svinjama. rasadi koji su služiuli za jesenje potrebe rasađivani su u zaostale prazne leje. Krajem jula sejana je zimska salata, da bi narasla do septembra i ukorenila se pre hladnih noći i jesenjih mrazova kako bi mogla da opstane preko zime. U julu su prispevala rana zelen i variva (rana salata, slatki grašak, bob, rani pasulj i krastavci). Probirana su najbolja zrna pasulja i graška za seme (prvo seme svih vrsta baštenskih plodova prebirano je i ostavljano za sejanje, jer je bilo bolje od onih koja su docnije sazrevala), a ono što je ostajalo upotrebljavano je u ishrani. Na salašu se tokom jula radilo i noću, pri mesečini, kada je sušen potopljen lan, bran hmelj, nizano lišće duvana, kidane maune graška ili pasulja za koje se videlo da neće sazreti, a brani su zelen, pasulj i krastavci, koji su kiseljeni u sirćetu pomešanom vodom, nakon čega su slagani u zemljane ili drvene posude. Zeleni grašak je nakon branja bio „obvaren“, a nakon što je iz njega isceđena voda, i nakon što je prohlađen, bio je rastrt po daskama, gde je na suncu, ili mlakoj „furuni“, sušen, nakon čega je ostavljan za zimu u drvene sanduke, dobro zatvorene kako u njih ne bi dopirao vazduh.
Oko Petrovdana junice i krave su puštane pod bikove. Za ishranu krava muzara tokom jula kupljeno je lišće repe, cvekle i krompira, a marva je na paši držana od ranih jutarnjih do prepodnevnih sati, jer je usled velikih vrućina i ispaše trava koje u sebi nisu više imale dovoljno vlage, bila žedna, a nesnosno su je mučili rojevi muva i komaraca na okolnim pašnjacima, posebno kraj mnogobrojnih bara i ritova. Pre nego što bi krave muzare bile isterane na pašu kvašene su vlažnom krpom iz vode u kojoj je bio ukuvan pelen. Marva je tokom jula pojena češće i oblinije nego u drugim mesecima – rano ujutro, u podne, popodne i u večernjim satima. Ovce, koje su u julu obično dobijale ospice, hranjene su i solju pomešanom sa isečenim zelenim pelenom (da im „čisti krv“), a u torovima su razdvajane zdrave od bolesnih ovaca. Smatralo se da je korisno („hasnovito“) ovcama puštati krv u ovo vreme. Salašari, koji su svinje hranili žirom iz okolnih šuma (Bukovačka ili Šikara), mogli su u ovo vreme da procene koliki će biti rod žira, te da prema tome odluče koliko će svinja ostaviti, a koliko prodati. Istovremeno, nakon žetve, svinje su isterivane na okolnu strnjiku, gde su pasle zaostalo klasje. Živina se tokom jula sasvim dovoljno hranila zrnima preostalim nakon vozidbe letine u dvorište ili na guvno.
U julu su salašari, koji su se bavili pčelarstvom, posebno pazili na košnice, koje se u ovo vreme roje. Košnice su sklanjane „pod naslon“ da sunačevi zraci ne bi probijali kroz njih, jer je od velikih vrućina med u čauricama postajao topao, te su skoro sve pčele morale da izleću iz košnica.
Zbog obilja poslova na poljima, tokom jula meseca nije bilo vremena za znatnije spremanje kuća, podruma, štala, šupa, tavana i drugih prostorija na salašu.
Milan Stepanović
