VOJVODINO STARA, ZAR TI NEMAŠ STIDA?

Verovatno najpoznatija politička, a mogli bismo je nazvati i protestna pesma mladog srpskog vojvođanskog pesnika, Somborca Veljka Petrovića (1884-1967), napisana je 1911. godine, a odmah zatim je, naredne godine, i objavljena u Petrovićevoj prvoj zbirki pesama.

Pesma „Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?“ oslikavala je tamnim i sumornim bojama vojvođansko srpsko građansko društvo u godinama pred Prvi svetski rat, u vreme vladavine Karolja Kuena-Hedervarija na mestu predsednika vlade Kraljevine Ugarske. Postepeno iskorenjivanje vojvođanskih Srba, odnarođenost srpske inteligencije, propadanje viših slojeva društva, međusobni politički sukobi, udvorički odnos prema vlastima, zanemarivanje nacionalnog nasleđa i gašenje nacionalnog ponosa – sve su to teme ove poznate pesme Veljka Petrovića, oštre u svom sudu, a snažne u pesničkom obliku, izrazu i stihu.

Pesma je već 1914. g. uvrštena u antologiju Vase Stajića „Rodoljubive pesme iz nove srpske književnosti“.

Mada bi danas, verovatno, u pojedinim svojim stihovima ova Petrovićeva pesma mogla da bude kritikovana i kao politički nekorektna (donekle negativno pominjanje „Cigana“ i „Žida“, odnosno Roma i Jevreja), ona je u nekim svojim opštim sudovima i dalje savremena.

VOJVODINO STARA, ZAR TI NEMAŠ STIDA?

Navukla si tešku, neukusnu svilu,
natukla si šešir sa sedam detlića,
ijujučeš, tancaš na pandurskom krilu,
podbulih očiju od štrike i pića.
Cigan te golica, u lik ti se ceri,
dukate ti s vrata u egede skida,
čikoši ti ljube i odvode ćeri,
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

Gorštakinja gorda baš kada sađe
s Prokletije gole. Ti si onda znala
ko kraljica proći kraj jobađke riđe,
da se k njoj sad srozaš, obesna od sala.
Judita si bila svoje čiste časti,
hraneći amanet koprivničkih hrida,
a sad, razjedrela sa mekuških slasti:
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

O, razmetni kraju pometnica snaša,
po portama tvojim tuđin svinje pase,
tvoj biroš je gazda sad tvojih salaša,
groblja tvoja rastu, ognjišta se gase.
Izdanak poslednjih starih porodica
nespretni je dužnik zelenaša Žida,
al’ spretan je kockar i samoubica.
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

Bezimeni trunu najbolji ti sinci.
Vetar razvejava njine bele kosti.
Zar su zato mreli Pere Segedinci,
da se njihov krvnik razuzuren gosti
za sovrom stečenom cenom krvi njine?
– Neverna udovo crnog svetog Vida,
kržljava unuko Majke Angeline,
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

Zgazila si nauk Dositeja svoga,
i borbenu trubu svog Barda i Đure;
jedva mucaš srpski uz lajanje doga.
Rađaš prozelite i karikature.
Kukavičluk krstiš politikom uma;
a ko sebe proda, i palate zida,
tvoja ga Abdera razvlači za kuma!
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

Čardaš svoj okolo teleta od zlata,
izdaju narodnog poštenja zbog para,
poverenje, šićar, izbor renegata,
isticanje gojnih, glupih kaišara,
uzmicanja, krađe, tuče Novim Sadom,
malaksalost, pužnju, razvrat Sivarida:
zapadnjaštvom zoveš ti i „sitnim radom“.
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

I svetuju „Balkan“ još te tvoje lutke:
„nije dosta srpski, nema pojam bistar
o slobodi“ – grme, oni koji ćutke
trpe da ih ćuša ma čiji ministar,
koji svog seljaka guleć’ ruže pseći,
p’ onda ruke peru od „paorskih gnjida“,
oni koji srpski grb kriju u peći!
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

I zar nema spasa? Ćuti ravan troma.
Samo zadnja dva-tri dobra tvoja sina,
izopštena, mrska sred rođenog doma,
što zubima lome gvožđe svojih klina.
O, njih tvoja propast i sramota bole,
i oni očajno, dok još ima vida,
proklinju te, tresu, i viču, i mole:
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

[1911]

M. S.