DAMARI RAVNICE,  Književnost

“TAD MOJA VILA PREDA ME GRANU…” (IZLOŽBA)

Za sve prijatelje koji nisu u prilici da posete izložbu “TAD MOJA VILA PREDA ME GRANU…”, čiji je autor potpisnik ovog priloga, a koja je posvećena 110. godišnjici pesme “SANTA MARIA DELLA SALUTE” Laze Kostića, postavljamo ovu izložbu na sajt “Ravnoplov”. U organizaciji Gradske biblioteke “Karlo Bijelicki” Sombor i Udruženja građana “Norma” Sombor, a pod pokroviteljstvom Grada Sombora,  izložba je otvorena od 16. februara do 18. marta 2019. godine, u sali Dečjeg odeljenja Gradske biblioteka u Somboru. Radi lakše čitljivosti, u prilogu je, pored broja i naziva svakog od 14 panoa, dat i celokupan tekst sa panoa koji sledi.

PANO 1 – NASLOVNI PANO: 110 godišnjica najlepše pesme srpske ljubavne lirike “SANTA MARIA DELLA SALUTE” Laze Kostića. Izložba TAD MOJA VILA PREDA ME GRANU. Sombor 2019. Autor izložbe Milan Stepanović. Dizajn Dejan Podlipec. Dizajn naslovne J. M. Jofke. Pokrovitelj Grad Sombor. U organizaciji Gradske biblioteke “Karlo Bijelicki” Sombor i U. G. “Norma” Sombor.

PANO 2 – MEĐU JAVOM I MED SNOM: U proleće 1891. godine, nakon sedam godina boravka na Cetinju, u Crnoj Gori, vratio se u Vojvodinu pesnik Laza Kostić, razočaran u autokratsku vlast kneza Nikole, gospodara „junačkog krša“, koji je Kostić u romantičarskom nacionalnom zanosu opevao u svojim pesmama.

Rođen 30. januara (11. februara) 1841. godine, u Kovilju, kao sin graničarskog narednika Petra Kostića i Hristine, devojaštvom iz imućne porodice Jovanović, Laza Kostić se školovao u rodnom mestu i susednom Đurđevu, zatim u Pančevu, pa u novosadskoj Srpskoj gimnaziji, a potom u nemačkoj Višoj gimnaziji u Pešti i na studijama prava Peštanskog univerziteta, gde je 1866. g. odbranio doktorsku tezu na latinskom jeziku. Već kao srednjoškolac počeo je ozbiljno da se bavi poezijom i prevođenjem. Prve njegove pesme i prevodi štampani su 1858/59. g. u novosadskoj „Sedmici“, te u Matičinom „Srbskom letopisu“, a uskoro i u časopisima „Danica“ i „Javor“. Od tog vremena rađaju se iz njegovog pera neke od najboljih pesama srpskog romantizma: „U Sremu“ (1861), „Naše“, „Ej, ropski svete“, „Minadir“ i „Moja zvezda“ (1862), „Đurđevi stupovi“, „Poslednja ruža“, „Prometej“ i „Među javom i med snom“ (1863), „Pevačka ’imna Jovanu Damaskinu“ i „Spomen na Ruvarca“ (1865), „Moja danguba“ (1866), „Samson i Delila“ i „Neverice“ (1867), „Jadranski Prometej“ (1870) i „Među zvezdama“ (1872). Izabrane pesme Laze Kostića izlaze u dve knjige 1873. i 1874. godine. Posle njih, poezijom se bavi još samo sporadično, a njegov stvaralački duh još ranije počinju da zaokupljaju zahtevnije književne forme kao što su drame („Maksim Crnojević 1866, „Pera Segedinac“ 1882. i „Gordana“ 1890) i prevodi drama („Romeo i Julija“, „Ričard III“, „Kralj Lir“, „Hamlet“…), ali i eseji i članci, te estetske, filozofske, pravne i književne studije („Osnova lepote u svetu“ 1880, „Osnovno načelo“ 1884, „Pandekte“ 1900. i „O Jovanu Jovanoviću Zmaju“ 1902).

PANO 3 – MEĐU JAVOM I MED SNOM: U senci Kostićevog književnog rada ostala je njegova politička delatnost i uloga koju je imao u političkom životu srpskog naroda, a ona je bila velika i značajna kako konkretnim delovanjem, tako i idejama. Bio je jedan od predvodnika „Ujedinjene omladine srpske“, a biran je i za srpskog poslanika u Ugarskom saboru, gde se isticao svojim slobodoumnim govorima, čestim interpelacijama i oštrim polemikama. Posrednik je u dogovorima između srpskog kneza Milana i crnogorskog kneza Nikole u vreme rata s Turcima, a kao lični sekretar Jovana Ristića, srpskog ministra spoljnih poslova, prisustvuje Berlinskom kongresu 1878. godine. Kratko vreme je sekretar srpskog poslanstva u Sankt Petersburgu, a potom je u Beogradu urednik glasnika Narodno-liberalne stranke. Godine 1882. g. izabran je za prvog predsednika Srpskog novinskog društva. Nakon izbijanja Timočke bune, u jesen 1883. godine, sklanja iz Srbije, i u proleće 1884. g. dolazi na Cetinje, gde uređuje zvaničan državni list „Glas Crnogorca“. Posle odlaska iz Crne Gore, Kostić četiri godine živi u manastiru Krušedolu na Fruškoj gori, a njegova ranije liberalna politička opredeljenja sve više dobijaju konzervativna i klerikalna obeležja.

Odavno potrošenog očevog nasleđa i imovine imućnog ujaka, a bez službe i stalnih prihoda, Laza Kostić je po povratku sa Cetinja pronašao dva nova utočišta – ono nužno i svakodnevno u krušedolskom manastiru, a ono prijatno i povremeno u Čebu, na imanju svog bliskog prijatelja Lazara Dunđerskog. U to vreme Kostića su podržavali i pomagali njegovi prijatelji Gavrilo Zmejanović, arhimandrit krušedolskog manastira (kasnije vladika vršački) i patrijarh Georgije Branković, nekadašnji somborski prota.

PANO 4 – LENKA: Porodica Dunđerski najimućnija je vojvođanska srpska porodica s kraja XIX i s početka XX veka. Poreklom Hercegovci, preci Dunđerskih doselili su se  u Sentomaš (Srbobran) u drugoj polovini 18. veka iz Subotice. Porodično bogatstvo počelo je da se rađa u vreme Gedeona Dunđerskog (1807-1883), koji je skromnu očevinu višestruko uvećao, a njegov sin Lazar Dunđerski (1833-1917), umešno poslujući, postao je najveći srpski trgovac i industrijalac u tadašnjoj Ugarskoj i jedan od najvećih dobrotvora srpskih kulturnih, prosvetnih i zdravstvenih ustanova. Lazar je, sa suprugom Sofijom, imao sinove Đorđa i Gedeona, i ćerke Olgu, Milku i Jelenu-Lenku.

Prema zapisu iz protokola krštenih crkve Svetog Bogojavljenja u Sentomašu, Jelena, najmlađa kćer gospodara Lazara Dunđerskog, velikokupca, i Sofije rođ. Georgijević, rođena je na Mitrovdan, 26. oktobra 1869. g. (7. novembra po novom kalendaru), a krštena je sutradan, 27. oktobra, odnosno 8. novembra 1869. godine. Školovala se u Ženskom liceju u Budimpešti, a zatim u Višem ženskom vaspitnom zavodu u Beču. Odlično je govorila francuski, nemački i mađarski, bila je načitana, umešna pijanistkinja, slavujskog glasa, sa sklonostima ka slikarstvu i pozorištu, a bavila se i sportom (jahala je i sama vozila lake kočije). Prema sećanjima, bila je visoka i vitka, smeđe kose i plavih očiju, umiljata, ljubazna i predusretljiva, uvek elegantna, ali ni najmanje gorda, već prirodna i uviđavna. Često je boravila na velikom imanju Dunđerskih u Čebu (Čelarevo), koje je njen otac kupio 1882. godine. Tu je u leto 1891. g. Laza Kostić prvi put susreo Lenku, od koje je bio stariji skoro trideset godina. Koliko je Kostić bio očaran njom, toliko je i Lenku, svestranu i mladalački radoznalu, barem intelektualno morala da privuče jedinstvena i neobična pojava Laze Kostića u njenoj blizini. On se oduševio umnom mladom prijateljicom, a njegova osećanja su od naklonosti prerasla u snažnu platonsku ljubav, koja je, sudeći po njegovim zapisima, imala i odaziva kod Lenke. Ipak, neprelazna provalija između njih – razlika u godinama, blisko prijateljstvo sa njenim uglednim ocem, nemerljiva nesrazmera u materijalnom stanju – izazivala je u pesniku oporu rezignaciju, ispod koje je mogla da se nasluti dubina njegovih vulkanski uzavrelih osećanja, prikrivenih samoironijom u stihovima pesme namenjene za Lenkin spomenar, koju je 1892. godine napisao u Krušedolu, a tri godine kasnije, pod imenom „Gospođici L. D. u spomenicu“, objavio u sarajevskoj „Nadi“.

PANO 5 – LENKA: U Kostiću je dugo plamtela bitka između razuma i osećanja, maestralno opisana u stihovima njegove poslednje pesme, te je, bežeći od ljubavi (utekoh mudro, od sreće lud), Lenku bezuspešno pokušao da uda za jednako dostojnog i umnog Nikolu Teslu. Nabujala osećanja prema Lenki ubrzala su i prelomila njegovu odluku da se oženi bogatom i već ocvalom somborskom naslednicom Julijanom Palanački. Nepuna dva meseca nakon što se Kostić zauvek vezao za ženu, koja će mu omogućiti materijalnu sigurnost i pružiti miran građanski život, u Beču je, 20. novembra 1895. godine, preminula Lenka Dunđerski, svega 13 dana nakon svog 26. rođendana. Zvanično je rečeno da je umrla posla kratkog bolovanja od tifusne groznice. Ogovaračka novosadska čaršija proširila je vest da se najmlađa kćer Lazara Dunđerskog otrovala jer nije želela da se uda za namenjenog joj mladoženju. Jelena Lenka Dunđerski sahranjena je tri dana kasnije u rodnom Sentomašu, u porodičnoj kapeli Dunđerskih.

PANO 6 – JULČA:  Već kao proslavljen i omiljen srpski pesnik, deverovao je Laza Kostić 1870. g. u Somboru, u svatovima Koste Radulovića, upravitelja somborske Niže gimnazije. U tim svatovima ga je genijalno neurednogduge razbarušene kose, videla i nepovratno zavolela tad još mlada Somborka, dvadesetogodišnja Julijana Julča Palanački (1849-1909), jedinica pokojnog somborskog advokata i arhivara Dimitrija Palanačkog i Marije rođ. Popić, sestre imućnog trgovca Stevana Popića. Mlada Somborka je neko vreme svoju ljubav prema slavnom pesniku tajila, a jednom se ipak poverila prijateljicama i rođakama da će se udati za Lazu Kostića, ili se neće udavati uopšte. Julijana je održala reč i narednih 14 godina odbijala je brojne prosce, ubeđena da će doći trenutak kada će moći da se uda za svog izabranika. I zaista, u proleće 1884. godine, Laza Kostić je stigao u Sombor kako bi isprosio i verio  Julijanu Palanački, tada već naslednicu velikog imanja, ali su prosidba i veridba u poslednji čas propale, posle čega je Kostić otišao na Cetinje, gde se zadržao punih sedam godina. Julijana je i dalje uporno nastavila da ga iščekuje. Po povratku sa Cetinja, Kostić obnavlja dodire sa njom, ali se nije odlučivao na ponovnu prosidbu. Ipak, na nagovor svojih uglednih i uticajnih prijatelja, a bežeći od razbuktale ljubavi prema Lenki, Laza Kostić se, posle četvrt veka Julijaninog istrajnog čekanja,  odlučuje na ženidbu.

Venčali su se u somborskoj Svetođurđevskoj crkvi, 10/22. septembra 1895. godine, a kumovao im je Lenkin otac Lazar Dunđerski. Svega nekoliko dana posle povratka iz Venecije, sa svadbenog putovanja, Kostić se sukobio sa taštom, pa je napustio ženin dom i otišao ponovo u manastir Krušedol, gde je ostao skoro godinu dana. Uskoro je preminula Julijanina mati, posle čega je Kostić sa suprugom živeo uglavnom skladno (tvoja je duša lepša od tvojih očiju, pisao joj je, a govorio je i kako je u Julče tiha narav, sporija još od moje). Julijanina posvećenost i odanost njemu bila je potpuna. Živeli su životom imućnih građana, u prostranoj jednospratnici Palanačkih, jednoj od lepših u Somboru, koja se nalazila na Trgu Sv. Đorđa, u seni istoimene crkve.

PANO 7 – JULČA: Brak sa Julijanom omogućio je Lazi Kostiću da konačno sredi svoj život. Lišenom novčanih problema, ženino bogatstvo poslužilo mu je za nesmetan književni i pozorišni rad tokom poslednjih godina života. Razbolevši se, Julijana je, nakon neuspešnog lečenja u Beču, umrla 12/25. oktobra 1909. g. u Somboru. Poslednjim zapisom u svom „Dnevniku snova“ Kostić je zabeležio da je njegova Julijana – Julča – ideal hrišćanske dobrote i rezignacije, izdahnula posle skoro tri meseca užasne agonije. Nakon što je potrebnim iznosom zbrinula svog supruga, testamentom je zaveštala celokupnu veliku imovinu za zadužbine, a Laza Kostić je u potpunosti izvršio testament prema njenoj želji.

Julijana Palanački u životu Laze Kostića nikako nije, kako je to zapisao Milan Kašanin, imala groteskan udeo, niti se Kostić, kako je navela Isidora Sekulić, pod starost oženio neprilikom. Naprotiv, brižna, racionalna i odgovorna, Julijana je predstavljala protivtežu njegovom životnom anarhizmu, urođenom altruizmu i nehaju za svakodnevnicu i materijalno sticanje, snažan oslonac koji je omogućio da jedan od najsjajnijih srpskih umova svog doba poslednje godine života, nakon decenija lutanja, nemaštine i neizvesnosti, provede u porodičnom miru i materijalnoj sigurnosti, stvarajući neka od najvažnijih svojih poetskih i književnih dela.

PANO 8 – BEZNJENICA: Svega par nedelja kako je Laza Kostić, nakon nesporazuma sa punicom, napustio Sombor, u Beču je iznenada umrla Lenka Dunđerski. Ni u pismu Julijani on ne ume da skrije tugu i očaj: Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet. Nikoli Tesli šalje Lenkinu partu, s rečima: Eto, to je Vaša nesuđenica!… Meni je bila kao rođena sestra. Bio je na Lenkinom pogrebu u Sentomašu, a njenu posmrtnu listu je nesavijenu čuvao do kraja života među svojim spisima, onako kako se čuvaju najprisnije stvari.

Lenkina smrt kao da je tek razbuktala ljubav u njemu. U manastiru Krušedol Kostić joj daje pomen o Matericama 1895. godine, a isto čini i na godišnjicu njene smrti 1905. godine. Testamentom je ostavio ovom manastiru 1.000 kruna kako bi svake godine, o Aranđelovdanu, Lenki činili pomen. U jesen 1905. g. poručuje izradu njene biste, a od slikara Uroša Predića i Lenkin portret. S njenom porodicom Laza Kostić do kraja života neguje bliske odnose i kumuje sinu i unucima Lazara Dunđerskog.

U Kostiću tih godina polako sazreva još jedna pesma o Lenki, koja će, kada dozre, posle skoro 14 godina od njene smrti, biti napisana u 14 strofa. Još oko 1900. g. on pismom moli Simu Matavulja da mu ispiše najlepše Danteove stance o Beatriči, sa proznim prevodom, zatim sve epitete što ih Petrarka predeva Lauri, kao i najlepše stihove najboljih italijanskih pesnika o uzdisaju. Sudeći po odabiru italijanskih pesnika, buduća pesma o Lenki već je u Kostićevim mislima vezana za motiv venecijanske barokne crkve Santa Maria della Salute (Svete Marije od Spasa), koja je, između 1631. i 1681. godine, sagrađena po zamisli i nacrtima arhitekte Baldasara Longene. Njenoj veličanstvenoj spoljašnosti saobrazna je i unutrašnjost crkve, na čijem je visokom i raskošnom baroknom oltaru smeštena vizantijska ikona Bogorodice s Hristom, ranije predmet kulta u crkvi Sv. Sofije u Carigradu. Kostić je ovu crkvu, koja je 17 godina ranije bila središnji motiv njegove pesme „Dužde se ženi“, video i posetio na bračnom putovanju, krajem septembra 1895. godine. Možda je tom poetskom spajanju umrle devičanske Lenke s Devicom Marijom doprinela i datumska podudarnost praznika ove crkve sa srpskim Aranđelovdanom, koji je, prema Kostićevom uverenju, bio vezan za datum Lenkinog rođenja i njene smrti.

PANO 9 – BEZNJENICA: Ipak, glavni lêp pomoću koga je slavna Kostićeva pesma sazdana i oblikovana, bio je njegov „Dnevnik snova“. Samo nekoliko meseci nakon Lenkine smrti kod Kostića počinju da se javljaju znaci snažne opsednutosti ovom umrlom devojkom, čije korake čuje po svojoj sobi i koja ga pohodi u snovima, koje zapisuje, da bi ovi, skoro halucinantni zapisi, kasnije bili pretočeni, kao poetski temeljac, u jednu od najsnažnijih i najlepših pesama srpskog ljubavnog pesništva, njegovu poznicu i pokajanku „Santa Maria della Salute“. Ovim svojim snohvaticama Laza Kostić je pridavao veliku duhovnu i emotivnu važnost: Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu. Nijedno nepokretno imanje nije tako osigurano kao taj divni odblesak, taj nebeski pozdrav sa one strane groba. Kostićev „Dnevnik snova“ zapravo je predstavljao zbir rasutih zapisa u kojima je pesnik, na papirićima ili iscepanim stranicama, pa i na marginama knjiga, sitnim i nečitkim rukopisom, na francuskom jeziku, beležio Lenkine pojave u svojim snovima. Kostićev blizak prijatelj i porodični lekar dr Radivoj Simonović zapisao je da je, posle Kostićeve smrti, sve te snohvatice uništio, pošto sitnice tih priviđenja ne spadaju u književnost, u strahu da ne bi kogod još i o tome raspravu pisao. Ipak, najverovatnije da je somborski lekar, svestan važnosti tih zabeleški, većinu ovih zapisa, sačuvao. Do sada su pronađena 32 Kostićeva dnevnička zapisa, nastala između 1903. i 1909. godine. Sudeći po početnom zapisu iz 1903, gde pored godine stoji  oznaka rimskog broja II,  Kostić je svoj „Dnevnik snova“ vodio i ranije, ali te zabeleške nisu sačuvane. Dnevnički zapisi su duboko lični, a pesnikovi komentari tih snova suštinski nam otkrivaju njegov odnos prema Lenki kako emotivni, tako, povremeno, i onaj telesni ili plotski. Istovremeno, oni polako i pouzdano grade buduću veliku Kostićevu poetsku završnicu, koja se u znatnoj meri temelji na zapisanim snoviđenjima. Cela „Santa Maria della Salute“ izašla je iz njegovog „Dnevnika“, smatrao je Milan Kašanin.

PANO 10 – NASTANAK PESME: U prvoj polovini 1909. g. Laza Kostić je u Somboru pripremio svoju poslednju knjigu pesama, koju je, početkom leta, povodom pola veka njegovog književnog rada, objavila Matica srpska. U to vreme njegova Julijana neizlečivo boluje, a on, u poslednji čas, zadržava štampanje knjige, neodlučan da li da u njoj bude objavljena i pesma koja je upravo nastajala, a koju je godinama nenapisanu nosio u sebi, da, sazrevajući iz delova zapisanih snova, konačno bude ispevana u Somboru, između 22. maja i 2. juna 1909. godine.

Završetak svoje labudove pesme, kako je naziva u belešci o snoviđenju od 3. juna 1909. godine, zapisanom u hotelu „Hungaria“ u Budimpešti (Apotheose á Elle, Santa Maria della Salute, probablement mon chant de cugne), Laza Kostić odlaže do poslednjeg trena. Još 17. aprila te godine, u pismu uredniku knjige Milanu Saviću, Kostić piše iz Sombora da nosi u prsima (in petto) jednu završnu pesmu, malo podužu. Iz Sombora mu se ponovo javlja pismom 22. maja i moli da poslednji tabak knjige ne bude štampan pre Duhova (30. maja po novom kalendaru) jer bi se moglo desiti da ipak napiše onu nezapevanu pesmu kojom je mislio da završi knjigu. Dan pred polazak na put u Peštu i Beč, radi lečenja Julijaninog, 1. juna piše Saviću iz Sombora da će završnu pesmu poslati s puta i da ima još dve-tri strofe. Očito, istrajno i ubrzano radi na njenom svršetku, pa istog dana, u drugom pismu, javlja Saviću da se nada da će svoje završno stihotvorenije moći da mu pošalje čim stigne u Peštu ili, najkasnije, po dolasku u Beč, ali se, očito, još uvek koleba, jer dodaje u istom pismu da, ako pesmu ne pošalje najdalje do 9. juna, onda znači da se predomislio i odustao. Konačno, 3. juna, iz pomenutog peštanskog hotela, šalje pesmu Saviću, sa kratkom porukom: Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalji u Beč.

PANO 11 – NASTANAK PESME: Pesma je, s obzirom na sačuvan izvorni rukopis, nastajala fragmentarno (osim X i XI, sačuvani su rukopisi svih strofa, a završna i najduža XIV strofa sačuvana je u tri oblika). Konačan redosled strofa nije značio ujedno i njihov hronološki red nastanka. Svedočanstvo sačuvanog rukopisa stihova ove pesme, pisanih običnom olovkom, svedoči o Kostićevom majstorstvu i nenadmašnom osećanju za lepotu i stil prilikom sitnijih prepravki prvobitnih oblika nekih reči, misli i stihova, a kada se sve to dopuni zapisima iz njegovog „Dnevnika snova“, tada se na obzorju ukazuje razotkrivena mistika nastanka idealnog spoja harmonije i lepote, slika čudesne poetske alhemije, nezabeležena u istoriji našeg pesništva (grafolozi su u njegovom rukopisu ukazali na tragove genijalnosti, intuicije, snova, misticizma i tajanstvenih crta krajnje estetske zanesenosti).

Nije sačuvan Kostićev zapis snoviđenja od 3. juna 1909. godine, u kome ovu pesmu naziva labudovom. Prvi sačuvan zapis njegovih snoviđenja iz te godine nastao je 16 dana kasnije. Ostaje pitanje da li je Radivoj Simonović, koji je 1929. g. naveo u svom predavanju ovaj zapis od 3. juna, zaista, kako je rekao, uništio neke od dnevničkih beležaka. To budi našu maštu kakva li je mogla da bude pojava umrle Lenke u njegovom snu, u toj ključnoj noći između 2. i 3. juna, i da li je ona presekla sve Kostićeve nedoumice i kolebanja u vezi sa objavljivanjem pesme koja je ponela ime najlepše barokne venecijanske crkve.

PANO 12 – NASTANAK PESME: Knjiga sa pesmom „Santa Maria della Salute“ objavljena je polovinom jula 1909. godine. Mladen Leskovac piše kako Kostićeva supruga Julijana nije imala snage da shvati šta je u toj, mahom preštampanoj knjizi bilo novo, neobično i izvanredno, stupendno i zaključuje: Baš nekako kada se pojavila ta knjiga, umrla je, dakle, dobra Julča Palanačka. Lenka Dunđerska, sasvim i zauvek, međutim nije. Od tad, besmrtna je. Njih dve, tu, na  strogoj međi jedne smrti i jednog rađanja, oštro su odvojene, zauvek.

PANO 13 – ŽIVOT PESME: Poslednje Kostićevo pesničko ostvarenje, u vreme svog objavljivanja, ostalo je skoro neprimećeno. Laza Kostić je tada bio u 69. godini života. Pomirio se sa Maticom srpskom, sa kojom je skoro dve decenije bio u manjim ili većim nesporazumima. Barem naizgled, utišali su se i napadi beogradske intelektualne čaršije u kojoj je Laza Kostić, poslednjih dvadeset godina, od strane Svetislava Vulovića, Ljubomira Nedića, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića bio osporavan, prezren i skoro potpuno odbačen kao pesnik, pisac i prevodilac. U januaru 1909. g. izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Sve je to, pomalo, ličilo na iskazivanje predsmrtnih počasti ostarelom pesniku, koji je u mladosti bio toliko uzdizan i hvaljen.

U jubilejskoj Matičinoj zbirci, koja je trebalo da predstavlja pesničku retrospektivu Laze Kostića (sâm pesnik dugo je i pažljivo radio na njenoj pripremi), niko od njega nije očekivao više ništa novo, veliko i epohalno. I zaista, već skoro tri decenije, ovaj pesnik nije bio napisao ni jednu veliku pesmu, dostojnu i uporedivu sa sjajnim vrhuncima njegovog mladalačkog ili nešto poznijeg pesništva. Jovan Skerlić, vrhovni autoritet ondašnje srpske književne kritike, izrekao je 1905. g. o Lazi Kostiću svoju konačnu presudu: Ovaj još živi čovek, pred čijim se genijalnim pesmama nekada padalo na kolena, već danas pripada književnoj istoriji. Skoro niko, i od Kostiću naklonjenih prijatelja, književnika i kritičara, u Matičinoj zbirci ne primećuje poslednju, dugačku, ranije neobjavljenu pesmu neobičnog naslova. Niko je ne analizira, ne piše prikaze. Skoro niko je i ne razume. Uskoro je, u vrtlogu događaja, zaboravljena i pesma i pesnikova zbirka.

Laza Kostić umire 10. decembra 1910. g. u Beču, nepunu godinu i po nakon izlaska svoje poslednje knjige pesama. Nastupaju ubrzo tragični svetski lomovi, ostvaruju se, nepunu deceniju po Kostićevoj smrti, njegovi mladalački politički ideali, oslobađaju se i ujedinjuju srpstvo i južno slovenstvo. U tim burnim istorijskim događajima i promenama srpska književnost bila je skoro zamrla. Nakon rata, ona se iznova rađa, prelama se, odbacuje staro, a nekad priznate vrednosti sada se preispituju i često postaju predmet podsmeha ili prezira. I tad, u tom prelamanju, dvadesetih i tridesetih godina HH stoleća, ostvaruju se proročke reči češkog književnika i estete Jiri Karaseka, napisane o Lazi Kostiću, čarobniku srpskog jezika, u 276. broju Letopisa Matice srpske (1911. god.), kada je, svega nekoliko meseci nakon Kostićeve smrti, smelo izrekao, za ono doba skoro jeretičku tvrdnju, da Kostićevo vreme tek dolazi. Članak je završio rečima: Prorok je tuđin. Ali njegove će se reči ispuniti. U tim poratnim godinama poslednja pesma Laze Kostića je, konačno, primećena, shvaćena i razotkrivena u svoj veličini i raskošnoj jezičkoj lepoti. Poslednji, neopažen krik srpskog romantizma postao je, tako, i prvi svezapažen urlik srpske moderne.

Razumela je nova srpska književna kritika i publika kako je stari pesnik, pomiren pred kraj života i sa nebom i sa zemljom, svojom završnom astralnom i spiritualnom poemom (koja je, kako piše Lj. Simović, i tragedija i himna, i ditiramb i elegija, i razdor i izmirenje, i grč, i napon, i odušak) konačno dovršio pletenje onog tankog pletiva među javom i med snom, kojim je maestralno omeđio srpski romantizam i modernu.

PANO 14 – O PESMI: Kostićevo pesničko delo postalo je, tokom prethodnih decenija, među najtumačenijim u srpskoj književnosti i o njemu, a posebno o njegovoj poslednjoj i najlepšoj pesmi „Santa Maria della Salute“), napisani su celi tomovi različitih interpretivnih susticaja i ukrštaja – ceo jedan hermeneutički univerzum. Razmatrajući i tumačeći Kostićevu najslavniju pesmu jezički, stilski, strukturalno, sintaksički, komparativno, versifikatorski, melodijski, simbolički, estetski, filozofski, idejno, mističko–teološki, psihoanalitički, formalistički, fenomenološki ili na druge načine, mnogi naši književnici, književni kritičari, istoričari književnosti, psihoanalitičari, estetičari i filozofi nisu odoleli izazovu i iskušenju te uzbuđujuće i mistične himne u kojoj kao da su sve energije jezika probuđene da bi se dosegla ona visoka granica jezičkog savršenstva iz koje se, nad horizontom jezika, u ćutanju, pruža svet suštinske poezije. Odabrani navodi iz najuspelijih i najlepših tumačenja pesme „Santa Maria della Salute“ Laze Kostića, nastalih tokom poslednjeg veka, prikazani su u ovoj maloj hrestomatiji, zamišljenoj kao zbir pohvala delu koje je daleko nadživelo pesnika, što, besumnje, i jeste konačna nada i najviši cilj svakog umetnika.

ISIDORA SEKULIĆ: Najsilnija ljubavna pesma srpske književnosti nosi naslov „Santa Maria della Salute“, i grca, buja, ludi, i zanesvešćuje se kroz četrnaest strofa sa tim refrenom. Ta je pesma veliki ditiramb ljubavi, i velika himna tragediji. Ima u njoj od helenskog i od romantičnog duha. Ima od arhitektonske čvrstine i uspravljenosti stuba. Ima od orguljskog bruja. Ima od sukljanja lave i vatre, i ima zato na jednom mestu i izgoretinu. Ali pesma ta je ono što je htela biti, i što nam je još i trebalo od Laze: ne krik, nego dugi urlik titana. Ali titana koji klasično zna šta je stil, zbog čega je urlik ispresecan tajanstvenom litanijom skrušenja i umiranja: Santa Maria della Salute.

STANISLAV VINAVER: Povrh svih talasa koji se ustremljuju, da nikad ne malakšu – povrh svega što postaje i nastaje – uzdiže se simbol lepote – uzdiže se njeno oličenje zvučno, zračno, vidljivo i opipljivo – uzdiže se hram Santa Maria della Salute. U stalnoj promeni – on ostaje iznad promene – on ne pobeđuje promenu, ne nadmašava je: on je zadičava; sve što se uopšte događa, događa se pod vrhovnim okriljem lepote – lepota je postala čak i simbol same promene. Metrički pak, i psihološki, pesnik uopšte ne mora tu stvar ni da tumači: on prosto izaziva pred nas zvučni i zračni barokni hram! Pesniku je dovoljno da sve slutnje, sve nedoumice, još nedogođene ili tek zapućene u opstanak – obuhvati jednim jedinim nadpojmom, koji ne dopušta nikakav naknadni, objašnjujući podpojam: Santa Maria della Salute!

ZORAN MIŠIĆ: Laza Kostić je rodonačelnik sunčane staze naše poezije. On pripada onoj porodici ozarenih evropskih duhova, baštinika mediteranske kulture, koji su videli ravnotežu u poretku svih stvari, i u po mukle noći kazivali dan, verovali i veruju i danas da svakoj nevolji ima spasa. Nije slučajno Laza Kostić svoju najlepšu pesmu krstio imenom „Santa Maria della Salute“. Kao i u kosovskom ciklusu, njegovo priklonjenje „carstvu nebeskome“ nema ničega od religiozne mistike: crkva je Gospe od Spasa u njegovoj pesmi samo simbol univerzalnog naznačenja poezije, njene službe idealu vrhovne harmonije.

TODOR MANOJLOVIĆ: Kostićeva duhovitost bila je samo neki titrav prizvuk ili bleštav površinski ukras njegovog duboko ozbiljnog najprisnijeg duhovnog stremljenja i celog njegovog tako svečano sonornog i u osnovi skroz patetičnog pesništva – koje je i zaista tek u njegovoj labudovoj pesmi, u „Santa Maria della Salute“, došlo najzad do svoje savršene, najčistije, trijumfalne realizacije – nešto kao oni praskavi prameni morske pene što tako gizdavo belasaju i kovitlaju po grebenima i plećima gojnim uzburkane pučine, označujući, otkrivajući nam, i oni, na svoj kapriciozan, valjda i pomalo ironičan način, opet samo nešto od siline i tajanstva one žustre, neobuzdane stihije koja je i njih rodila.

VASO MILINČEVIĆ: Po mnogim osobenostima „Santa Maria della Salute“ jedinstvena je pesma. Da bi iskazao njenu neobičnu, nesvakidašnju ideju, Kostić je „skoro pedeset godina kovao ritam i oblih strofe“ dok nije došao do „svoje oktave“. Svojom dužinom, malo neobičnom za lirske pesme, ona podseća na poemu, a ipak nije poema. Sva izvezena od najfinijeg lirskog pletiva, reklo bi se da je u jednom trenu šiknula iz jedinstvenog vrela emocija, a znamo da se dugo pripremala, slagala i taložila, destilirala i kalila, dok se emocija i misao nisu slile u veličanstvenu orkestraciju ritma i rima, versifikacije i refrena… I ako bi to trebalo ilustrovati, morala bi se cela pesma navesti, svih njenih četrnaest strofa. „Santa Maria della Salute“ velika je pesnička pobeda Kostićeva!

MILAN KAŠANIN: Ako se „Santa Maria della Salute“ može s nečim porediti, tada je to muzička simfonijska poema. Kako ta pesma počinje – lento i piano – kako se ritmički i tonski razvija, raste, razgranjava, prelazi u fortissimo i furioso, i kako se stišava i gubi, da ponovo bukne i nabuja, zaori, zatrubi, to je, za pesnike, model simfonijskog dara. Kao i u drugim Kostićevim pesmama, ne radi se o zvonkosti reči, o zvučnosti rima, o spoljašnjem zvuku – kao kod Rakića i Bojića – ima u Kostića i toga: za reč Salute on je našao dvadeset slikova, na kraju pesme deset jedan za drugim – nego se radi o muzičkoj koncepciji i muzičkom obliku. Finale njegove predsmrtne pesme ni na šta toliko ne seća kao na finale Betovenove Devete: isti paroksizam ispovesti, isti vrhunac govornog zvuka, ista frenezija radosti i ushićenja.

VASKO POPA: Ispevao je Laza Kostić na kraju života najlepšu pesmu našega jezika, i ona je nama njegovo zaveštanje, a njemu uvod u neispevano delo o onome što tek u zanosu proroci slute. Izmolio je u njoj od svemajke sveta oproštaj za gordost, iskupivši se ljubavlju koja nadživljuje smrt. Voljeno biće mu se ukazalo sa druge obale života, najpre na javi, kao hram, a zatim u snu, kao dugo očekivana nevesta. Sam je u nadzemaljskim oktavama otpojao službu na svojoj svetotajnoj svadbi. Pozvao je na tu svečanost, koja predstavlja vrhunsko otkrovenje u našem društvu, sve svemirske sakrugove sa svom njihovom sunčanom i zvezdanom pratnjom. Svoje venčanje pretvorio je, uz pomoć obrednih reči ljubavi, u venčanje neba i zemlje, jave i sna, života i smrti. I prvi put, i zauvek, nije bio sam, otkrivši sebi i nama, onu najvišu, najsjajniju tačku gde svih vremena razlike ćute.

MLADEN LESKOVAC: Bio sam završio sedmi razred gimnazije… Obrela mi se u rukama sveska u svileno sivo platno povezanih pesama Laze Kostića, iz godine 1909… Kupio sam je, gimnazist, u već oronuloj knjižari Milivoja Karakaševića, u onoj istoj dvospratnoj lepoj kući u kojoj je Laza Kostić zamislio i napisao onu svoju vrtložnu, poslednju pesmu. Nisam je čitao. Samo sam listao njome. Na kraju, kod poslednje pesme – to je ta slavna, najslavnija – zastao sam. Teško je reći – zašto. Možda stoga što je bila poslednja; možda stoga što je već grafički, kao slika, izgledala drugačije no bilo koja druga u knjizi; možda zbog onog kurzivnog latinskog refrena za koji tada još nisam znao da je ime jedne venecijanske crkve. Pročitao sam je, dakle. Ne bih mogao jednostavnije opisati svoje tadašnje stanje: bio sam zapanjen. A odmah da dodam, jer i toga se takođe veoma živo sećam: ništa nisam razumeo. Bio sam mladić od osamnaest godina, i sâm sam tada mislio kako treba da pišem, pa sam i pisao nekakve stihove, a sada sam odjednom bio sasvim zbunjen, potresen do suza, u stanju u koje me, ni pre toga, niti ikada posle, nije dovela nijedna pesma nikojeg srpskog pesnika. Nisam znao – to tada još niko nije znao – da je Laza Kostić tu pesmu napisao baš u gradu u kojem sam ja tada živeo; ni slutio nisam šta je ta pesma značila za njega; trebaće da protekne mnogo godina i nekoliko decenija da shvatimo šta ta pesma znači za srpsku poeziju.

LjUBOMIR SIMOVIĆ: I kao što onaj koji je jednom video baladu „Minadir“ pamti njenu bledu belinu, kao što onaj koji je video baladu „Samson i Delila“ pamti odseve žrtvenih plamenova na svodovima i stubovima, tako će pesmu „Santa Maria della Salute“ da pamti kao prostranu zvučnu crkvu, i videće njenih trinaest različito obasjanih kupola, i četrnaestu, kako se rasprskava u voznesenju kakvo ni jedan naš pesnik nije video… Obuhvatajući ovom pesmom nekoliko velikih ljudskih tema, i ostvarujući svoju zavetnu viziju u velikom i srećnom jezičkom naporu, Laza Kostić je napisao jednu potrebnu pesmu, koja ujedno predstavlja i prilog identitetu našeg jezika.

VLADETA JEROTIĆ: Laza, kao autentičan umetnik, otpočinje, kroz svoje snove i njihove interpretacije, preobražaj svoje anime, da bi ovaj preobražaj završio na zaista jedinstven poetski način (komponujući svoju poslednju pesmu godinama i tako se sigurno i sve uspešnije udaljujući od opasnosti psihoze), postignuvši poslednjim strofama „Santa Maria della Salute“ nešto koliko veliko, toliko i neshvatljivo: zaveštao je potomstvu jednu od najlepših pesama u srpskoj poeziji i postigao je nepokolebljivu veru u istinitost budućeg ostvarenja svoje ekstatične vizije.

MIODRAG PAVLOVIĆ: „Santa Maria della Salute“ je pesma i zanosa i gorčine, i velike kosmičke nade i nesavladanih telesnih žudnji. To je pesma pomirenja i susreta u kojoj se mire i istorijske i biološke suprotstavljenosti, i susret baroka i ogolelosti pravoslavlja, i susret starosti i mladosti, i smrtnosti sa nadsmrću, i klik najveće radosti iz neograničene patnje.

RADOMIR KONSTANTINOVIĆ: „Santa Maria della Salute“, to je pokušaj oslobođenja od straha pred ovom lepotom, pred boravkom u njoj. Pesnički zanos tu nije ono sa čime će se Kostić jedino zadovoljiti. Za njega, to ne može biti kao za Zmaja: dve ili tri strofe, lirizam vanredne neposrednosti, ali samo u kratkotrajnoj, sasvim magnovenoj slutnji, u naslućivanju osmercem, tim stihom koji je, i za Zmaja, bio stih lakog lirskog naznačivanja, lakog lirskog dodira. On je hteo to strašnije i lepše, to strašno lepše od jednoga prolaznog zanosa. On je hteo da se taj zanos produži…

DRAGIŠA ŽIVKOVIĆ: Završna strofa pesme „Santa Maria della Salute“, svojom ostrašćenom gradacijom, ostvaruje na grandiozan način omiljeni stilski prosede Laze Kostića – gradacijsku hiperbolu, kojom se završavaju mnoge njegove pesme… Tako je Laza Kostić, na kraju života i na kraju svoga pevanja, svojom „velikom pesmom“ zaokružio i krunisao svoje celokupno pesničko delo. Njom je pokazao i dokazao da se celog veka pripremao za tu pesmu, da ju je pisao tokom celog života.

JOVAN DERETIĆ: Kostić je napisao veliku, jedinstvenu pesmu o ljubavi, jednu od najvećih pesama te vrste u čitavoj srpskoj poeziji, „Santa Maria della Salute“. Ona nije potekla iz mladosti pesnikove već se pojavila među „poznicama“, na izmaku života, kao njegova poslednja, labudova pesma. Pesnik ju je godinama nosio u sebi dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. No, ljubav u „Santa Maria della Salute“ nije samo osećanje nego mnogo više od toga, ona je osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove.

Deo izložbe čine i artefakti (izvorno objavljene knjige Laze Kostića, sa knjigom u kojoj je i prvu put objavljena pesma “Santa Maria della Salute”, originalnim fotografijama i ličnim pečatom (signetom) Julijane Palanački, supruge Laze Kostića).

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.