[…]
Ono što nam u oktobru izgleda kao mart, u stvari je januar…
Osetila je da pod srcem nosi nešto kao novi plod. Ta neobična stvar u njoj polako je rasla zajedno s njenim užasom, ona ju je osećala, krupnjao je i širio se taj zametak, mada se još ništa nije moglo videti spolјa. Bila je zgranuta, jer posle one stravične stvari sa detetom, posle one smrti koja je bila spas na neki način, ona nije više osećala potrebu da vodi lјubav i nije ni sa kim spavala godinama. Pa ipak, ona stvar pod srcem rasla je i krupnjala i dalјe. Tek kada je prošlo punih 12 meseci, a njen se struk nije promenio i ništa se nije dogodilo, gospođa Amalija je shvatila da treba umesto babice da potraži lekara. Bila je bolesna.
Ako čitalac bude strplјiv koliko da mu ozdravi na čorbi ošuren jezik, saznaće kako se izlečila. I to sasvim.
– Stvar najsličnija mislima to su bolovi – šaputala je gospođa Riznić putujući ponovo i noseći svoju bolest pod srcem. Po istim onim mestima od Venecije i Berlina do Švajcarske, po kojima je nekada lutala s mužem u potrazi za jelima i vinima koja umiru, tragala je sada za zdravlјem koje se gasilo i iščezavalo. Od lekara do lekara, iz banje u banju nosila je gospođa Riznić prstenje na palčevima svojih lepih ruku, minđuše svojih prababa Ževuskih, koje su imale svaka po kap otrova u kamenu, selila svoje halјine sa lavandulom u porubu i pokazivala svojoj bolesti Evropu.
– E, bolјko moja, kako te časte – govorila je u vreme kada su se javili probadi dugi koliko proširena rečenica, tako da su se ti bolovi produžavali na račun njenog govora, koji se u istoj srazmeri skraćivao i ustupao im mesto. Tada su joj preporučili nekog londonskog terapeuta. Uzela je jedan gutlјaj vina u Bretanji, vozom koji je ukrcan na brod prešla Lamanš i u Engleskoj isplјunula vino. Sedela je u ordinaciji premeštajući prstenje s prsta na prst, lekar ju je pregledao, zavrteo glavom i rekao:
– Imam jedan jedini savet koji mogu da dam. Živite u današnjici. Tako ćete biti izjednačeni sa svim ostalim svetom. Jer, mi smo u stvari uvek svi mrtvi za naše sutra. U sutrašnjici nas nema kao da nikada nismo ni bili rođeni, u sutrašnjci smo sahranjeni kao u nekom pokretnom grobu, koji se seli kroz vreme i beži ispred nas odlažući krajnji ishod uvek za naredna 24 časa. A onda, jednoga dana, mi ga sustignemo, taj sutrašnji dan. I to sutra, u kojem nas nema, u kojem nas nikada ranije nije bilo, pređe i useli se u naš današnji dan. I tad je svemu kraj. Nema više sutrašnjice. Mislite na sve nas koji smo u istom položaju i videćete gde ste i sami…
Užasnuta ovakvom neumitnom presudom, Amalija Riznić je pobegla iz Londona. Na povratku, u kolima za ručavanje, slučajno joj je jedna saputnica ispričala da negde u Evropi ima lekovito blato koje leči takve bolјke kakvu nosi i hrani Amalija Riznić, jer bolest u Amaliji počela je u to vreme strahovito mnogo jesti. Skoro se moglo reći da je gospođa Amalija po treći put, ovoga puta bolešću, bila nagnana da obilazi sve one skupe gostionice na kontinentu i da svoje bolove hrani probranim jelima, koja njoj više nisu prijala. Nјena saputnica pomenula je po sećanju ime onoga blata i gospođa Amalija je zapisala to ime na traku svoje vlasulјe od perja. Ono je glasilo: „Mačije blato“. Na prvome konaku, u Bretanji, gospođa Amalija je nabavila mapu Evrope i pokušala da nađe takvo mesto. Činilo joj se da će ga nekako odmah naći čim baci pogled na kartu. Ali, mesta na mapi nije bilo. U Parizu je kupila drugu, veću mapu i na njoj potražila isto mesto, ali opet uzalud. Uzela je potom Brokhausov leksikon i tamo pokušala da nađe želјeni naziv, ali se ispostavilo da ona ne zna čak ni na kom jeziku treba takvo mesto da traži. Jer naziv „Mačije blato“ glasilo je na francuskom sasvim na drugi način nego na nemačkom ili ruskom. Pod kojim početnim slovom ga tražiti? Tada je gospođa Amalija bacila leksikone i karte i počela da se usmeno raspituje. U Francuskoj nije našla ni traga, pa se rešila na povratak u Beč.
Padao je sneg, zineš i zaveje ti jezik. Bolovi su se javlјali u horu i gospođa Amalija je tačno upoznala jednog od njih, koji bi se mogao nazvati horovođom. Na trenutke je imala osećaj da bi mogla da odsvira te bolove na flauti. Na žalost, ni u Beču niko nije umeo da je uputi. Slala je poslugu da se raspituje na železničkoj stanici i jedan mašinovođa rekao je njenome sluzi da je od nekog putnika koji se lečio blatom čuo da se raspituje za takvo mesto i da je potom otputovao u pravcu Pešte. Tako je Amalija otišla materi u Peštu. Nјenoga oca odavno nije bilo među živima, mati je jedva čula šta se govori. Zatekla ju je s očima prozirnim kao sneg vedrac i za trenutak materi i kćeri pogledi su se dodirnuli i uspostavili nešto kao spojene sudove. Ali, to je bilo samo za trenutak.
– Samo hleb, odeću, cipele i mržnju čovek je kadar da troši u velikim količinama – mislila je gospođa Amalija u Pešti. – Svega ostalog, lјubavi, mudrosti, lepote ima na svetu u većim zalihama no što smo kadri da potrošimo. Uvek suviše dragocenih stvari i nikad dovolјno običnih…
Očevi još živi prijatelјi, koje je pohodila u Budimu, nisu nikada čuli za „Mačije blato“, mada su posedovali dobar deo mađarskih pusta. Neki od njih, doduše, znali su da lekovitih blata ima na Jugu, ali nisu imali pojma može li se tamo naći i blato koje je gospođi Amaliji preporučeno. Predložili su joj da krene od Pešte ka Balatonu, pa potom na jug prema Kapošvaru i da se uz put raspita.
Vreme je bilo lepo, bolest je čekala kišu i pritajila se bila u njoj za trenutak, gospođa Amalija je uzdahnula u svoju šolјu iz Sevra, pleteni kovčeg napunila halјinama i vinom dede Riznića, pa sa jednom pratilјom i kočijašem krenula na put. Noseći pogaču mešenu na kobasici i kiselu papriku nadevenu renom, jednoga jutra, bistrog kao da sviće peto godišnje doba, gospođa Amalija je osvanula u pusti punoj prašine i blata. Nigde nije bilo ni žive duše. Samo je beskraj pred njima i iza kola bio izbrazdan večitim pogledima zvezda. I samo bi se ponekad zacrnelo nebo u brzom oblaku ptica. Gospođa Amalija putovala je već treći dan na jug osećajući vonj blata, ali to nije bilo blato koje je ona tražila. Uskoro kočijaš više nije znao gde je. Sišao je s kola, obazreo se oko sebe bespomoćno i nalјutio. Plјunuo je sebi u dlan, plјesnuo po dlanu drugom rukom i pošao na onu stranu na koju je prsnula plјuvačka. Posle podne tog dana udarili su opet na neko blato i pred njima se ukazao dim. Prišli su i videli bostanište. Pudar je pekao purenjake. Ponudio im je da kupe bostana, jednu veliku zrelu lubenicu da se založe i rashlade, a pet malih kao pesnica da ponesu i stave u turšiju. I ponudio im je pečenog kukuruza sa sirom.
– Sir je, gospođo, veliki gospodin – dodao je – oko njega se mora mnogo trčati.
Na to gospođa Amalija obrati pažnju na čoveka. Imao je na golome telu gunj. O ušima, umesto minđuša, krstiće.
– Gde smo? – upitala ga je.
– U Bačkoj, gde bi bili?
– Kako se zove ovo mesto?
– Blato.
– Samo blato?
– Mačije blato – dodao je čuvar.
– Tu smo, znači – odahnula je gospođa Amalija i razvezala trake šešira.
– A da li leči?
– Leči, ko nije umro. Valјana zemlјa; može živa čoveka roditi!
– Ko bi ovde mogao iznajmiti mesto za kupanje?
– Ne znam, to treba pitati vlasnike.
– A ima li nekog od njih ovde?
– Nikoga već pedeset godina – uzvratio je čuvar – ja sam ovde sam. Gospodari su daleko. A više ih i nije množina.
– Kako to? – upitala je gospođa Amalija.
– Tako, stari gospodin je umro. Sad imamo samo mladu gospođu.
– Pa gde je ona?
– Bog bi je sveti znao. Ne zna valјda ni sama gde je. Kažu da se ne kupa na Sv. Prokopija. Negde skita po svetu i ne drži je mesto. Čulo se da je trenutno u Pešti…
Tada gospođa Amalija poče preturati po mislima imena svojih vršnjakinja iz Pešte. I odjednom se zagleda u onaj upravo kuplјeni bostan.
– Kako se zove tvoja gospođa? – upita potom i dobi odgovor koji je čitalac već naslutio.
– Amalija Riznić, udata Pfister… Znate sigurno za njenu istoriju – uzvraćao je čuvar – morali ste čuti za nju… Nјoj se ono sa sinom dogodilo. Retka stvar. Ali poučna. Nјegov bog, bog tog malog Pfistera, još nije bio odrastao u onom presudnom trenutku. Jednostavno je bog sazrevao sporije od dečaka. Bog je bio još nepunoletan u onom času i nije mogao da zadrži dete i uspori njegov hod, kao što su nas ukočili i zadržali naši bogovi ovde. Nјemu nije imao ko da brani jabuku poznanja. On ju je kušao sam i sam otišao odavde, iz raja, u dobrovolјno progonstvo na Zemlјu. Jer, onaj kome se otvore oči, mora promeniti svet…
Amalija Riznić udata Pfister ostade za časak kao ogluvela, potom izu cipele i čarape i zagazi pravo u blato. U spasonosni hlad svoje crne i masne zemlјe. I ta zemlјa prihvati i upi njena stopala kao da hoće tu da ih zasadi.
[Odlomak iz romana “Predeo slikan čajem” Milorada Pavića]
