OLGA PLEMENITA ROGULIĆEVA

Ni danas ne znam da li je gospođicu Olgu Rogulićevu, po gorčini prkosa duhovnu bliznakinju Laze Pištimalјa, slomila lakomislenost ili provincijska ogovaračka intriga. I ona je bila siroče po ocu, austrougarskom potpukovniku, i živela sa majkom udovicom u porodičnoj jednokatnici na iriškoj pijaci. Izdanak stare srpske graničarske porodice, ćerku jedinicu, dali su u peštanski gospođički internat, onaj isti u koji je Mirko Kovač smestio svoju Malvinu Trifković. Devojčica je izrasla u devojku tankih nerava i začudnih crta lica u kojima je bilo istinske lepote. („Nema prave lepote, bez nečeg nepravilnog u srazmerama“, rekao je još Bekon.) Protancovala je dve sezone po oficirskim balovima petrovaradinskog garnizona i isprosila se za zibcigerskog kapetana Mađara.

U Irigu se sprema gospodska svadba. Zuje šivaće mašine u kući, u velikoj svetkovini štafiranja udavače, i dve krojačice ne prestaju da mere, kroje, porublјuju, vezu devojačku spremu. Glavni iriški manufakturist, her Vasić, ne želi da propusti takvu priliku. Da se gospođa i gospođica ne bi trudile do njegove radnje on, po starom običaju koji važi samo za prvu gospodu, šalјe u vereničinu kuću po kalfama i šegrtima čitave rolne i bale platna, damasta i batista, dezeniranih i jednobojnih štofova. Neka to lepo prenoći i neka dame na miru odaberu šta im se sviđa i odseku koliko ih je volјa.

Majci i ćerci se ne dopade ništa. Kad momci vratiše espap u radnju, najeđeni her Vasić stade da priča po Irigu:

– Kad se oficirušama već nije dopala moja roba, što su onda krišom, lopovski, odsekle poneki metar od skoro svake rolne, a od damasta, bome, i svih dvadeset.

Ko poverova, ko ne poverova. Da li je to matori lisac, povređen u svom trgovačkom prestižu, prosto-naprosto izmislio i kleveće, ili su mati i kći sludovale u kratkoj pameti i neodolјivoj ženskoj lakomosti za krpicama – tek, zagonetka dade krila intrigi i bruka puče. Nađe se i neko da devojačku sramotu dojavi i vereniku u zibcigerski puk. Veridba se razvrže, stara Rogulićka prokle her Vasića, a Olga se zatvori u kuću.

Nije iz nje izašla trideset godina.

Majci nije dozvolјavala da ikoga prima, čak ni sveštenika da sveti slavsku vodicu. Kad je moj otac predložio staroj Rogulićki da ga pusti da razgovara i usavetuje devojku, ona je samo podigla ruke kao da se brani od velike opasnosti:

– Nemojte, gospodine Gojko! Ne smem. Ubiće se ako je neko vidi.

Odrasli su tvrdili da je sišla s uma i šenula, poneko od dece se hvalio da ju je ugledao kroz prozor belu kao kreč i mršavu kao sablast. Čak i onda kad joj je mati, pred Drugi svetski rat, umrla, nije je ispratila do crkve i groba.

Irig će je videti samo još jednom, i to baš onoga dana kad na pijaci nije bilo Irižana.

U ratnoj pometnji 1941. od Rume zatutnjaše motori. Četiri motociklista i kamion vojnika iskočiše na pijacu i zauzeše selo. I dok su uplašene oči virile kroz spuštene šalukatre prozora na pozatvaranim kućama, na onoj koja je uvek bila zatvorena otvorila su se vrata.

Gospođica Rogulićeva, u beloj venčanici koja s njom nije na venčanju bila, izlazila je iz svog zatočeništva da pozdravi nemačku vojsku. Maše buketom cveća – kako li je samo do njega došla? – kliče „Vivat, vivat“ i pokušava da zagrli nemačkog poručnika, osvetnika koga je dugo čekala da se osveti her Vasiću i Irigu za svoju izgublјenu sreću.

Poručnik uzmiče, ne zna šta će sa dobrodošlicom ove sede, očito sulude starice bez kapi krvi u licu, nafrakane kao indijanski poglavica, koja ga lјubi i balavi. Brani se, otima iz njenog zagrlјaja, ali ga ona ne pušta. Najzad se otme, vadi revolver i strogo naređuje da ga pusti na miru i da se gubi.

Olga Rogulićeva, kojoj je nemački jezik isto što i maternji, obara glavu u svom poslednjem promašaju i beži trkom, lomeći štikle.

Vukao se iza nje po seoskoj prašini dugi šlep venčanice dok se vraćala kući u kojoj ju je čekao davno pripremlјeni grumen masne sode, kad već u tom prokletom Irigu nije bilo duboke vode da se Ofelija u njoj utopi.