SOMBORSKI GAJDAŠI

Vekovima su, uz frule, gajde bile osnovni muzički instrument među bačkim Srbima i Bunjevcima (Ala ječi ova kuća naša / od frulaša i starih gajdaša), a još dugo ni pojava tambura i tamburaških bandi, u prvoj polovini 19. veka, nije mogla da im naudi i da ih istisne iz gostionica i sa ličnih i opštih svetkovina svih vrsta (gajde su bile paorska i ratarska svirala, a tambure purgreski – građanski instument).

Uz gajde se rađalo, svatovalo, svečarilo, bećarilo, lumpovalo, kretalo u rat i ratovalo, odlazilo na birališta, pa i sahranjivalo. Načinjene od belih jarećih mešina svirale su gajde svatovce, bećarce, poskočice, kola, šarance, lese i ketuše, po bircuzima, mehanama i čardama, po vašarima i pijacama, na prelima i kolima, o svecima, vodicama i pokladama, a pratile su i „polivače” drugog dana Uskrsa, od kuće do kuće, po varoškim i seoskim sokacima i salašima. Svojim meketavim zvukom, sa onim sanjivo-milujućim unjkavim brujanjem i mekim brundanjem, gajde su uzdizale i uljuljkivale čitavu atmosferu pesme u neko  drevno poetično, a ipak odnekud šaljivo zračenje (M. Leksovac). Upravo su se među srpskim bačkim i vojvođanskim paorskim svetom gajde najduže održale (Vesela je Srbadija kad joj gajdaš kolo svira).

Sačuvan je jedan opis iz rata sa Francuzima, u kome su bačke graničare sa Potiske vojne granice, početkom četrdesetih godina 18. veka, u bitkama pratile gajde. Graničari bi išli u izvidnicu i pevali junačkim glasom ispred Francuza, a gajde bi svirale, pa bi Francuzi izlazili i slušali ovo veleglasno junačko pjenije i njima nepoznate gajde. Zatim bi u svom vojničkom logoru po više stotina graničara zaigralo šaranac, gdi sav red na mestu levo i desno u vis noge diže i spušta na gajdašev takt.  Ostao je i jedan zapis kako su u Somboru, noć pred izbore, još u vreme Austro-Ugarske, srpski agitatori, bojeći se ljudskih slabosti, zatvarali svoje birače i zaključavali vrata kafane. Vino i rakija su se točili u buradima, po čitavu noć su svirali gajdaši i paori igrali čas kolo, čas čardaš, u inat Mađarima, koji su oko zaključanih vrata krčmi obilazili, a ujutro su svi pod srpskim zastavama, kao vojnici polazili na biralište.  Da nisu gajdaši svirali samo za paoriju svedoči zapis o najuglednijim somborskim svatovima, u kojima je 1907. g. bogati somborski veleposednik Stevan Kronić udavao ćerku Miroslavu za barona Vladimira Rajačića. Svatovi su održani u njegovom raskošnom zdanju (Kronić-palata), mladence je venčao vladika bački Mitrofan, kum je bio pesnik Laza Kostić, stari svat Antonije Hadžić, predsednik Matice srpske, a prema novinskom izveštaju iz somborske “Sloge” svirale su dve muzike i dva gajdaša. Inače, u svatovima, gajdaš je bio kumovski svirac (otud naziv kumovske gajde), koji je kuma pratio u korak, od polaska od kuće do odlaska iz svatova.

U moru starih somborskih gajdaša, nama, mahom, neznanih i zaboravljenih, ostala su dobro upamćena tri imena: Đura Subotin, svirac iz predgrađa Crvenka, svirao je, krajem 19. veka po gradu i okolini, ali i po Bosni, odakle je donosio dukate, čime je zaradio kafanu i mesaru u Somboru. I umro je svirajući gajde na stepeništu somborske Preparandije (1895), a gajdašku tradiciju nastavio je njegov sin Triva Subotin Lala.

Sima Stojkov, deda slikara Save Stojkova, bio je vrstan drvorezbar, pa je počeo da pravi i gajde, koje je odlično svirao. Nezadovoljan njihovim zvukom, on je načinio neke prepravke i inovacije (produžio je „rog“, a u tzv. „prdaljku“ majstor Erlih ugradio mu je drvenu trocevku, koja je davala fin, baršunasti i duboko prateći ton). Njegove gajde su zbog toga zvučale bolje, skladnije i snažnije, pa su porudžbine za njih počele da stižu iz cele Bačke, ali i Srema, Banata, Baranje i Slavonije. Stojkov je bio prvi vojvođanski gajdaš koji je, krajem dvadesetih godina 20. veka, uživo svirao u emisiji tek pokrenutog Radio-Beograda.

Verovatno najpoznatiji od somborskih gajdaša bio je Kosta Koca Šarčanski, po struci moler, izuzetan svirač, snažnog i raskošnog tenora, a brzorek da smisli bećarac na licu mesta, zbog čega je posebno bio omiljen. On je stigao i do Beča, gde je, za američku diskografsku kuću „Victor“, snimio 1930. g. gramofonske ploče „Bećarac“ „Tri devojke ružu brale“ i „Moj je lola trgovac“, a dve kompozicije („Svatovac“ i „Gajdaško kolo“) snimo je i za zagrebačku fabriku gramofonskih ploča „Edison Bel Penkala“. Za istu diskografsku kuću snimio je, u pratnji somborskog harmonikaša Joce Mijatovića, i kompoziciju “Ja se kunem i preklinjem”.

[Bećarac – Kosta Koca Šarčanski]

Osim njih, gajde su po okolnim salašima svirali  Đura i Koja Lalošević i Mitar Kelić (iz Rančeva), Nega Stojačić – Gebra (iz Milčića), Paja, Miloš i Milan Radojević, zvani Bakalaćevi, kao i Živojin i Sima Stričević (iz Šaponja), Rada Nenadov (iz Lugumeraca, danas Lugova), te Justin Repić, Miloš Kurjakov, Milan Brankov i Milan Bačić – Kikać. Iz obližnjeg Sivca, koji je danas, zahvaljujući gajdaškom pedagogu i entuzijasti Maksi Mudriniću, središte stare srpske gajdaške muzike u Bačkoj, svirala su u prvoj i drugoj polovini 20. veka dva čuvena gajdaša – Raka Sadžakov (koji je svirao jugoslovenskom kralju Aleksandru) i Pera Abadžin (koji je svirao jugoslovenskom predsedniku Titu).

[Vesela je Srbadija – Maksa Mudrinić]

U srpskoj umetnosti, svakako, najčuveniji je onaj orlovatski gajdaš koga je 1887. g. ovekovečio slikar Uroš Predić na svojoj znamenitoj slici “Vesela braća žalosna im majka”.

Milan Stepanović