Zapis u Krušedolskom pomeniku u kome su, krajem 16. ili početkom 17. veka, među stotinak imena somborskih Srba priložnika zabeleženi monah Petronije i prezviter Miloš, potvrđuje predanje da su ovdašnji Srbi, još u vreme turske uprave, u gradu imali malu Svetođurđevsku crkvu. U svojoj zavičajnoj povesnici Nikola Vukićević je zabeležio da su za vlade turske na istočnoj strani dolnje varoši Srblji kao zanatlije i trgovci stanovali i svoju crkvu posvećenu svetome Đurđu tu imali (veduta Sombora iz 1700. g. na opisanom mestu zaista prikazuje malo crkveno zdanje). I letopis somborskog franjevačkog manastira beleži da su u tursko doba ljudi pravoslavne vere imali jednu jedinu malu crkvu bez tornja. Nova Svetođurđevska…
-
-
DUD
Austrijske vlasti su polovinom 18. veka državnim merama pospešivale gajenje svilenih buba, a preduslov za to bilo je sađenje dudova po salašima i u naseljima. Svaki muškarac je pre stupanja u brak morao da zasadi i odneguje nekoliko stabala duda. Po boji ploda, odnosno dudinja, dudovi su nazivani crnim, belim, crvenim (u Bačkoj je bio nešto ređi) i murgastim (sivim). Dud se lako pelcovao, pa je na jednom stablu moglo da bude i po tri vrste ploda. U proseku, dudovi su mogli da žive 70 do 80 godina, a poneki, obično jalovi, dočekao bi i drugo, pa i treće stoleće. Dud je dosezao visinu od 10 do 15 metara, ali…
-
SOMBORSKI ŠTRAND
Prvo gradsko kupalište na Francovom ili Velikom bačkom kanalu kraj Sombora postojalo je još 1863. godine, kada su ga gradske vlasti izdale u zakup Vendelinu Ulrihu, koji je iste godine tražio i dozvolu grada za točenje pića kraj kupališta (kupalište je i tokom 1865. i 1866. g. bilo u njegovom zakupu). Godine 1864. predloženo je da duž Apatinskog puta bude posađeno drveće, da bi, kako je navedeno, mnogobrojnim Somborcima koji odlaze na kupanje šetnja bila prijatnija. Ovo kupalište, koje pominje i statistički izveštaj o Somboru iz 1871. godine, verovatno može da se poistoveti sa onim koje je kasnije bilo poznato kao kupalište „Kod kruške“. Nalazilo se nedaleko od mosta prema…
-
ŽITNI AMBARI
Žitni ambar, pleten od pruća ili građen od drveta, služio je za smeštaj pšenice, zobi i ječma, a zamenio je nekadašnje žitne jame i trapove iz prethodnih vremena, posebno na vlažnim terenima (duboko iskopane žitne jame nalazile su se na najsuvljem i najvišem delu zemljišta kraj kuće, obično u dvorištu, a ponekad i u kućama). Engleski putopisac Braun, putujući Bačkom krajem šezdesetih godina 17. stoleća, zapisao je kako tu nema žitnica, niti kamara za žito, već mnogo dubokih i prostranih jama gde se žito sakriva od razbojnika i neočekivanih neprijateljskih upada. Žitne jame su bile zaštićene slamom ili trskom i zatvarane drvenim poklopcima ili koljem, a kopane su u obliku…
-
PAORSKA PEĆ
Od druge polovine 18. veka nekadašnje kućno ognjište počela je postepeno da zamenjuje zidana zemljana ili tzv. paorska peć, koju su Srbi i Bunjevci u Bačkoj uvodili u svoje kuće i na salaše ugledajući se na novopridolšle Nemce, Mađare i Slovake (na mađarskom se paorska peć nazivala búbos kemence). Od tog vremena grejanje u njihovim domovima postalo je znatno bolje i čistije nego dok je kuća bila grejana samo pomoću ognjišta. U kuhinji ili “stražnjoj” sobi (ponegde i u prednjoj, pa i u dve prostorije koje su delile zajedničku peć) nalazila se velika, uvek u belo okrečena paorska peć, sa „bankom“. Banak je predstavljao isturen zidan deo peći, odnosno ispust za…
-
TRAGIČNA SUDBINA SOMBORSKOG “ŠINDLERA”
U ratnim vrtlozima ljudskost je osobina koja je uvek značila i opasnost po čoveka koji je iskazuje. Jedan od Somboraca imao je dovoljno hrabrosti i čovečnosti da u proleće 1941. g. spasava sugrađane koje je okupator zatvarao ili nameravao da strelja. Reč je o Merei Stevanu, rođenom u Somboru 1902. godine, u mađarizovanoj porodici nemačkog porekla, koja se već pokolenjima bavila saračkim i sedlarskim zanatom, pa je i on, kao prvorođeni sin, bio viđen da nastavi porodični posao. Maturirao je u somborskoj Gimnaziji, a već kao zreo čovek upisao je Pravni fakultet u Pečuju. Između dva svetska rata bio je uspešan privrednik i član somborskog Gradskog odbora (gradske uprave), dobrotvor…
-
SOMBORSKI FIJAKERI
Početkom poslednje trećine 19. veka u Somboru se razvila fijakerska služba, koja je poseban podstrek dobila prolaskom železničke pruge kroz Sombor i podizanjem železničke stanice na severnom obodu grada, skoro dva kilometra udaljenom od gradskog središta. Gradski senator Ivan Ambrozović prodao je železnici svoj plac za izgradnju stanice, daleko od središta grada, u vreme kada je njegov sin bio uticajni železnički inspektor Ministarstva saobraćaja Kraljevine Ugarske. Zbog te koruptivno-nepotističke malverzacije somborska železnička stanica bila je sagrađena tako daleko od središta grada, što je uzrokovalo potrebu za pojavom organizovanog prevoza putnika i njihovog prtljaga. Iz pera novinara zagrebačkog „Srbobrana“ Manojla Đorđevića ostalo je zapisano svedočanstvo iz 1885. godine, da je, odmah…
-
BERMET
Uz čuveni “ausbruh”, bermet je drugo naše najbolje vino, a pravi se još od srednjeg veka. Pravi bermet pravi se od grožđa koje rađa samo na padinama Fruške Gore, kraj Sremskih Karlovaca i okolnih fruškogorskih manastira. Za razliku od ausbruha, bermet se ne pravi od suvarka, već se u novembru bure napuni grožđem, pa se doda pelena, a zatim slačice i rena, koji sprečavaju vrenje. Zatim se dodaju i druge mirišljave i lekovite trave (slagao se red grožđa, pa red trava i biljaka), a pojedini karlovački vinogradari su se tako izveštili da su umeli da načine čitavu simfoniju mirisa, sa po dvadesetak raznih vrsta trava. U bure se zatim nalivalo najbolje…
-
FRAKLIĆ
Fraklić, čokanj, fićok, polić, satljik… Sve su to različiti nazivi za jedan isti stakleni sudić sa dugim grlom, iz koga se, po Panonskoj ravnici, pila samo jedna vrsta pića – domaća rakija, pa bilo da je šljivovica, dudara, dunjevača, višnjevača, kruškovača, drenovača, lozovača, komovica ili čuvena mađarska barack-palinka, odnosno kajsijevača. Šljivovica u frakliću Fraklić kakvog danas znamo u upotrebi je od kraja 18. veka, a bački paori počeli su da ga koriste ugledajući se na Mađare i ovdašnje podunavske Švabe. Ipak, još iz razdoblja starog veka (2-3. vek nove ere) u somborskom muzeju su sačuvane omanje staklene posude, oblikom i zapreminom veoma slične, skoro istovetne, kasnijim fraklićima. Tokom 19. i…
-
KULEN
Kulen je jedan od najčuvenijih gastronomskih proizvoda Panonske ravnice. Bilo da je bački, sremski, baranjski ili slavonski, kulen se tradicionalno pravi od najboljeg svinjskog mesa (od buta, plećke i vrata svinjčeta od oko 150 kg ili nešto veće težine), sa koga su odstranjeni viškovi masnog i vezivnog tkiva. Zavisno od podneblja doda se i malo dobre tvrde slanine (od 10 do 20%), a svakako so (oko 2%), najkvalitetnija ljuta i slatka mlevena paprika (3-4%), koja kulenu daje boju, zatim biber, a ponegde i beli luk, malo ruma i šećera (da kulen „sija“). Pre pojave mašina za mlevenje, meso za kulen se sitnilo nožem, a i danas se isključivo ručno meša.…
