DUD

Austrijske vlasti su polovinom 18. veka državnim merama pospešivale gajenje svilenih buba, a preduslov za to bilo je sađenje dudova po salašima i u naseljima. Svaki muškarac je pre stupanja u brak morao da zasadi i odneguje nekoliko stabala duda. Po boji ploda, odnosno dudinja, dudovi su nazivani crnim, belim, crvenim (u Bačkoj je bio nešto ređi) i murgastim (sivim). Dud se lako pelcovao, pa je na jednom stablu moglo da bude i po tri vrste ploda. U proseku, dudovi su mogli da žive 70 do 80 godina, a poneki, obično jalovi, dočekao bi i drugo, pa i treće stoleće. Dud je dosezao visinu od 10 do 15 metara, ali bilo je i dudova čija su stabla narasla i preko 20 metara (stoga je, valjda, kad neko nije bio sasvim uračunljiv, ovde postojala izreka da se ponaša kao da je s duda pao). Obim stabla, obraslog ispucalom korom, ponekad, kod starih dudova,  pređe i pet metara.

Somborski gradski Magistrat je još 1765. g. preporučivao Somborcima gajenje svilenih buba, a 1788. g. u gradu su već postojali drvoredi dudova. U somborskom ataru 1797. g. bilo je ukupno 2.760 dudova, od čega je po gradskim ulicama, niz put, bilo zasađeno oko 1.000 stabala. Već početkom 19. veka nije bilo nijednog okolnog salaškog naselja bez zasađenih dudova, pa popis iz 1823. g. beleži u ataru Sombora i somborskih salaša 6.688 stabala duda. Sombor je, kao i većina vojvođanskih varošica, imao i svoj rasadnik dudova. Uzgajivači dudova su čaure svilene bube (kokone) prodavali, a 1797. g. državnim vlastima je predato skoro tri tone čaura. Posao oko svilenih buba padao je u vreme kada zemljoradnici nisu bili previše zauzeti poljskim radovima (u maju i junu) i za svega šest nedelja, ukoliko nije bilo vremenskih nepogoda, mogao je da jednom domaćinstvu obezbedi izdašnu zaradu (bilo je potrebno samo da se obezbedi ili sagradi posebno pričuvalište za bube). Neku količinu čaura uzgajivači su zadržavali za sebe, te su iz nje, primitivnim načinom, ispredali svilen konac koji je upotrebljavan za vez. Godine 1854. g. u Somboru je postojala i svilara u vlasništvu braće Hofman. Kvalitet somborske svile bio je poznat, a posebno je korišten u ženskoj narodnoj nošnji, najviše kod ovdašnjih Bunjevki. Pred Drugi svetski rat u Somboru je radila Drahova svilara, koja je 1940. g. zapošljavala 26 radnika, sa 12 velikih razboja.

Svilarstvo je, zbog docnijih niskih cena svilenih čaura, polako opadalo, ali su dudovi još dugo opstajali. Od 1880. do 1896. g. u okolini Sombora, uz puteve i kroz salaše, bilo je posađeno 73.000 dudovih sadnica (danas jedva da ih ima nekoliko stotina), a u ovom periodu Somborci su na uzgoju svilenih buba zaradili 358.000 kruna. Početkom 20. veka (1906. g.) svilene bube je hranilo 500 somborskih salašara i građana, a za 10.000 kg prodatih svilenih buba Somborci su te godine dobili 18.500 kruna.

O uzgajanju dudova i prehranjivanju svilenih buba priručnik je (na 52 strane) sačinio i 1823. g. objavio somborski pravoslavni sveštenik i katiheta ovdašnje Srpske učiteljske škole (Preparandije) Pavle Atanacković (docnije znameniti vladika budimski i bački Platon). Reč je, zapravo, o prevodu priručnika Ludviga Miterprahera, koji je na srpskom štampan pod nazivom „Nastavlenije o vozdelaniju dudova i podranjivanju svilnji buba“. Tema je Atanackoviću bila bliska jer je u somborskoj Preparandiji bio i predavač svilarstva.

Osim lišća duda, koje je bilo glavna hrana gusenica svilene bube, dud je, nakon cevtanja u maju, od juna do avgusta donosio svoje slatkaste plodove, veličine do dva centimetra, koji su korišćeni za jelo (dečurlija je bila musava od dudinja skoro celo leto), ali i za spravljanje omiljene rakije dudare i dunsteva (Sombor je bio poznat po svom slatkom od belog ili crnog duda, a Šokice su, u svojim selima pored Sombora, pravile i gibanicu s dudem). Popadalo dudinje rado su jele i domaće guske, koje su se, nakon toga, na veliko uveseljavanje dece, kao pijane teturale po dvorištu. Ponegde se dudinje sušilo i bilo je sličnog ukusa suvom grožđu. Rakija dudara ili dudovača bila je žestoka i imala je najmanje 22 grada jačine (55% alkohola) kako bi sačuvala boju i izgubila karakteristačan jak miris. Udarala je u glavu brzo i snažno (zato su je zvali batrgara ili gromovača), pa bi mnogi paor, već posle dva-tri fraklića, postajao nakićen i veseo, a sa nekoliko flaša dudare izopijali bi se i celi svatovi ili svečarski gosti… Od dudovog lišća pravio se izuzetno lekovit čaj, koji je pomagao disajnim organima.

Dudovo drvo bilo je odlično i kao građa, posebno za burad u kome je držana rakija i koje je davalo boju, pa i dodatni miris i blagi ukus rakiji. Od dudovih cepanih trupaca (ili od bagrema) obično je pravljena ograda (prošće) oko salaša. Dudovo drvo je, slično kao i bagremovo, veoma otporno, tvrdo, žilavo i trajno, vrlo lako se glača, pa se ubraja u najlepše materijale za obradu, ali iziskuje pažljiv i stručan rad. Dudovi trupci su upotrebljavani najčešće u stolarstvu i kolarstvu, obično za izradu nameštaja, kaca, bačvi i čamaca.

Nisu samo svilarstvo, jaka rakija i dobra građa bili uzrok sađenja dudova po Bačkoj. Stablo zrelog duda, koje je imalo dubok i razgranat koren, dnevno je moglo da popije i po par stotina litara vode, te su tako ova stabla umanjivala podzemne vode i štitila od vlage, posebno tradicionalne vojvođanske kuće dizane od naboja. Barem po jedan dud nalazio se u stražnjoj, a obično i u prednjoj kućnoj avliji, a po sokacima i šorovima obično bi ispred jedne kuće bila po dva duda. Leti se ručalo ispod duda, u njegovoj blagoslovenoj hladovini, koju ni najvreliji dani nisu mogli da okrnje.

Milan Stepanović