ŽITNI AMBARI

Žitni ambar, pleten od pruća ili građen od drveta, služio je za smeštaj pšenice, zobi i ječma, a zamenio je nekadašnje žitne jame i trapove iz prethodnih vremena, posebno na vlažnim terenima (duboko iskopane žitne jame nalazile su se na najsuvljem i najvišem delu zemljišta kraj kuće, obično u dvorištu, a ponekad i u kućama). Engleski putopisac Braun, putujući Bačkom krajem šezdesetih godina 17. stoleća, zapisao je kako tu nema  žitnica, niti kamara za žito, već mnogo dubokih i prostranih jama gde se žito sakriva od razbojnika i neočekivanih neprijateljskih upada. Žitne jame su bile zaštićene slamom ili trskom i zatvarane drvenim poklopcima ili koljem, a kopane su u obliku obrnutog levka, do dva metra dubine. Pre nego što je u njih skladišteno žito, jama je u više navrata punjena slamom koja je paljena, nakon čega su zidovi jame postajali suvi i čvrsti. U Somboru su 1751. g. postojale i gradske žitne jame u kojima je čuvano gradsko žito.

Popis zaostavštine somborskog graničarskog kapetana Jovana Brankovića beleži 1735. g. da je kapetan svoju pšenicu čuvao u kućnom trapu, dok je deo, koji je predstavljao obavezu komorske opštine prema njemu, čuvao u ambaru svoje gostionice. Ambar je, tokom većeg dela 18. stoleća, bio građen od pruća i pokriven trskom. U 19. stoleću češće je građen od drveta (najčešće od hrastovih ili bagremovih dasaka), a dvoslivni krov bio je pokriven šindrom ili crepom. Obično je ambar bio postavljen na „sonicama“ (na balvanima, odnosno saonicama) kako bi ispod daščanog poda, koji je bio barem 50 cm izdignut od zemlje, strujao vazduh i čuvao zrno od kvarenja, a u slučaju potrebe, mogao je da bude prenošen. U ambaru je bilo i po nekoliko pokretnih drvenih pregrada da bi u njemu istovremeno moglo da bude čuvano više vrsta žitarica (pšenica, ječam, zob, raž i kukuruz). Vrata na ambaru su, obično, bila jednokrilna. Krov iznad zabata bi pokrivao i mali trem koji je bio otvoren, sa nižom ogradicom od letvica, vratnicama i drvenim stubovima, koji su, često, bili ukrašeni rezbarijom u vidu biljnih ornamenata. Ispod ili pored ambara boravio je čuvar – salaški šarov, pa štetočine nisu mogle lako da dođu do žita u ambaru.

Ambari korišćeni na somborskim salašima pravljeni su najčešće u obližnjem šokačkom selu Sonti pored Apatina ili u Staparu (Staparci su bili majstori za ambare na „sonicama“, a u selu su sačuvana i dva ambara iz prve polovine 19. veka – jedan na saonicama iz 1838. i ambar iz 1847. godine).

Milan Stepanović