Fraklić, čokanj, fićok, polić, satljik… Sve su to različiti nazivi za jedan isti stakleni sudić sa dugim grlom, iz koga se, po Panonskoj ravnici, pila samo jedna vrsta pića – domaća rakija, pa bilo da je šljivovica, dudara, dunjevača, višnjevača, kruškovača, drenovača, lozovača, komovica ili čuvena mađarska barack-palinka, odnosno kajsijevača.
Šljivovica u frakliću
Fraklić kakvog danas znamo u upotrebi je od kraja 18. veka, a bački paori počeli su da ga koriste ugledajući se na Mađare i ovdašnje podunavske Švabe. Ipak, još iz razdoblja starog veka (2-3. vek nove ere) u somborskom muzeju su sačuvane omanje staklene posude, oblikom i zapreminom veoma slične, skoro istovetne, kasnijim fraklićima. Tokom 19. i početkom 20. veka fraklić je pravljen po uzoru na velike vinske olbe (ili holbe), one s kojima Bačvani ponekad igraju u kolu, noseći ih pune na vrh šešira, a proizvodio se od lakog i tankog materijala u čuvenim češkim fabrikama stakla, te se, tako lak i mali (zapremine pola decilitra), potpuno gubio u ogrubelim, velikim paorskim rukama.
Ovde se pevalo: Piću, piću, dok je u frakliću, / kad nestane, ja ću do me’ane! S fraklićem se nazdravljalo celom svetu (kao ovaj veseli Somborac čiča-Joca, koga je Sava Stojkov ovekovečio na svojoj čuvenoj slici “Sa fraklićem”, rađenoj na staklu 1977. godine), a i kad je najpijaniji, paor nije potezao iz flaše ili čaše, nego je, dostojanstveno, poručivao i meraklijski ispijao naredni fraklić.
I to je, još ako se nađe u blizini gajdaš, ili kakva ciganska tamburaška banda, umelo da potraje i do zore…
Milan Stepanović
