DAMARI RAVNICE,  Muzika

SOMBORSKI GAJDAŠI

Vekovima su, uz frule, gajde bile osnovni muzički instrument među bačkim Srbima i Bunjevcima (Ala ječi ova kuća naša / od frulaša i starih gajdaša), a još dugo ni pojava tambura i tamburaških bandi, u prvoj polovini 19. veka, nije mogla da im naudi i da ih istisne iz gostionica i sa ličnih i opštih svetkovina svih vrsta (gajde su bile paorska i ratarska svirala, a tambure purgreski – građanski instument).

Bački Bunjevac sa gajdašem u 18. veku

Uz gajde se rađalo, svatovalo, svečarilo, bećarilo, lumpovalo, kretalo u rat i ratovalo, odlazilo na birališta, pa i sahranjivalo. Načinjene od belih jarećih mešina svirale su gajde svatovce, bećarce, poskočice, kola, šarance, lese i ketuše, po bircuzima, mehanama i čardama, po vašarima i pijacama, na prelima i kolima, o svecima, vodicama i pokladama, a pratile su i „polivače” drugog dana Uskrsa, od kuće do kuće, po varoškim i seoskim sokacima i salašima. Svojim meketavim zvukom, sa onim sanjivo-milujućim unjkavim brujanjem i mekim brundanjem, gajde su uzdizale i uljuljkivale čitavu atmosferu pesme u neko  drevno poetično, a ipak odnekud šaljivo zračenje (M. Leksovac). Upravo su se među srpskim bačkim i vojvođanskim paorskim svetom gajde najduže održale (Vesela je Srbadija kad joj gajdaš kolo svira).

Gajdaš i srpsko svatovsko kolo na salašu Bukovcu kraj Sombora, oko 1900. god. (fotografija dr Radivoja Simonovića)

Sačuvan je jedan opis iz rata sa Francuzima, u kome su bačke graničare sa Potiske vojne granice, početkom četrdesetih godina 18. veka, u bitkama pratile gajde. Graničari bi išli u izvidnicu i pevali junačkim glasom ispred Francuza, a gajde bi svirale, pa bi Francuzi izlazili i slušali ovo veleglasno junačko pjenije i njima nepoznate gajde. Zatim bi u svom vojničkom logoru po više stotina graničara zaigralo šaranac, gdi sav red na mestu levo i desno u vis noge diže i spušta na gajdašev takt.  Ostao je i jedan zapis kako su u Somboru, noć pred izbore, još u vreme Austro-Ugarske, srpski agitatori, bojeći se ljudskih slabosti, zatvarali svoje birače i zaključavali vrata kafane. Vino i rakija su se točili u buradima, po čitavu noć su svirali gajdaši i paori igrali čas kolo, čas čardaš, u inat Mađarima, koji su oko zaključanih vrata krčmi obilazili, a ujutro su svi pod srpskim zastavama, kao vojnici polazili na biralište.  Da nisu gajdaši svirali samo za paoriju svedoči zapis o najuglednijim somborskim svatovima, u kojima je 1907. g. bogati somborski veleposednik Stevan Kronić udavao ćerku Miroslavu za barona Vladimira Rajačića. Svatovi su održani u njegovom raskošnom zdanju (Kronić-palata), mladence je venčao vladika bački Mitrofan, kum je bio pesnik Laza Kostić, stari svat Antonije Hadžić, predsednik Matice srpske, a prema novinskom izveštaju iz somborske “Sloge” svirale su dve muzike i dva gajdaša. Inače, u svatovima, gajdaš je bio kumovski svirac (otud naziv kumovske gajde), koji je kuma pratio u korak, od polaska od kuće do odlaska iz svatova.

Somborski gajdaš Triva Subotin – Lala, početkom 20. veka

U moru starih somborskih gajdaša, nama, mahom, neznanih i zaboravljenih, ostala su dobro upamćena tri imena: Đura Subotin, svirac iz predgrađa Crvenka, svirao je, krajem 19. veka po gradu i okolini, ali i po Bosni, odakle je donosio dukate, čime je zaradio kafanu i mesaru u Somboru. I umro je svirajući gajde na stepeništu somborske Preparandije (1895), a gajdašku tradiciju nastavio je njegov sin Triva Subotin Lala.

Sima Stojkov, somborski gajdaš, tridesetih godina 20. veka

Sima Stojkov, deda slikara Save Stojkova, bio je vrstan drvorezbar, pa je počeo da pravi i gajde, koje je odlično svirao. Nezadovoljan njihovim zvukom, on je načinio neke prepravke i inovacije (produžio je „rog“, a u tzv. „prdaljku“ majstor Erlih ugradio mu je drvenu trocevku, koja je davala fin, baršunasti i duboko prateći ton). Njegove gajde su zbog toga zvučale bolje, skladnije i snažnije, pa su porudžbine za njih počele da stižu iz cele Bačke, ali i Srema, Banata, Baranje i Slavonije. Stojkov je bio prvi vojvođanski gajdaš koji je, krajem dvadesetih godina 20. veka, uživo svirao u emisiji tek pokrenutog Radio-Beograda.

Somborski gajdaš Kosta Koca Šarčanski

Verovatno najpoznatiji od somborskih gajdaša bio je Kosta Koca Šarčanski, po struci moler, izuzetan svirač, snažnog i raskošnog tenora, a brzorek da smisli bećarac na licu mesta, zbog čega je posebno bio omiljen. On je stigao i do Beča, gde je, za američku diskografsku kuću „Victor“, snimio 1930. g. gramofonske ploče „Bećarac“ „Tri devojke ružu brale“ i „Moj je lola trgovac“, a dve kompozicije („Svatovac“ i „Gajdaško kolo“) snimo je i za zagrebačku fabriku gramofonskih ploča „Edison Bel Penkala“. Za istu diskografsku kuću snimio je, u pratnji somborskog harmonikaša Joce Mijatovića, i kompoziciju “Ja se kunem i preklinjem”.

Ploča koju je Koca Šarčanski snimio za američku diskografsku kuću “Victor”

[Bećarac – Kosta Koca Šarčanski]

Osim njih, gajde su po okolnim salašima svirali  Đura i Koja Lalošević i Mitar Kelić (iz Rančeva), Nega Stojačić – Gebra (iz Milčića), Paja, Miloš i Milan Radojević, zvani Bakalaćevi, kao i Živojin i Sima Stričević (iz Šaponja), Rada Nenadov (iz Lugumeraca, danas Lugova), te Justin Repić, Miloš Kurjakov, Milan Brankov i Milan Bačić – Kikać. Iz obližnjeg Sivca, koji je danas, zahvaljujući gajdaškom pedagogu i entuzijasti Maksi Mudriniću, središte stare srpske gajdaške muzike u Bačkoj, svirala su u prvoj i drugoj polovini 20. veka dva čuvena gajdaša – Raka Sadžakov (koji je svirao jugoslovenskom kralju Aleksandru) i Pera Abadžin (koji je svirao jugoslovenskom predsedniku Titu).

Sivački gajdaši Sadžakov i Abadžin

[Vesela je Srbadija – Maksa Mudrinić]

U srpskoj umetnosti, svakako, najčuveniji je onaj orlovatski gajdaš koga je 1887. g. ovekovečio slikar Uroš Predić na svojoj znamenitoj slici “Vesela braća žalosna im majka”.

Milan Stepanović

“Vesela braća žalosna im majka” (Uroš Predić, ulje na platnu, 1887).

5 Komentara

Odgovorite Milan Stepanović Otkaži

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.