Đorđe Petrović (Martonoš, 1842 – Sombor, 1920), nekadašnji sveštenik somborskog Svetođurđevskog hrama i preparandijski katiheta, a zatim i profesor Karlovačke bogoslovije, bio je otac Veljka Petrovića (Sombor, 1884 – Beograd, 1967), jednog od najznačajnijih srpskih pesnika i pripovedača svog vremena, inače rođenog Somborca. Nepunih sedam godina posle smrti svoje supruge i Veljkove majke Mileve, koja je preminula svega nekoliko sedmica nakon Veljkovog rođenja, Đorđe Petrović se 1891. g. zamonašio u manastiru Kovilju, gde je, po primanju monaškog čina, dobio ime Gerasim. Posle postiženja Đorđe Gerasim Petrović vratio se svojoj profesorskoj i rektorskoj dužnosti u Karlovačkoj bogosloviji, gde je stekao glas odličnog predavača i smatran je za jednog od najboljih poznavalaca srpskog crkvenog pojanja. Već u jesen iste godine Gerasim je proizveden za patrijaršijskog dvorskog protosinđela, čime mu je bio otvoren put ka zvanju vladike (episkopa).
U jesen naredne 1892. g. Gerasim Petrović je postavljen za mandatora Budimske eparhije, čiji je doskorašnji dugogodišnji vladika Arsenije Stojković, nešto ranije, preminuo. Petrović je razrešen profesorske službe u Karlovcima i njegovo predstojeće imenovanje za vladiku budimskog bilo je još samo formalnost. Stigao je u Budim, u episkopski dvor, a potom i u Sentandreju, na mesto svog novog zvanja, gde je odmah održao i prvu konzistorijsku sednicu, koju je „vrlo lepom besedom“ otvorio. Nažalost, Đorđe Gerasim Petrović bio je nestrpljiv, i čekajući carski ukaz, kao potvrdu o postavljenju za budimskog vladiku, poslušao je, na svoju nesreću, savet jednog prijatelja (Lindera, novinara i poslanika u mađarskom Saboru) da u Beču „malo pogura“ potpisivanje ukaza. Poslanik Linder primio je tada od Petrovića 5.000 forinti (10.000 kruna), da podmiti neke bečke zvaničnike, ali je taj novac zadržao za sebe. Naivni Gerasim uskoro je imao priliku da sretne sekretara Ministerijuma u Beču i upitao ga je da li je ukaz stigao i da li je dobio namenjen mu „prezent“ (poklon, mito). Sekretara je to pitanje iznenadilo, a kao savestan službenik o tome je izvestio pretpostavljene. Cela priča je potom izašla na videlo, a ukaz, koji je već bio potpisan, ali zbog birokratske neažurnosti još nije bio poslat, po carevom naređenju je pokidan i poništen. Skandal je izbio u javnost, a posebno su oštri bili komentari u srpskim vojvođanskim listovima „Branik“ i „Zastava“, te je i zvaničan glasnik Karlovačke patrijaršije „Srpski sion“ bio primoran da, u januaru 1894. godine, objavi osvrt pod naslovom „Nemile pojave“. Osim ostalog, u njemu se navodi da se „pohlepa za visokim dostojanstvom episkopskim mora najodlučnije osuditi“. Gerasim je kažnjen – formalno i materijalno – iako će, kaže se u osvrtu, njegova krivica biti još predmet rasprave i suđenja „pred najvišim forumom crkvene nam vlasti“. U nameri da senka ovog čina ne padne na crkvu, saopšteno je da ga se crkva grozi i da će uskoro izreći i konačnu osudu nad počiniocem tog nemilog dela.
I zaista, za novog mandatora Budimske eparhije postavljen je arhimandrit beočinski Platon Telečki, a dotadašnji mandator Gerasim Petrović, ponižen i osramoćen, upućen je za upravitelja u manastir Grabovac, u budimskoj eparhiji. Potom se vratio u Sombor. Kasnije će biti nastojatelj manastira Vojlovica i Bazjaš u Banatu, a na samom početku 20. veka nalazio se na dužnosti upravitelja karlovačkog Semeništa manastirskih pitomaca. Po penzionisanju, poslednje godine života proveo je u Somboru, gde je, krajem jula 1919. godine, kao najstariji somborski sveštenik, pozdravio prestolonaslednika i regenta Aleksandra Karađorđevića, prilikom njegove posete Somboru.
Očevi teški trenuci ostavili su trag na duši mladog devetogodišnjeg Veljka Petrovića. Desetak godina kasnije napisaće i, nešto kasnije, u Letopisu Matice srpske, prvi i jedini put objaviće gorku pesmu „Otac plače“. Nikada je posle neće preštampati ni u jednoj od mnogobrojnih svojih zbirki i antologija. Jedna od najboljih pesama Veljka Petrovića ostaće tako zatajena i skrivena, sve do današnjih dana.
OTAC PLAČE
Bio sam dete tek od devet leta,
dok još ne pojmih bol dogrobnih rana,
kad s kitom svežeg, ivanjskogа cveta,
i raspevanih nestašnih usana,
dotrčah kući jednog vedrog dana.
Al’ namah stadoh. Pesma mi se sledi.
Zbunjen se maših umuknula srca.
– Otac, pogružen, na postelji sedi,
rukama lice pokrio i grca,
a niz prste mu krupna suza vrca.
I ljuljati mi se i pucati poče
naš mirni dom i pade na me magla.
Ja ništ’ ne znadoh, al naslutih, oče,
– ah, bedno ti se gorda glava sagla! –
da nas se crna, kužna kob dotakla…
Srce mi jeknu, kao ptiću mladom,
kada ga podlo tek zahvati tane.
I zastiđen se povukoh i kradom
prikrih u bašti, međ’ guste burjane,
gde dotle dečji sanjah, natenane.
I tad iz oka prvi put mi pljusnu
u vlažnom hladu nabujala drača,
muževska suza, da me i sad u snu
guši i kolje, još gorča i jača.
– ta suza večnog, nasleđenog plača! . . .
M. S.