Sombor je, kao izrazito žitorodan kraj, stalno imao potrebu za velikim brojem mlinova. Tokom 18. i većeg dela 19. veka žito se mlelo u suvajama. Osim jedne zabeleške iz 1751. g. o maloj vodenici koja je bila građena na reci Mostongi, nije bilo drugih zapisa o vodenicama kraj Sombora, pa može da se pretpostavi da ih ovde i nije bilo jer nisu postojali dovoljno jaki vodeni tokovi koji bi pokretali veće vodenice, te je za meljavu žita u mlinu korišćena snaga konja, odnosno mlelo se „na suvo“ (otud u Bačkoj za takav mlin izraz „suvaja“ ili „suvača“). Žito je u suvaji mleveno „na prosto“ (mekinje nisu odvajane od brašna). Popis iz 1720. g. u Somboru je zabeležio svega dve suvaje, od kojih je svaka ostvarivala godišnji prihod od 17,5 forinti, a 1734. godine, u jednom sudskom dokumentu, zapisana je i suvaja somborskog podkapetana Marka Markovića. Prema podacima iz 1826. g. u gradu i neposrednoj okolini nalazile su se 64 suvaje. Godine 1872. g. u Somboru su postojale 34 suvaje, a na planu grada iz 1878. g. ucrtano je 29 suvaja u četiri somborska kvarta – nije ih bilo jedino u Unutrašnjoj varoši (deset suvaja radilo je u Selenči, osam u Crvenki, šest u Gornjoj varoši i pet u Banatu ili Mlakama). Podatak iz 1884. g. navodi u gradu 55 suvaja (ulica u kojoj se nalazila jedna od većih somborskih suvaja u Gornjoj varoši, i danas nosi naziv Suvajska).
Godine 1864. gradske vlasti dozvolile su da Jozef Sauter i Adam Paerl sagrade parni mlin u predgrađu Selenča, ali do njegove izgradnje, tokom narednih godina, ipak, nije došlo. Prvi parni mlin u Somboru sagrađen je 1869. g. i na uglu Venca Eržebet (Petra Bojovića) i Ulice Svetog Roke (Rade Končara), u neposrednom susedstvu zdanja „Pakao“, nedaleko od hotela „Lovački rog“. Mlin su podigli Karl Zajtrih i drugovi (Marko i Đorđe Radosavljević), imao je 45 konjskih snaga i zapošljavao devet radnika (u 20. veku ovaj mlin biće poznat pod imenom „Jankovićev“ i biće srušen 1977/78. godine, prilikom dogradnje hotela „Sloboda“).
Uskoro je sagrađen na Selenči i parni mlin „Blet“, vlasnika Sebastijana Bleta, kasnije nazvan „Korona“ (svakako do 1875. godine, kada su u gradu zabeležena dva parna mlina), koji je izgoreo 1906. godine, a nalazio se u Ulici Zelene bašte (danas Maksima Gorkog). Dnevni kapacitet ovog mlina, početkom 20. veka, bio je dva vagona pšenice, a mlin je zapošljavao 25 radnika.
Parni mlin je podignut ubrzo i na Sivačkom putu, a sagradio ga je imućan zemljoposednik Stipan Džinić, prvi vlasnik parne vršalice u Somboru (ovaj mlin je kasnije bio motorni, u vlasništvu G. Finka, koji ga je prodao 1920. godine).
Od 1906. g. u Šeširdžijskoj ulici (danas Ilije Birčanina), radio je mlin Antuna Benje za krupljenje kukuruza, koji je pokretao benzinski motor jačine deset konjih snaga (krupara je na ovom mestu radila sve do posle Drugog svetskog rata).
Godine 1893. osnovano je preduzeće „Eksportni parni mlin d.d. Sombor“, koji su zajednički pokrenuli somborski akcionari svih nacija. Iste godine započela je u Železničkoj ulici izgradnja velikog savremenog četvorospratnog parnog mlina, koji je završen 1895. godine. Na svečanom otvaranju ovog, do tada najvećeg industrijskog pogona u Somboru, kao predstavnici akcionara koji su svoj kapital uložili u podizanje mlina, govorili su Žigmond Kockar i Sima Bikar (osim njih, među znatnijim akcionarima mlina nalazila se i porodica Falcione, kao i Kosta Georgijević Grk, žitarski trgovac i veleposednik). Veliki mlin, kako su ga Somborci zvali za sve vreme njegovog postojanja, predstavljao je i prvi somborski industrijski objekat u koji je, još pre zvaničnog početka rada, uvedena električna struja, punu deceniju pre nego što će biti sagrađena i puštena u rad gradska Električna centrala. Svojom lokacijom u blizini železničke stanice mlin je bio pogodan za dovoz žita i odvoz brašna (brašno iz ovog mlina prodavano je po celoj Austrougarskoj, a stizalo je i do Engleske). Uređaje mlina pokretao je motor jačine 400 konjskih snaga, a u početku je dnevni kapacitet meljave bio pet vagona pšenice i dva vagona kukuruza. U krugu mlina radile su, krajem 19. veka, ljuštionica pirinča i fabrika leda, a osim glavnog mlina, bilo je podignuto još sedam zgrada, na površini od 4.500 kvadratnih metara).
Kada su 1910. g. mlin preuzeli predstavnici švajcarskog kapitala, pušteni su u pogon najsavremeniji mlinski valjci (poromenjen je i naziv preduzeća, koji je sada glasio „Somborski mlin na valjke d.d. Sombor“), pa je povećan kapacitet meljave na 12 vagona pšenice dnevno. Ujedno je do mlina iste godine doveden industrijski železnički kolosek, a dograđen je i peti sprat. Ovde je tada radilo 50 radnika. Švajcarci su rukovodili radom mlina i posle Prvog svetskog rata, a njegov tadašnji kapacitet povećan je na 15 vagona pšenice i 10 vagona sušenog kukuruza dnevno. U mlinu je tada bilo 120 zaposlenih. Od 1928. g. proširen je pogon preduzeća sa ljuštionom pirinča, koja je imala kapacitet od 500 metričkih centi na dan. Mlin se do ovog vremena uglavnom bavio izvozom prerađenog brašna, ali je od vremena ekonomske krize 1929. g. bio upućen većinom na domaće potrošače u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, a ljuštiona pirinča plasirala je svoju proizvodnju uglavnom na prostoru Dunavske banovine. Jedan od uzroka propadanja ovog, za Sombor izuzetno važnog industrijskog pogona, bio je i veliki požar, koji je, 7. avgusta 1929. godine, za nepunih pola časa, uništio glavne magacine, sa ogromnom količinom najfinijeg brašna i pirinča (izgorelo je oko 300 vagona brašna i 150 vagona pirinča), u vrednosti oko pet miliona dinara. Ubrzo posle velikog požara, predstavnici švajcarskog kapitala odrekli su se svog učešća u daljem radu mlina, koji je, nakon toga, postojao još svega tri godine (inače je mlinska industrija u Vojvodini, kao jedna od najsnažnijih industrija ove pokrajine, nakon ujedinjenja 1918. g. bila u stalnom padu, pa je od efektivnih 18.066 KS, koliki je bio ukupan kapacitet snage vojvođanskih mlinova 1919. godine, osam godine kasnije [1927] korišćeno manje od jedne trećine, odnosno svega 5.836 KS, što je bilo ravno kapacitetu vojvođanskih mlinova 30 godina pre toga, a jedan od uzroka opadanja mlinarske industrije bio je i gubitak nekada velikih tržišta Habsburške monarhije i zemalja srednje Evrope). U to vreme, somborski mlin je poslovno pratila Udružena jugoslovenska banka d.d., najveća finansijska ustanova u Kraljevini Jugoslaviji.
Narednih godina u prostorijama nekadašnjeg Velikog mlina biće delimično smešteni sporedni pogoni prehrambene i hemijske industrije, a pred izbijanje Drugog svetskog rata ovde se nalazio vojni magacin, koji je zapaljen početkom aprila 1941. godine, u vreme povlačenja jugoslovenske kraljevske vojske. Nakon ulaska mađarske vojske u Sombor, u prostorijama mlina dva meseca se nalazio logor za preko 500 zarobljenih jugoslovenskih vojnika. Od 1947. g. u zdanju nekadašnjeg Velikog mlina smešteno je somborsko metaloprerađivačko preduzeće „Bane Sekulić“ sa više stotina zaposlenih radnika. Visok mlinski dimnjak srušen je 1948. godine, a bile su srušene i neke zgrade magacina, čiji je građevinski materijal iskorišćen za podizanje proizvodnih hala preduzeća „Bane Sekulić“.
Po oslobođenju 1944. g. u Somboru su bila tri privatna mlina. Mlin Ivana Jankovića (najstariji somborski parni mlin) imao je 23 zaposlena radnika i dnevno je mleo po dva i po vagona pšenice. Drugi po veličini bio je mlinMikloša Pilera na Sivačkom putu (nekadašnji Džinićev mlin), koji je dnveno mleo jedan vagon pšenice. Treći mlin bio je u vlasništvu porodice Velker, nalazio se uglu Skopljanske i ul. Svetozara Miletića, a mleo je svega pola vagona pšenice dnevno. Za nepune pola godine, od oslobođenja, pa do 10. aprila 1945. godine, ova tri somborska mlina preradila su skoro 3.000 tona pšenice. Sva tri mlina nacionalizovana su već naredne godine.
Mlinska industrija nastavila je da se razvija u vreme socijalizma, kada je podignut veliki somborski mlin, sa silosima, s leve strane puta prema Staparu, neposredno pored Velikog bačkog kanala. Ovaj mlin je godinama radio u sklopu PK “Sombor”. Polovinom sedamdesetih godina 20. veka mlinovi su na teritoriji Sombora preradili skoro 34.000 tona pšenice. U osamdesetim godinama 20. veka, somborskih mlinovi, koji su poslovali u okviru šest poslovnih jedinica, imali su kapacitete za preradu 63.750 tona pšenice godišnje. Današnje najveće mlinarsko preduzeće na teritoriji grada (“Sombormlin”) poseduje silose za skladištenje kapaciteta 20.000 tona, savremenu sušaru za žitarice kapaciteta 30 tona na čas, a proizvodni pogon može dnevno da preradi 120 tona merkantilne pšenice.
Milan Stepanović
