DAMARI RAVNICE,  Istorija,  Književnost,  OBZORJA PROŠLOSTI

PISMO SA RATIŠTA SOMBORSKOG ZASTAVNIKA NIKOLE LALOŠEVIĆA IZ 1742. GODINE

Zastavnik (barjaktar) somborskih graničara Nikola Lalošević, iz porodice koja je u Sombor doselila u Velikoj seobi 1690. godine, iz okoline Peći sa Metohije, nalazio se od 1741. godine, sa ostalim somborskim graničarima, u Ratu za austrijsko nasleđe, koji je vođen zbog osporavanja prava Mariji Tereziji na presto. Njeno pravo da nasledi presto svog oca Karla VI osporavali su Francuska, Pruska, Bavarska, Saksonija i Španija, a podržavali su je Engleska, Holandija i Rusija, kao i sve austrijske zemlje sa Češkom i Ugarskom.

Marija Terezija kao ugarska kraljica (Daniel Šmideli, ulje na platnu, 1742)

Somborski graničari delom su se nalazili na frontu u Bavarskoj, a delom u Češkoj. Jedinica u kojoj je služio zastavnik Nikola Lalošević nalazila se u Bavarskoj, na gornjem Dunavu. Odatle je 1742. godine Lalošević napisao pismo svojoj porodici, opisujući borbe i život na frontu, ujedno se i starajući za svakodnevni život svojih ukućana. Laloševićevo pismo bilo je čuvano u Istorijskom arhivu u Somboru, ali je danas njegova fascikla prazna, a sudbina ovog jedinstvenog dokumenta je nepoznata.

Zapis na koricama protokola venčanih somborske crkve Sv. Jovana Preteče o tome kako “na 1741, idoše Srbli na Francuza i na bugarskoga (treba “bavarskoga”) kralja vojevati”
Potiski graničar početkom četrdesetih godina 18. veka
Pečat somborskog vojničkog šanca iz četrdesetih godina 18. veka

Srećom, Laloševićevo pismo većim delom je objavio književnik i istoričar književnosti akademik Milorad Pavić, u svojoj knjizi „Istorija srpske književnosti baroknog doba (XVII i XVIII vek)“ (Beograd, 1970, str. 404-406). Pavić navodi da je pismo pisano „pitomim stilom dobrog sina, supruga i brata, i iznad svih strahota rata i nevolja teškog vojničkog poziva lebdi neka ublažavajuća magla jednog uglađenog i sentimentalnog stila“, te zaključuje kako je barjaktar Lalošević ispoljio osobit i nov senzibilitet, a da njegova vizija rata nije naturalistička slika silovitih okršaja i bespoštednih sukoba između zavađenih carevina, „nego jedna stilizovana, uglađena i ublažena verzija grube stvarnosti, kojoj je autor svesno dao jedan sentimentalni retuš“.

Zastavnik i stegonoša srpskih graničara na frontu u Bavarskoj

Lalošević je pismo pisao i danas lako razumljivim narodnim srpskim jezikom, odnosno svakodnevnim govorom somborskih srpskih graničara. U nastavku donosimo veći deo njegove sadržine, koju je objavio akademik Pavić:

„I pišite mi kako se kod vas ove godine naodi – oće li biti štogod senokosa i žita jesu li lepa i vinogradi nose li, kako i proča koja se tamo naode. I ništa mi ne pišete radite li o kakvoj trgovini ili ne radite, i marvu domaću što imate, je li zdrava i na broju.

A, na me se ne starajte, slava milostivomu Gospodu Bogu, jošte mne dobro zdravlje služi, koje zdravlje i vama želim; također, kako i u svakoj knjigi pišem i molim i preporučujem, draga braćo moja, slušajte staricu majku i počitajte i svako počtenije vazdajte kako se materi predstoji. Također i vi, između sebe, imajte lepu pažnju i dogovor, i toliko radite i poslujte koliko budete i bez sluge kućanskoga i najemnika. Na posao nemojte se upuštati, zašto znam da posla imate dosta.

I dragi brate Maksime, otpiši mi zaradi Tebe, zaradi one nesvestice, što si imao na sebi. Je li Gospod milostivi dao da si se toga oprostio, zašto zato veliku brigu i starost imam.

A za druge novine, ako nas pitate, kako je ovamo i kako živimo – jesmo se svi razišli po komanda s Mađari’, napredu prid nemačkim taborom, i s jedne strane Dunava i s druge. Malo se zajedno i sastajemo. Ja jesam sa dvadeset momaka na jednoj komandi priko Dunava s Mađari i Mađara ima s nama tri stotine. Ima dva meseca nisam bio u kompaniji, a i oni koji su u kompaniji, nisu zajedno, nego su sve po komanda’.

I za jelo i za pište gdi smo, mi sve smo porobili i odneli i što je za jelo i veće se naoditi ne može, a i za novce malo se naodi i svašto je skupo zašto je ova zemlja vrlo izjedena. Vino je ovamo kolika naša ica, onoliki mos, za pol forinte, a pivo dva groša.

A tabor vrancuski i prajski stoji proću nas i jesu jedanput pošli na nas i udarili na Rvata pešaka, koji jesu s nami nablizu, i jesu se š njima udarili dokle smo i mi od naše komande pristigli i onde razbijen Vrancuz i ubijen njiov jedan general, koji je njima komandirao i jeste dosta onde palo Vrancuza i izginulo. Bilo je i od naši’ pešaka kvara, ali nije mnogo. I to je bilo maja 17.

I razumeli jesmo da su naši u Češkoj razbili neprijatelja: koje pobili, koje povatali na jedno deset ‘iljada, i zato je činjeno kod nas veselje.

I mi imamo službe i štrapacije dosta, no vi u  tom ništa ne skrbite, niti se starajte. Kada smo pošli na službu kraljevu valja nam dobro služiti; a koji je živ onomu je negda poteško, a negda i dosta dobro, a koji pogine ili umre, Bog da ga prosti – jedanput je umreti. Istina je da svi doći nećemo, ali ako bude milostivoga Boga volja, nećemo svi izginuti.

I svaki čas ožidamo i Boga molimo da spodobit nas Gospod bog telesnim očima viditi se!

S tim pozdravljaju moje mile i slatke sestre: Jovanku i Saru, i moje mile i dobre snaje: Martu i Anicu i Jeku, također i moju dragu domaćicu, neka se mnome ne staraju no neka imaju između sebe lepu pažnju i dogovor i staricu majku neka slušaju i počitaju, da im polučit Gospod Bog svaka blaga koja su Bogu draga.“

Bitka kod Detingena u junu 1743. godine, u kojoj je verovatno poginuo i somborski barjaktar Nikola Lalošević

Zastavnik Nikola Lalošević se, kao i nekoliko stotina njegovih somborskih sunarodnika i graničara, nije vratio iz rata svom domu i porodici u Sombor. Poginuo je na ratištu služeći vladarki, koja će, svega par godina kasnije, umesto zahvalnosti za požrtvovanu brobu i brojne poginule somborske graničare, oduzeti vojnički status graničarskom šancu Sombor, kao i sve privilegije koje je do tada, kao najveće graničarsko mesto na Potiskoj vojnoj granici, Sombor imao i uživao.

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.