SOMBORAC GEZA BARCI – ČUVENI LINGVISTA I REFORMATOR MAĐARSKOG JEZIKA

GEZA BARCI (BÁRCZI GÉZA), istaknuti mađarski lingvista, univerzitetski profesor i akademik, rođen je u Somboru 9. januara 1894. godine, kao sin finansisjkog županijskog službenika Ivana Barcija (poreklom iz okoline Trenčina u Slovačkoj, koji je porodično prezime Briks, oko 1880. godine, zamenio prezimenom Barci) i njegove supruge Adalberte. U rodnom gradu Geza Barci završio je osnovnu školu i osam razreda Državne gimnazije (1903/04 – 1910/11), u kojoj je i maturirao 1911. godine. Već se u ovoj somborskoj školi mogla nasluti njegova svestranost, kada je počeo je da uči esperanto, nemački i turski jezik. U rukopisu su sačuvani fragmenti sećanja Geze Barcija na školovanje u somborskoj Gimnaziji, u kojima se kaže: Uvek sam razmišljao o toj svojoj školi… Poneo sam mnoga korisna znanja iz nje. Tu sam prilično dobro naučio latinski, a stečano znanje nemačkog jezika u njoj omogućilo mi je da, bez ikakvih poteškoća, koristim literaturu na nemačkom jeziku tokom studiranja na fakultetu. Zatim kao korisno praktično znanje iz somborske Gimnazije ističe i stenografiju, ali naglašava i da mu je smetalo što škola nije bila stroža, te nije zahtevala više učenja.

Studirao je mađarski, latinski i grčki jezik na „Etveš Jožef“ kolegijumu Univerziteta u Budimpešti. Godine 1914. studije je, kao stipendista, nastavio u Francuskoj, gde ga je zatekao početak Prvog svetskog rata, posle čega je bio interniran, ali je nastavio da uči francuski i španski jezik. Dve i po godine kasnije, na intervenciju Crvenog krsta, prebačen je u Švajcarsku, pa je 1917. g. u Lozani završio studije. Nakon povratka u Mađarsku, polovinom 1919. godine, položio je stručni ispit, a naredne godine, posle položenog pedagoškog ispita, stekao je zvanje gimnazijskog profesora mađarskog i francuskog jezika. Doktorirao je 1926. g. na Univerzitetu u Segedinu, sa temom iz istorije francuskog jezike (fonetike), sa ocenom: Summa cum laude  (s najvećom pohvalom).

Pune 22 godine (1919-1941) Geza Barci bio je profesor u tri peštanske srednje škole, a od 1932. do 1940. g. radio je i kao predavač na Institutu za francusku filologiju Univerziteta u Segedinu (kvalifikaciju „privatnog profesora“ francuskog jezika dobio je 1932. g. na Univerzitetu u Segedinu, a 1938. g. na Univerzitetu u Budimpešti). Povremeno je (oko 1938. i 1940/41) predavao lingvistiku na „Etveš Jožef“ kolegijumu u Budimpešti. Godine 1941. g. izabran je za profesora na Univerzitetu u Debrecinu, kao rukovodilac Katedre za mađarsku i ugrofinsku lingvistiku, a pokrenuo je i časopis Magyar Nyelvjárások (Mađarski dijalekti). Od 1952. g. zaposlen je kao redovan profesor na mađarskom državnom Univerzitetu „Etveš Lorand“ u Budimpešti, gde je bio šef Katedre za mađarsku lingvistiku. Sa te pozicije značajno je uticao na uvođenje nastave esperanta na ovom Univerzitetu (Barci je bio i saradnik, a potom član redakcije i urednik vodećeg časopisa za esperanto La Verda Standardo). Penzionisan je u leto 1971. godine.

Za dopisnog člana Mađarske akademije nauka dr Geza Barci izabran je 1939, a redovan član postao je 1947. godine. Kao akademik, ujedno je i član Odbora za negovanje i pravopis mađarskog jezika, Komiteta za lingvistiku, predsedavajući Radnog odbora za lingvistiku i član Naučnog veća Instituta za lingvistiku Mađarske akademije nauka. Bio je i predsednik Mađarskog lingvističkog društva. Član Akademije nauka u Finskoj postao je 1967. godine. Za svoj rad nagrađen je 1952. g. Košutovom nagradom, najvišim naučnim priznanjem u Mađarskoj, a 1970. g. dobio je i državnu nagradu NR Mađarske. Za počasnog doktora Univerziteta u Debrecinu proglašen je 1973. godine.

Dr Barci se izričito zalagao za čistotu mađarskog jezika i uklanjanje tuđica, pronalazeći odgovarajuće izraze u izvornom mađarskom govoru i time je značajno uticao na formiranje savremenog mađarskog jezika. Bavio se istorijom mađarskog jezika, starim narečjima i komparativnom lingvistikom, istorijskom fonetikom i morfologijom. Napisao je značajan broj stručnih i naučnih radova i studija, a objavio je i više knjiga i udžbenika iz oblasti lingvistike. Njegov prvi kraći rad „Autour dʼune étimologie“ štampan je 1923. g. u časopisu Revue des études hongroises et finno-ougriennes. Između 1926. i 1942. g. bio je autor niza udžbenika francuskog jezika za gimnazijalce, od III do VIII razreda. Barcijeva prva objavljena  naučna studija „A pesti nyelv“ (Budimpešta, 1932), bila je posvećena tzv. „peštanskom jeziku“, odnosu govoru stanovnika Pešte, koji je bio stran većini Mađara. Usledila je knjiga o starofrancuskoj fonologiji i morfologiji „Ó-francia hang- és alaktan“ (Pečuj – Budimpešta, 1933), zatim o srednjovekovnim valonsko-mađarskim jezičkim kontaktima „A középkori vallon–magyar érintkezésekhez“ (Budimpešta, 1937), kao i o francuskim pozajmljenicama u mađarskom jeziku „A magyar nyelv francia jövevényszavai“ (Budimpešta, 1938). Značajno delo dr Geze Barcija „Magyar szófejtő szótár“ (Budimpešta, 1941), predstavljalo je rečnik, u kome je autor istražio i predstavio poreklo blizu 4.000 mađarskih reči iz svakodnevnog vokabulara, a za svaku obrađenu reč naveo je istoriju njenog razvoja (sa nizom referenci) i uputio na moguće promene u značenju reči. Barcijev rečnik smatran je za ključno delo o istoriji i razvoju mađarskog jezika, a taj epitet ova knjiga uživa do danas. Potom je štampana njegova studija o upotrebi istorije jezika u nastavi savremenih (živih) jezika „A nyelvtörténet felhasználása az élő nyelvek tanításában“ (Budimpešta, 1942), pa beleške o narodnom jeziku u Budimpešti „Jegyzetek a budapesti népnyelvről“ (Debrecin, 1943), a zatim i studija o starim mađarskim dijalektima „Régi magyar nyelvjárások“ (Budimpešta, 1947). Veoma aktivno je učestvovao u prikupljanju materijala i priređivanju Atlasa mađarskog jezika, započetog 1947. godine.

Tokom 1950-ih dr Geza Barci objavio je neke od svojih najznačajnijih publikacija: univerzitetski udžbenik fonetike „Fonetika“ (Budimpešta, 1951); studiju o osnivačkoj povelji opatije Tihani, iz polovine 11. veka, kao mađarskom jezičkom spomeniku – „A tihanyi apátság alapító levele mint nyelvi emlék“ (Budimpešta, 1951); raspravu o poreklu mađarskog jezičkog blaga „A magyar szókincs eredete“ (Budimpešta, 1951); univerzitetski udžbenik iz lingvistike „Bevezetés a nyelvtudományba“ (Budimpešta, 1953); istorijski pogled na mađarsku fonetiku „Magyar hangtörténet“ (Budimpešta, 1954) i na mađarsku morfologiju ili tvorbu reči „Magyar történeti szóalaktan“ (Budimpešta, 1958).

Između 1959. i 1962. g. dr Barci je, sa Laslom Orsagom i timom saradnika, sastavio kapitalno lingvističko delo – interpretativni rečnik mađarskog jezika u sedam tomova „A magyar nyelv értelmező szótára“ (Budimpešta, 1959-1962). U njemu je obrađeno oko 60.000 odrednica, u kojima se tumače značenja reči i veze za formiranje drugih reči, definiše se njihova aktuelna upotreba, a navode se i idiomatski izrazi, sinonimi, fraze, poslovice i na kraju etimološki koren svake obrađene reči. Osnovna zamisao ovog velikog poduhvata bila je da se rečnikom iskažu nijanse, fleksibilnost, izražajnost i raznovrsnost mađarskog jezika.

Barci je potom štampao, kao svoju naučnu sintezu, istorijski pregled razvitka mađarskog jezika „A magyar nyelv életrajza“ (Budimpešta, 1963), sa dva koautora objavio je i istoriju mađarskog jezika „A magyar nyelv története“ (Budimpešta, 1967), a njegova poslednja knjiga objavljena za života predstavljala je studiju o jezičkom obrazovanju Mađara „Nyelvművelésünk“ (Budimpešta, 1974).

Posthumno su objavljena i Barcijeva dela o prošlosti i sadašnjosti mađarskog jezika „A magyar nyelv múltja és jelene“ (Budimpešta, 1980), njegova lingvistička analiza jednog od najstarijih i najvažnijih spomenika mađarskog jezika i pismenosti, tzv. „Oproštajne besede i molitve“, s kraja 11. veka „A Halotti Beszéd nyelvtörténeti elemzése“ (Budimpešta, 1982), te o esperantu kao međunarodnom jeziku „A nemzetközi nyelvről“ (Budimpešta, 1987).

Voluminozan naučni opus dr Geze Barcija čini ga jednim od najuticajnijih i najistaknutijih lingvista u istoriji mađarske književnosti. Ujedno, bio je vrstan i uzoran vaspitač nekoliko pokolenja naučnika i profesora.

Dr Geza Barci preminuo je u Budimpešti, 7. novembra 1975. godine, u 82. godini života. Njegovo ime danas u Budimpešti nose jedna ulica i osnovna škola u Bekašmeđeru (trećem budimpeštanskom kvartu). U znak sećanja na njegov naučni rad i delo ustanovljene su Spomen-medalja i Nagrada „Geza Barci“, koje se dodeljuju za izuzetna dostignuća u oblasti mađarske lingvistike.

Milan Stepanović

[Tekst autora prenesen je iz njegove monografije “150 godina Gimnazije u Somboru”]