Mada je Jovan Jovanović Zmaj još 1864. g. napisao satiričnu političku pesmu “Jututunska juhahaha”, prvu srpsku protestnu političku pesmu napisao je 1874. g. Laza Kostić i nazvao je “Don Kihotu”. Pesma predstavlja jedan skoro ispovedni politički dijalog sa Don Kihotom (verovatno personifikacijom samog Kostića), autora Migela de Servantesa Savedre (u fusnoti pesme Laza Kostić pojašnjava izraz “Savedrina” kao ime autora “Don Kihota”). Pesma je prvi put objavljena u časopisu “Javor” br. 21, od 20. jula 1874. godine, a iste godine našla se i u drugoj knjizi Kostićevih sabranih pesama, objavljenoj u Novom Sadu.
DON KIHOTU
Kad zarede nove bede,
kad se smrknu beli dani,
kad potamne i poblede
zraci nadom izasjani,
nepogoda nevidovna
kad mi slomi krila plovna,
pa, dok snova ne uzletim,
hoću malo zavetrine,
tad se navek tebe setim,
budaline Savedrine.
Kad me lepo čedo mamne,
te za njome svest zabludi,
mrežom gustom kose pramne
zakloni mi pogled ljudi,
mrakom svetlim oči tamne
užgu sunce mi u grudi’,
pa kad mahom sunce zađe,
a s očiju mreža sađe,
u oblaku mojih jada
jedna mi je pavedrina:
znadem kako i ti strada,
budalino Savedrina!
U skupštini kad se graja
digne na glas mudre reči,
mora da se um pritaja
kad se ludost pred njim peči,
u žestini okršaja
vetrenjača mnoga zveči,
kad je glavi drugo mesto,
a trbuh se za sve brine:
sećam te se vrlo često,
budaline Savedrine.
Kad se posle duge noći
jave zraci nove zore,
te pomislim sad će doći
sloboda na naše gore,
da će hteti, ko će moći,
dići narod Bogu gore,
te će biti jedan, srećan,
neće biti Save, Drine,
i opet se tebe sećam,
budaline Savedrine!
Al’ kad vidim pametare
gde s’ klanjaju šupljoj sili;
kad junake vidim stare
gde ih skotska naslad gnjili,
te sad ono pale, žare,
čem’ su bili borci čili;
da želucu nije smetnje,
mač otpašu sa bedrine: —
take slike nisu vredne
budaline Savedrine.
[1874]
M. S.
