DAMARI RAVNICE,  Muzika

SOMBORSKI ROKENROL – ŠEZDESETE

Postepena liberalizacija jugoslovenskog socijalističkog društva, pokrenuta nakon prekida sa staljinizmom i sovjetskim blokom 1948. godine, dovela je narednih godina do uspostavljanja čvršćih veza sa zapadnim zemljama i jačanja zapadnih kulturnih uticaja, koji su se, pre svega, ogledali u književnosti, pozorištu, filmu, muzici, stripu i modi. Kada su jugoslovenski komunistički rukovodioci shvatili koliki je uticaj stranih šlagera, počeli su popularnu muziku da uklapaju u socijalističku kulturnu politiku, podržavajući sve veću proizvodnju domaće muzike (zagrebački „Jugoton“ je, između 1956. i 1961. godine, 16 puta povećao svoj profit, a 1963. g. njegovi kapaciteti bili su deset miliona ploča godišnje). Politika pokreta nesvrstanosti, čiji su Jugoslavija i njen lider Josip Broz Tito bili najsnažniji zagovornici i predvodnici, omogućila je, od početka šezdesetih godina, da ova, relativno mala zemlja, dobije nesrazmeran politički uticaj u svetskoj politici, te da skoro tri decenije vešto igra na klackalici između Istoka i Zapada, umešno koristeći njihove podele i sukobe i kapitalizujući političke i ekonomske prednosti svog položaja „zone izmirenja suprotnosti“.

Tito i muzičari, šezdesetih godina 20. veka

Liberalnija politika u svim sferama društva, a pre svega u privredi, rezultirala je naglim porastom standarda jugoslovenskih građana, koji su, sve češće, odlazili i na privremeni rad u zapadnoevropske zemlje. Tako se, ranije zatvorena zemlja, otvarala prema spoljnim uticajima, što se ogledalo i bržim prodorom zapadne muzike, pre svega rokenrola i prateće rok-kulture, koju je ovaj muzički pravac sa sobom nosio. Nešto ranija pojava izvođača kao što su Bill Haley, Chuck Berry, Little Richard, Fats Domino, Bo Diddley, Jerry Lee Lewis, Buddy Holly, pa i Elvis Presley, nije naišla na bitnije odjeke i odgovore u jugoslovenskoj muzici, osim Karla Metikoša u Zagrebu ili Mileta Lojpura i njegovih poznatih nastupa početkom šezdestih na beogradskom Kalemegdanu. Ipak, stvari se i ovde značajno menjaju polovinom šezdesetih godina zapaljivim probojem The Beatles-a (čiju je prvu ploču u Beograd doneo popularni košarkaš Radivoj Korać Žućko, inače rođenjem Somborac), kao i njihovih savremenika poput grupa The Rolling Stones, The Kinks, The Who, Beach Boys, Animals, Byrds i Monkees, ili samostalnih izvođača poput Bob Dylan-a, Donovan-a i drugih ranih predvodnika svetske rok muzike.

Elvis Presley
The Beatles

Klice „bitlmanije“ svoju jugoslovensku refleksiju imaju polovinom šezdesetih u masovnom obožavanju žustrog i scenski atraktivnog Đorđa Marjanovića (zbog koga su izbijali i prvi ulični neredi), a javljaju se i prve domaće rok grupe, tada zvane „električari“ (Crveni koralji, Džentlmeni, Roboti, Bijele strijele, Delfini, Siluete, Elipse, Crni biseri, Zlatni dečaci…). Rok i pop muzika probijaju se lagano šezdesetih godina i na domaćim radio talasima, pre svega u kultnim radio-emisijama Nikole Karaklajića („Sastanak u 9 i 5“, „Muzički automat“ i „Veče uz radio“), koji je 1966. g. pokrenuo i jugoslovenski muzički časopis „Džuboks“. U Beogradu (1966), Zagrebu i drugim jugoslovenskim gradovima održavaju se i prve masovno posećene gitarijade, koje nailaze na rezervisan stav zvaničnih vlasti, ali i na oduševljen prijem mladih. U Jugoslaviji su tih godina gostovale i poznate britanske pop-rok grupe The Searchers, The Hollies i The Shadows.

“Siluete”

Studentska pobuna u junu 1968. godine, kao i uticaji ideologije hipi-pokreta, koji je u nas kulminirao 1969. g. ovdašnjim izvođenjem mjuzikla „Kosa“, značajno menjaju dotadašnje shvatanje rok-muzike kao površne i često obesne mladalačke zabave, i omogućavaju da se njom jave i prvi znaci slobodoumnih razmišljanja, koja nisu bila uniformisana i saobrazna zvaničnoj državnoj ideologiji (istina, kritičke i slobodne ideje tada su znatno lakše iskazivane filmom, u tzv. jugoslovenskom „crnom talasu“). Rok muzika i u nas sve više počinje da pruža mogućnost za ozbiljnije umetničko izražavanje, što se, verovatno, javilo i kao odraz značajnih muzičkih ostvarenja Bob Dylan-a, The Beatles-a i The Rolling Stones-a, koja su, u drugoj polovini šezdesetih, otvarala nova obzorja idejnih, muzičkih i produkcijskih mogućnosti, a ne sme se zanemariti ni snažan uticaj novih imena svetske progresivne rok-muzike (Jimi Hendrix, Janis Joplin, Leonard Cohen, Doors, Fleetwood Mac, Pink Floyd, Led Zeppelin, Deep Purple i drugih izvođača), kao i velikih muzičkih događaja kakav je predstavljao slavni Woodstock festival, održan polovinom avgusta 1969. godine, ili koncerti na ostrvu Wight održani 1969. i 1970. godine. Tada se u Jugoslaviji prvi put diskografski javljaju i ozbiljnije autorske pop-rok grupe poput sarajevskih Indeksa, beogradske Korni grupe ili zagrebačke Grupe 220.

Indexi 1968. god.

*  *  *

Uzburkanost šezdesetih nije mimoišla ni Sombor, grad duge građanske tradicije i nekadašnje vekovno županijsko mesto na severozapadu Bačke. Mada, po tradiciji, snažno kulturno i prosvetno središte Vojvodine, Sombor se nakon Drugog svetskog rata našao na periferiji ekonomskih i društvenih zbivanja, a iz posleratne ekonomske i kulturne stagnacije ovaj grad, sa četrdesetak hiljada stanovnika, izlazi šezdesetih godina 20. veka, kada počinje da oživljava, pre svega zahvaljujući jačanju ovdašnje poljoprivredne, tekstilne i metalne industrije, izgradnji saobraćajne infrastrukture, ali i novih urbanih celina.

Sombor početkom šezdesetih godina 20. veka

U Somboru tih godina prvi put nastaje opštepoznati jugoslovenski proizvod – sladoled „Somboled“, koji se reklamira profesionalno i intenzivno, a prepoznatljivi plavi autobusi somborskog „Severtransa“ od kraja šezdesetih sveprisutno voze na relacijama od Sombora do Novog Sada i Beograda, pa sve do Istanbula ili Trsta, u koji se odlazilo po farmerke, vijetnamke, rolke, kafu i, naravno, gramofonske ploče. Između Staparskog i Sonćanskog puta ubrzano raste savremeno urbano naselje Nova Selenča, sa tek podignutim višespratnicama i širokim bulevarima i ulicama, a podižu se i nove zgrade javnih ustanova i preduzeća, od kojih neke, poput zdanja Robne kuće „Beograd“, ozbiljno narušavaju prepoznatljiv arhitektonski sklad starog gradskog jezgra. Grad tih godina dobija vodovod i kanalizaciju, pa sa ulica polako nestaju pesmom opevani arteski bunari i vodari. Dovršava se rekonstrukcija omiljenog gradskog bazena „Štrand“, kaldrmišu se sporedne, ranije prašnjave i blatnjave ulice, asfaltiraju se one u središtu grada, pa sve više Somboraca u zgradi „Autobačke“ kupuje novog „Fiću“ na kredit, dok u drogeriji „Elida“ prodaju prve TV prijemnike. Nakon mnogo muka, znameniti jugoslovenski slikar, Somborac Milan Konjović, dobija 1966. g. umetničku galeriju u svom rodnom gradu. Tih šezdesetih godina XX veka zauvek se sele u naša sećanja neki znameniti Somborci – prvi južnoslovenski kinematograf Ernest Bošnjak (1963), pesnik i pripovedač Veljko Petrović (1967), holivudski scenograf koji je 1966. g. dobio oskara za film „Brod ludaka“ Josip Kiš (1969) i jugoslovenska košarkaška zvezda Radivoj Korać Žućko (1969). Mladi Somborac Zvonko Bogdan, krajem 1968. godine, objavljuje za zagrebački „Jugoton“ svoju prvu singl-ploču sa tri kompozicije („O, Jelo, Jelena“ / „Svake noći tebi pevam“ / „Tesa lačo trgovca“), čime započinje sjajna karijera najpoznatijeg jugoslovenskog interpretatora starogradske muzike.

Sombor, polovinom šezdesetih godina 20. veka
Počeci socrealističke stambene izgradnje na Novoj Selenči (Fruškogorska ulica, krajem šezdesetih godina 20. veka)

Zabavni život mladih u Somboru već se, od kraja četrdesetih godina 20. veka, odvijao u znaku džez i šlagerske muzike, sa mnoštvom školskih ili esnafskih amaterskih orkestara. I tokom šezdesetih godina 20. veka zabavni život mladih Somboraca svodio se, uglavnom, na igranke sa živom muzikom, koje su, obično, održavane u Domu JNA, Omladinskom domu, „Partizanu“ (Sokolskom domu), Trećem rejonu i Hrvatskom domu, te u školskim sportskim dvoranama ovdašnje Gimnazije ili Učiteljske škole, kao i u letnjoj bašti (atrijumu) Gradske kuće. Naravno, i na bioskopske predstave u bioskopima „Zvezda“, „Narodni“, „Dom JNA“ ili Letnjem bioskopu u dvorištu upravne zgrade Gradske biblioteke.

Retki su bili koncerti pop ili rok-muzike koji bi izazivali veću pažnju, poput gostovanja Đorđa Marjanovića polovinom šezdesetih godina, a obično su, tih godina, u Sombor dolazili festivalski „karavani“, koji su, nakon održavanja poznatijih zabavno-muzičkih festivala, obilazili veće jugoslovenske gradove.

Đorđe Marjanović je svirao u somborskom Domu JNA 1967. g. i napravio za njega tipičan koncertni urnebes

I uprkos lošim tehničkim uslovima za kvalitetnu živu ili studijsku svirku (loš je u Somboru bio čak i razglas kojim je 19. aprila 1969. g. ozvučen govor predsednika SFRJ J. B. Tita, sa balkona somborske Županije), pojava prve ozbiljne lokalne rok grupe „Tajfuni“ (koji su kasnije, početkom sedamdesetih, imali opštejugoslovenski radio-hit “Kuvali smo Ernesta u ulju”), a zatim i rok grupa „Simboli“, „Kanonade“, „Pauci“, „Integrali“, „Rubini“ i „Olive“ (iz Bezdana), pokazala je da ni ovaj grad nisu mimoišli sve jači uticaji narastajuće rok-kulture.

Somborski “Tajfuni” na koncertu za Novu 1967. godinu
Plakat “Tajfuna” iz vremena kada su se kratko zvali “Zefiri”, polovina šezdesetih
“Tajfuni”, druga polovina šezdesetih godina 20. veka

Slušajući svoje lokalne bendove, mladi Somborci su prvi put mogli da se uživo susretnu sa pesmama britanskog i američkog popa i rokenrola jer su na repertoaru ovih bendova (od kojih su neki, da bi dobili pravo na svirku i salu, morali da se podšišaju) bili The Shadows, The Searchers, The Beatles, The Rolling Stones (prvo živo izvođenje pesme „Satisfaction“ izazvalo je delirujum mladih Somboraca), Jimmy Hendrix, The Mamas & The Papas, Manfred Man, The Byrds, The Monkees, The Beach Boys, Creedence Clearwater Revival itd.

Somborski “Pauci”, sredina šezdesetih godina 20. veka
“Pauci” na koncertu (igranci), druga polovina šezdesetih godina 20. veka
Somborske “Kanonade” na igranci u Stanišiću, druga polovina šezdesetih godina 20. veka

Njihove svirke okupljale su izuzetno velik broj mladih, a često su mnogi od njih ostajali ispred sala, u nemogućnosti da uđu zbog prevelikog broja posetilaca (posle jednog koncerta u Hrvatskom domu tamošnji domar je bendu i posetiocima psovao „majku bitlističku“ i pitao se ko će počistiti haos koji je u sali ostao posle koncerta i ko će platiti nastalu štetu).

VIS “Rubini”, druga polovina šezdesetih godina 20. veka
VIS “Simboli”, druga polovina šezdesetih godina 20. veka
VIS “Integrali”, druga polovina šezdesetih
VIS “Olive”, krajem šezdesetih godina 20. veka

Često su gitare, pa i bubnjevi somborskih bendova u šezdesetim bili napravljeni ručno, a njihova pojačala imala su svega po par desetina vati, te je skoro neverovatno kako su uspevali da ozvuče sale u kojima je bilo po više stotina posetilaca.

Toliko drugačija od mirnog i usporenog ovdašnjeg mentaliteta, najbolje oslikanog melanholičnim ritmom i patetičnim stihom tradicionalnih somborskih tamburaša, rok muzika će, sa svim svojim brojnim pravcima i podvrstama, narednih godina i decenija postati preovlađujući činilac pri formiranju čitavih generacija mladih Somboraca, budeći njihov bunt, energiju, umeće, kreativnost, entuzijazam i nove ideje.

Milan Stepanović   

4 Komentara

  • Milan Berić - Somborski Tajfun

    Izvanredno opisano jedno vreme i dogadjaji. I sam sam učesni u svemu tome kroz rock-and-roll muziku, svirajuići u Vokalno Instrumentalnim Sastavima Kanonade, VIS Tajfun i VIS Tajfuni. Sombor je bio i ostao kulturološki i umetnički rasadnik, grad zanesenjakla, stvaralaca i onih koji su upijali novo i moderno! Mi, Tajfuni, dali smo jedan deo u istoriji Sombora i svemu tome. Sem činjenice da smo bili enromno popularni i gledani u Somboru, proneli smo svoju muziku i duh grada Sombora po čitavoj Jugoslaviji i Evropi.
    Moram da napomenem, da je ovaj sajt izuzetno dobro koncipitan i uradjen. Pozdrav svima!
    Milan Berić – Somborski Tajfun

  • Petar Stojkov

    Prvo da pozdravim oba Milana.
    Lep clanak. Ima li mogucnosti da se pise vise i detaljnije o ovim grupama i njihovim nastupima?
    Ima nas, a dokle ce nas jos biti nisam siguran, dosta iz tog doba cija se secanja mogu koristiti.
    Da se za pocetak npr. navedu imena clanova tih grupa. Misic je, koliko se secam. bio pevac u Tajfunima pre brace Berica. Kod Misica smo se jedno vreme redovno sakupljali i igrali preferans.
    Desa je svirao bas, Skarica bubnjeve, Aca Grubac, nastavnik muzike, orgulje. Posle su dosli apatinci basista Kosta, bubnjar Zoric.. Misa Vasiljevic, flautista, klasicni muzicar, je jednom kao gost sa Tajfunima svirao na gitari i pevao, Sweet Child in time od Deep purple. Mise Vasiljevica se inace secam jos iz osnovne skole, par godina je mladji od mene. Na skolskoj priredbi je jednom prilikom, obucen kao planinar, pratio sebe na mandolini i pevao Planine mog detinjstva, hola hoj..
    Moje drustvo je redovno posecivalo nastupe Tajfuna u Trecem rejonu. Posle igranke su se dosta cesto organizovale tuce, ferke sto kazu Beogradjani.
    Na igranke je ponekad dolazio stariji lokalni siledzija Milenko, i terorisao nas klince.
    Za nas je bio veoma znacajan i disko klub u Kronic palati sto ga je vodio Zdenko Bakic, a na vratima je bio Buca.
    Kasno je, ponoc ovde prosla, a moram na posao ujutro.
    Jos jednom pozdrav.

  • Milan Stepanović

    Dragi Petre,

    Kao odgovor na Vaše pitanje može li se napisati nešto više o somborskom rokenrolu, šaljem Vam u PDF, na vaš majl, monografiju “Antologija somborskog rokenrola”, čiji sam jedan od autora, koja je objavljena 2015. godine.
    Drago mi je da ste otkrili “Ravnoplov”, ima tu i Vaših par fotki (naravno označenih). Za nepunih osam meseci postojanja ovog mog zavičajnog i edukativnog somborskog sajta postavio sam skoro 340 priloga o prošlosti grada, a sajt je pregledan preko 100.000 puta.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.