Kada je u leto 1859. godine, kao tek svršeni đak peštanske gimnazije, boravio u Somboru kod svojih bliskih rođaka, braće Nike i Đoke Mihajlovića, 18-togodišnji Laza Kostić napisao је jednu od svojih prvih ljubavnih pesama “Sve što mi je rekla”. Ova pesma je naredne godine objavljena u 100. broju najstarijeg srpskog književnog časopisa “Srbskij letopis” (današnji Letopis Мatice srpske), uz još nekoliko njegovih ranih pesama. Kostić je u Letopisu već prethodne godine objavio svoje prve pesme i prevode, u vreme kada je urednik ovog časopisa bio nekadašnji njegov omiljen profesor novosadske gimnazije Jovan Đorđević, ranije somborski županijski sudski pisar i osnivač Društva srpskog pozorišta u Somboru, a potom Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu, koji je svom đaku dao prvu književnu šansu i mogućnost da iskaže svoj očit poetski talenat. Mladi Laza Kostić tu priliku nije propustio, a dalje je već sve išlo samo po sebi.
Ne znamo da li je mlada dama opisana u pesmi, s kojom je mlađani pesnik iskusio “blagoslov rajski grešnog milovanja” bila Somborka, ali je činjenica da je u gradu, koji će 36 godina kasnije postati njegov dom i mesto njegovog najdužeg prebivanja, nastala pesma u kojoj budući veliki pesnik, tek nagaravljenih nausnica, iskazuje sve one pesničke kvalitete koji će ga vinuti u sam vrh srpske poezije svog vremena.
SVE ŠTO MI JE REKLA . . .
Sve što mi je rekla u zvezde sam slivô,
od otih zvezdica sliku sam joj skivô
— ta tako su valjda nekad i skovana
po tom Božjem ruvu ta puceta sjajna —;
sve sam slici kazô što mi srce taji,
nakitio sam je moji’ uzdisaji’,
al’ za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale. —
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al’ za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale. —
Nakitio sam je slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al’ i za ta teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale. —
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljudi neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! al’ za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
* * *
Sve je nebo mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što se pri rastanku slika zaplakala.
[U Somboru, 1859]
Milan Stepanović
