Još 1665. g. turski putopisac Evlija Čelebi beleži u Somboru svega četiri bunara sa živom vodom. Kasnije se broj javnih bunara povećao, pa ih je, 1864. godine, u gradu bilo trideset (održavali su ih i čistili posebno plaćeni radnici). Godine 1879/80. svi javni bunari su popravljeni, obnovljeni i osavremenjeni, o čemu je somborske vlasti izvestio gradski mernik. Ipak, kada je 1884. g. hemijski ispitan kvalitet vode iz 16 somborskih javnih uličnih bunara sa đermom, ustanovljeno je da je voda bila pitka i ispravna samo u dva bunara. Stoga su gradske vlasti odlučile da u središtu grada, na Svetođurđevskom trgu, sa istočne strane Gradske kuće, na mestu gde je i ranije bio varoški bunar, bude iskopan arteski bunar koji će Somborcima da obezbedi zdravu i pitku vodu.
Bušenje prvog arteskog bunara u Somboru započeto je 1887. godine, uz materijalnu pomoć Somborske štedionice (još 1880. g. Somborska štedionica je gradu uplatila za ovu namenu 16.938 forinti, a te godine su započela i prva probna bušenja pred Gradskom kućom). Radovima je rukovodio rudarski inženjer Bela Žigmondi, a gradom se brzo proširila priča da će mlaz vode iz budućeg bunara biti visok dva metra i da će potopiti varoš. Bušenje je bilo završeno početkom februara 1890. godine, a voda je počela da dolazi sa dubine od 248 metara. Troškovi trogodišnjih radova iznosili su, ukupno, 35.000 forinti.
Kada su 4. februara 1890. g. radovi bili gotovi, bunar je davao nešto preko 84.000 litara vode za 24 časa, pa je time bio postignut umeren uspeh, istina nešto manji od očekivanja i visine sredstava koja su uložena u njegovo bušenje. Ipak, jedino je voda iz somborskog arteskog bunara, na prostoru cele panonske ravnice, u to vreme dolazila iz dubljih tercijalnih slojeva. Oko prvog arteskog bunara uskoro je podignuta ograda od kovanog gvožđa, iznad bunara je postavljena velika ulična svetiljka, a do njega se silazilo kratkim stepeništem.
Svega godinu posle puštanja prvog arteskog bunara u rad, Mita Petrović, profesor somborske Srpske učiteljske škole (Preparandije) i dopisni član Prirodnog odeljenja Srpske kraljevske akademije, objavio je studiju „Arteski bunar u Somboru“, koja je štampana 1891. g. u XXVI broju „Glasa“ Srpske kraljevske akademije.
Snabdevanje Somboraca pitkom vodom iz prvog i potonjih arteskih bunara preuzeli su vodari ili tzv. „sakadžije“, koji su kolima, na kojima su bila velika burad zapremine od 450 do 600 litara, uz malu nadoknadu raznosili vodu po svim krajevima grada.
Gradska kapetanija je 1906. g. odredila redosled korišćenja bunara. Građani su mogli da vodu za svoje potrebe toče između šest i osam časova izjutra, kao i od 11 do 12 časova, a od osam do 11 časova i od 12 do 17 časova točili su je vodari u svoja vodarska kola, posle čega su je raznosili po celom gradu (o vodarima prilog na ovom sajtu: https://www.ravnoplov.rs/somborski-vodari/). Od 1910. g. na snazi je bio i gradski „Statut o raznašanju vode iz arteskih bunara“.
Prvi somborski arteski bunar ubrzo je ušao i u poznatu ovdašnju pesmu „U tom Somboru“, a ako je pesmi verovati, otkako je taj arteski bunar, od to doba gra’ se kuva, a šunka se bolje čuva (somborska voda je, pre iskopavanja arteskog bunara, zaista bila „tvrda“, pa je pasulj duže morao da se kuva, te su domaćice, izgleda, lakše i radije kućnu čeljad hranile šunkom).
Tokom narednih decenija u gradu je izbušeno još tridesetak novih arteskih bunara, od kojih su samo prva dva, na Svetođurđevskom trgu i na Bezdanskom putu (koji je, takođe pod rukovodstvom inž. Bele Žigmondija, iskopan 1913/14), bila dublja od 200 metara. Neki od arteskih bunara iskopani su za internu upotrebu somborskih javnih kupatila i pojedinih zgrada, poput bunara u Trefortovoj ulici (današnjoj ulici Laze Kostića) iz koga se 1912. godine, sistemom malog vodovoda snabdevala vodom somborska Gimnazija, Vajdingerova-palata i dva javna parna kupatila, jedno u Trefortovoj, a drugo u Pašinoj (Dositejevoj) ulici. Osim arteskih bunara, u gradu su i dalje postojali javni bunari sa đermom, pa podatak iz 1910. g. govori o 76 javnih bunara u Somboru, od kojih su 43 bila sa crpkom, a 33 sa đermom.
Arteski bunar na Svetođurđevskom trgu bio je u vreme Prvog svetskog rata promenjen (sklonjeni su ukrasna ograda i svetiljka, a bunar je podignut na nivo ulice), a nakon rata njegov, nekada estetski primeren izgled, zamenjen je neestetskim limenim kućištem. Pola veka nakon bušenja (1939), pred podizanje spomenika kralju Aleksandru, najstariji somborski arteski bunar je zatrpan. Prema podacima iz 1945. godine, u Somboru su postojala 33 arteska bunara.
Širenjem gradske vodovodne mreže, do početka osamdesetih godina 20. veka zatrpani su i preostali arteski bunari, tako da je Sombor ostao bez ijednog od bunara po kojima se nadaleko bio pročuo.
Milan Stepanović
