Krajem 19. i početkom 20. veka malo šokačko selo Bereg (danas Bački Breg, severno od Sombora) imalo je svoje svirače – gajdaše, violiniste (primaše) i tamburaše: Marka „Zujaču“, Matu Balatinca, Marka i Marina Stipankova (braću „Ćeresko“), Peru Furmanova, Petra Palikina, Adama Prodana (Ča Evicu), Pantu Tubića i druge muzičare. Oni su svirali po seoskim svatovima, na prelima i kolima, aldomašima i pokladama, o seoskoj slavi i u drugim prilikama gde se bez gajdaša i tamburaša nije moglo zamisliti šokačko veselje.
Ipak, najpoznatiji bereški muzičar bio je Mika Ivošev ili Mika iz Berega, koga je, daleko izvan lokalnih okvira, proslavio Zvonko Bogdan u stihovima svoje široko popularne pesme „Ne mogu se tačno setit’ leta“:
Kraj Dunava sva su sela mala.
Šokica se Bunjevcu dopala.
Biće vina, šatri i dvoprega,
A sviraće Mika iz Berega.
Mika svira sve se zaboravi,
Ne znaš da l’ si u snu il’ na javi.
Mika Ivošev (upisan kao Mikloš – Nikola) rođen je 30. maja 1901. godine u Beregu. Bio je sin ovdašnjeg žitelja Matije Ivoševa (sa porodičnim nadimkom „Kuzmin“) i Monoštorke Tereze rođ. Mandić. Pet razreda osnovne škole završio je u Beregu. Roditelji su mu bili paori i nadničari (biroši) sa manje od jutra zemlje, te su radili kod bogatijih nemačkih gazda u kolutskom ataru. Tu je, tokom prvog svetskog rata, od ruskog zarobljenika, Mika Ivošev naučio da svira violinu, ali i ruski jezik (uz maternji šokački, u školi je naučio mađarski, a nemački radeći kao biroš, pa je kasnije pevao na svim tim jezicima).
Kao samouk violinista priključio se prvo bereškom tamburaškom orkestru Mate Balatinca, koji je kasnije vodio Marin Stipankov Ćerasko. S njima je već svirao tokom Velikog rata i neposredno po njegovom završetku. Nastavio je da privatno uči muziku, pa je čitanje nota naučio kod bereškog Nemca Franca Franje Traksera, muzički obrazovanog, inače dirigenta duvačkog orkestra.
Godine 1921. Mika Ivošev je osnovao svoj tamburaški orkestar (1936. g. njegova tamburaška „banda“ zvanično je nosila naziv „Mikino šokačko tamburaško društvo“). kroz orkestar Mike Ivoševa (prim violina) prošlo je više bereških muzičara: Matija Ivošev (violina, rođeni mlađi brat Mikin), Fila Radičev „Marcin“ (terc), Marin Kovačev „Peršinov“ (kontrabas), Pera Ilić „Palikin“ (kontračelo), Đuka Jelić „Seja“ (kontrabas), Josip Ilić „Čanacin“ (terc), Mata Balatinac (violina), Stipan Daražac „Drezga“ (haromika), Marin Kolar „Kapta“ (terc), Matija Mrvičin (kontrabas), Pera Kolar-Bešlić (kontrabas), Marin Tubić „Bogica“ (brač), Mika Horvat „Valjušak“ (prim violina), Joza Gorjanac „Dora“ (terc), Marko Horvat „Murča“ (haromika), Pera Kovačev „Furmanov“ i drugi bereški muzičari, a povremeno je orkestar angažovao i dve pevačice narodnih pesama iz berega (Peićevu i Macu Arjanovu).
Tamburaški orkestar Mike Ivoševa bio je poznat u vremenu između dva svetska rata. Svirao je Mika sa svojim tamburašima daleko izvan Bačkog Brega i okolnih sela ili Sombora, gde su obično nastupali u hotelu „Sloboda“ ili su za potrebe somborskog HKD „Miroljub“ pratili na gostovanjima šokačke folkloriste. Godine 1936. nastupali su za tek pokrenut Radio Zagreb, u leto 1939. g. svirali su u Makarskoj, tokom 1940. g. na Paliću kraj Subotice, a pred početak Drugog svetskog rata u restoranu „Veliki Mostar“ u Beogradu. Tokom okupacije (1941-1944), Mikini tamburaši pokušali su da sviraju po šokačkim i bunjevačkim mestima u Bačkoj i Mađarskoj, ali su ih vlasti sprečavale u toj nameri. Mika Ivošev je 1944. g. nasilno odveden u mađarske „munkaše“ (radne čete), posle čega su ga Nemci odveli na prisilan rad u Nemačku. Kući se vratio tek nakon oslobođenja 1945. godine.
Sviračka i umetnička karijera virtuoznog Brežanina posle Drugog svetskog rata više nije imala onaj zamah kao u vremenu između dva svetska rata. Svirao je u seoskoj vatrogasnoj kafani u Bačkom Bregu, a leti u Marinkovoj čardi kraj Bajskog kanala, kao i po svadbama, igrankama, te na brojnim državnim proslavama, priredbama i pozorišnim predstavama (folklorna grupa iz Bačkog Brega nastupala je 1947. g. na manifestaciji u Zagrebu izvodeći “Mikino kolo”, koje je, kako i ime kola kaže, komponovao Mika Ivošev). Kako se od takvog muzičkog angažmana više nije moglo zarađivati i pristojno živeti, Mika Ivošev je tokom zime izvlačio i prevozio drvo iz monoštorskih šuma, a uveče je, mada slomljen od napornog rada, dodatno i za sitan novac svirao u monoštorskoj krčmi Stipana Kusturina. Njegov poslednji nastup bio je o proslavi Velike Gospe, 15. avgusta 1958. godine, u Bačkom Monoštoru. U toku svirke mu je pozlilo, pa je prenesen u somborsku bolnicu. Već teško bolesnog, po sopstvenoj želji, dovezli su ga početkom oktobra u rodni Bački Breg i to na proslavu seoskog kirbaja (proštenja), gde je zaželeo da još jednom vidi svoj orkestar na delu. Pokušao je da im se pridruži, ali bezuspešno. Umro je sutradan, 6. oktobra 1959. godine. Do seoskog groblja ispratio ga je ceo Bački Breg – žitelji, župnik, članovi KPD „Silvije Strahimir Kranjčević“, članovi Lovačkog društva sa oružjem, članovi DVD u uniformama i učenici OŠ „Moša Pijade“.
Odlazak umetnika, člankom iz pera nekadašnjeg bereškog učitelja Matije Tucakova, obeležile su i „Somborske novine“.
U zapisanom sećanju jednog Berešca kaže se da, kad bi Mika zasvirao, svi bi u glas pevali, plakali, proklinjali… A Mika? Mika bi svakome, od niti tanke žice E, pleo mrežu koja bi ih obavijala ko rujan zore proleća, neprimetno dolazećeg… Pronikao bi Mika u svačije srce, dušu. Pronašao bi mu odmah žicu. Zasvirao baš njegovu pesmu, koja bi se pamtila, trajala, odzvanjala u ušima ko slavuja poj, širila se ko miris rumene ružice sa devojačkih nedara…
Godine 1998. selo Bački Breg i KPD „Silvije Strahimir Kranjević“ organizovali su prvu kulturnu manifestaciju – smotru tamburaške muzike „Mikini dani“, koja će postati tradicionalna. Glavni gost prve manifestacije bio je poznati izvođač starogradske muzike Zvonko Bogdan.
Iste godine, u središtu sela, postvljena je i statua Mike Ivoševa (stojeća figura sa violinom), rad vajara Borisa Staparca. Na žalost, statua je dve godine kasnije vandalski uništena, posle čega više nije bila obnovljena, te je Bački Breg ostao bez znamena svog najslavnijeg žitelja.
M. S.
