Početkom 1905. godine u Somboru je pokrenuta akcija ovdašnjih mladih i obrazovanih Srba za osnivanje „Omladinskog kola“. O tom poduhvatu i tadašnjem očajnom intelektualnom stanju među somborskim Srbima, mladi Somborac i peštanski student prava, budući znameniti srpski pesnik i pripovedač Veljko Petrović (1884-1967), pisao je 24. jula 1905. g. uglednom srpskom istoričaru književnosti Tihomiru Ostojiću:
“Šat se i u našem dernom Somboru nešto dobro stvori… Krajnje je vreme da se tako što stvori ovde. Dobrom i mudrom taktikom možda bi još mogli spasti mlađu omladinu u Somboru iz močari konačne apatije, ne samo prema svemu što je srpsko, no u opće prema svemu, što je lepo, plemenito i uzvišeno… Nijedan grad naš nije toliko zaražen – a na žalost svi su – kao naš Sombor. Nigde omladina, pa čak i ostarina ne živi tako niskim, životinjskim životom, nigde tako ne vegetira – ne znam bolji izraz, kao ovde. Očajno beznačajan, bezbojan, bezidejan život! Imaju ovde mladih i starih ljudi, tzv. úri emberek, koji za dvadeset-trideset godina nisu pročitali dve srpske knjige, koji pojma nemaju koliko ima Srba, gde nas ima – Makedonija to im je Hekuba! – kako stojimo bar približno kulturno, privredno i politički, šta više doktori, koji ne znaju pisati tačno srpski, govoriti plane (svaka druga reč mađarska). I to nije preterivanje. Meni se krv uzmuti gledajući potomke starih graničara i ‘graždana’, gde među sobom govore mađarski i deca im počinju mađarski da uče govoriti. Ovo je eto ta okolina, u koju mi hoćemo da usadimo pomenuto društvo…
Skoro šest decenija kasnije (septembra 1963), u poznoj prepisci sa svojim somborskim prijateljem Božom Kovačićem, Veljko Petrović se priseća tog vremena i žali na ondašnje Somborce:
“Sad me i taj naš nespretni Sombor, zove u goste, a kad bi mi se, na početku, stvarno moglo pomoći, onda je [1906] dragi naš Mita Kalić uzaludno uputio apel u Čitaonici debelim Lalošima, Bikarima, Konjovačkima i t. d., nijedan potpis nije mogao da dobije. A ja nikom nisam ostao dužan, osobito, da sam tada, mesto u balkanske redakcije, otišao na Sorbonu…”.
Očito, dugo povređen odnosom uticajnih sugrađana koji u njemu nisu prepoznali budućeg velikana pisane reči, i sam Veljko Petrović ubrzo će doći u priliku kada neće prepoznati umetnički potencijal, niti će pomoći kasnije velikom somborskom umetniku (rođenom u istoj ulici gde i Veljko), tada još mladom slikaru Milanu Konjoviću, koji će ga 1924. godine, kao načelnika Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete Kraljevine SHS, bezuspešno moliti za stipendiju pred odlazak u Pariz.
Uprkos svom nezadovoljstvu rodnim gradom, Veljko Petrović mu je podigao književni spomenik svojim pripovetkama, u kome su njegov Ravangrad, kako je književnim pseudonimom nazvao Sombor, njegovi građani, njihovi životi i sudbine, bili središnja tema i nadahnuće.
Milan Stepanović
