LUDI ĆIRA – NAJBOGATIJI SOMBORAC I NAJVEĆI EKSCENTRIK

Poznata somborska porodica Falcione bila je italijanskog porekla, a njen predak u Sombor se doselio početkom 19. veka, u vreme Napoleonovih ratova, kada je, kao intendantski oficir, sa francuske prešao na austrijsku stranu. Matične knjige rimokatoličke crkve Sv. Trojstva porodicu Falcione beleže u Somboru najranije 1817. godine.

Potomci ove, vremenom pomađarene porodice, bili su, tokom druge polovine 19. i početkom 20. veka, uspešni i imućni trgovci, zemljoposednici, privrednici, te gradski i županijski upravitelji. Svakako, najživopisniji lik već razgranate porodice, bio je Šandor Ćira Falcione (1868-1944), sin imućnog Somborca Lorenca Lovre Falcionea, osim ostalog i vlasnikа velikog somborskog parnog kupatila. Mada je sa ocem bio u lošim odnosima (nasledio je svega pet jutara zemlje, u vreme kada je nasledstvo njegove braće  iznosilo po 100 jutara), Ćira Falcione se pokazao kao umešan ekonom i privrednik, koji je svojim umećem stekao veliko imanje i između dva svetska rata bio jedini istinski somborski milioner. U Somboru je završio ovdašnju gimnaziju, ali nema podataka da se dalje školovao na univerzitetu.

Godine 1891. Šandor Ćira Falcione sagradio je na desnoj strani Bajskog sokaka (današnje Vojvođanske ulice), visoku prizemnu kuću, zapravo vilu u stilu eklekticizma, koju je projektovao arhitekta Erne Balaž, a sazidao Mijo Štrangarić. Osnova kuće bila je podignuta u obliku stepenaste piramide, a u kućnom dvorištu nalazio se velik i lepo uređen vrt. Njena unutrašnjost je, prema opisima savremenika, bila izuzetno bogata, sa najboljim nameštajem, persijskim tepisima, lovačkim trofejima i krznima, kristalnim lusterima, zlatnim priborom za jelo i velikom umetničkom slikarskom zbirkom, mahom bečkih i peštanskih slikara tog vremena.

Posedovao je Ćira Falcione pet palata, a na severnom obodu grada imao je svoj velik salaš sa raskošnim kaštelom i štalama, parkom i golubinjakom, kao i sa 200 jutara najbolje zemlje. Tridesetih godina prošlog veka platio je da mu salaš bude fotografisan iz aviona. Svojim ljubimcima konjima načinio je Falcione luksuznu štalu, sa četvoro jasala od najskupljeg dalmatinskog crvenog mermera. Iza jasala stojale su skupocene mermerne statue njegovih ljubimaca, a svog najmilijeg vranca sahranio je na imanju, podigavši mu nadgrobni spomenik sa tri kamena i epitafom. Pored štale je držao velike gospodske kočije (karuce), u koje su uvek prezana četiri konja. Kad se ja vozim, volem da ceo Sombor psuje za mnom od muke, govorio je Ćira Falcione. Novinar beogradskog „Vremena“ izračunao je 1937. g. da je na izgradnju ove štale utrošeno više novca nego što košta višegodišnje izdržavanje najvećeg prihvatilišta za stare i nemoćne u celoj Vojvodini. Kasnije se Falcione sećao kako je imao pun salaš konja, te kako se skidao potpuno go među njima i zvao snaše sa okolnih salaša da ga polivaju hladnom vodom (dobar ždrebac ili oćoravi ili ošantavi, a ja se još uvek dobro držim, govorio je Ćira Flacione na pragu osme decenije života).

Ćirina spavaća soba u kaštelu na salašu imala je najveći krevet koji se mogao zamisliti, a iznad njega je, kao na carskom dvoru, bilo načinjeno „nebo“ od tvrdog drveta prekrivenog draperijama, ispred koga se nalazio omiljeni simbol Ćire Falcionea – beli golub, kao znamen ljubavi i nevinosti, kako je govorio. Na salašu je imao i svoj oltar u kome se molio, a iznad oltara bili su poređani veliki i brojni rogovi jelena koje je pobio u lovu. U trpezariji je stojao velik hrastov sto, uvek postavljen za gozbu (za 12 osoba), sa najskupocenijim poruclanskim tanjirima i zlatnim priborom za jelo.

Uprkos tolikom bogatstvu, Falcione je polovinom tridesetih godina 20. veka načinio dogovor s jednim somborskim berberinom da ga ovaj dva puta nedeljno brije bez sapunice jer takvo brijanje je bilo za dinar jeftinije od onog sa sapunicom, te je izračunao da na taj način godišnje može da uštedi oko stotinjak dinara. Istina, dok su ga brijali na suvo, „derao se kao da ga živog deru“ (svedoči novinar „Vremena“ 1937), pa su se pred berbernicom skupljali Somborci „kao na cirkus“ da gledaju ovaj hir i slušaju zapomaganje svog luckastog bogatog sugrađanina (treba upamtiti ovaj detalj, da se shvati mera surovog cinizma sudbine koja će sedam godina kasnije zadeseti somborskog bogataša).

Čudak i ekscentrik, Ćira Falcione je napravio sopstveni muzej lula, korbača, batina, kravata i rogova. Mada je bio čuven po svom tvrdičluku, nije žalio da za neobične i retke primerke eksponata za svoj muzej izdvoji čitavo malo bogatstvo. Posetioce bi, u vreme obilaska muzeja, domaćin čvrsto držao za vrat svojim kao kandže snažnim prstima i, zagrcnut od smeha, objašnjavao da je takav ceremonijal u njegovom muzeju. Posetioci ovog čudnog muzeja pričali su kako je Falcione u batine uložio ogroman kapital, te da ih je imao na stotine, svih dimenzija, ukrašenih dragocenostima, fantastične forme i čudnog porekla. Somborci su znali za ovu slabost svog bogatog sugrađanina, pa su, kad god bi našli neki neobičan štap, šetali s njim ulicom kojom redovno šeta i Falcione, ne bi li ga video i otkupio, a za štap ili batinu koji bi mu se svideli plaćao je svaku cenu. Jedan promućurni somborski paor prodao mu je za dobre pare običan štap oko koga je samo ispleo slamu. Veliki prostor zauzimali su korbači, koje je nabavljao iz inostranstva, plaćajući i po 5.000 dinara za komad (preko 100 tadašnjih dolara, što je ekvivalent današnjem iznosu od preko 1.500 dolara). Iznad korbača stojala je velika i dragocena zbirka skupocenih lula iz celog sveta (u 60 raznih stilova, kako je navodio vlasnik), a vešti Somborci neprestano su mu donosili razne čudne lule i luletine, sa još čudnijim pričama i legendama o njihovom nastanku, kojima Ćira nije mogao da odoli, pa je za jednu lulu ponekad plaćao i iznos u vrednosti jedne krave. Njegovi protivnici govorili su da bi mu trebalo deset puta povećati porez samo zbog bacanja para na ovakve „tričarije“, ali on im je odgovarao kako ne razumeju umetnost.

Ipak, najveća slabost Ćire Falcionea bili su vranci i žene. Šetajući somborskim ulicama nije se ustezao, kada sretne lepu curicu ili devojku, da je uhvati za bradu ili štipne za obraz, a jedre lepotice sa salaša je saletao, hvatao je za suknje, gurao ih štapom i skakao oko njih raskalašno nasmejan poput šumskog satira. Nisu ga zaustavljali ni šamari otresitijih žena, niti sudske tužbe koje je galantno plaćao (nemaju prostaci razumevanja, vajkao se ovaj  urbani satir). U razgovoru s ljudima bocako ih je neprestano svojim štampom u trbuh, a ponekog i u slabine, ali Somborci su bili navikli na ove njegove sitne nastranosti.

Svaki dan je Ćira Falcione oblačio drugo odelo, a imao ih je nekoliko tuceta. Na nogama je, bez obzira na doba godine, isključivo nosio samo bele cipele od jelenske kože. Kravate, kojih je imao na stotine, takođe su bile načinjene samo od kože, a za svilene ili platnene nije hteo ni da čuje. Uz odelo i cipele svaki dan je nosio drugi korbač ili štap, i pušio drugu lulu iz svoje skupocene zbirke.

Sirotinji nije davao milostinju, ali je davao mogućnost da zarade. Pričao je 1937. g. da je upravo jednom tzv. „umetniku“ platio da mu izradi statuu u drvetu, kako jaše na svom omiljenom vrancu. Imao je čitavu zbirku sličnih naivno izrađenih drvenih figura i statua, među kojima se izdvajao konjanik sa kačketom i sa licem ofarbanim u crveno kao u klovna.

* * *

Ćira Falcione i njegova supruga Elza poklonili su gradu Somboru, početkom četrdesetih godina 20. veka (u vreme okupacije, što mu je kasnije verovatno uzeto u greh) 170 jutara zemlje, sa pratećim zgradama, poljoprivrednim mašinama i oruđima, za otvaranje Poljoprivredne škole (posleratna somborska Poljoprivredna škola u znatnoj meri pokrenuta je na osnovu ove donacije).

Najpoznatiji somborski slikar Milan Konjović godinama je nagovarao Ćiru Falcionea da ga portretiše, ali je on, prema rečima slikara, odbijao da mu pozira, plašeći se da će, nakon što njegov lik bude prenesen na slikarsko platno, i on umreti. I zaista, tek pred kraj Drugog svetskog rata, 1944. godine, Konjović je portretisao ostarelog bogataša, načinivši jedan od svojih najboljih portreta uopšte. Ovo slikarsko remek-delo bilo je bogato koloritom, u savršenom sazvučju toplih i hladnih tonova, a jednostavna i jasna kompozicija slici je dala stamenost, monumentalnost i bezvremenost (Konjovićev čuveni portret Ćire Falcionea danas se nalazi u kolekciji Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu).

Ali, kao da je naslutio, svega par meseci nakon što je portret bio završen, tragično je skončao i bogati somborski ekscentrik.

Samo nekoliko dana nakon oslobođenja Sombora (21. oktobra 1944), na svom salašu uhapšeni su 76-godišnji Ćira Falcione i njegova supruga Elza. Zvanično je upisano da su ubijeni 31. oktobra 1944. godine, on kao okupatorski kolaborant-agent (!), a njegova supruga kao saboter (!!!). Jedna verzija priče govori kako su ubijeni prilikom sprovođenja u somborsku zloglasnu Kronić-palatu, kada su stigli do mostića preko Mostonge, po naređenju komandira patrole koga je iznerviralo vrištanje i plakanje uhapšene starice, a druga, znatno okrutnija, ali i verodostojnija priča, koju je ispričala njihova sluškinja (Srpkinja, koju je Falcione spasao iz logora u Šarvašu), govori o tome kako je službenik OZNA-e Stojan Petrov, zvani „Bugarin“, starog somborskog bogataša u Kronić-palati živog odrao, a njegovu suprugu zadavio golim rukama. Celokupna imovina i basnoslovno bogatstvo Ćire Falcionea odmah su nakon njegovog hapšenja pokradeni i razvučeni, da im se trag ni do danas ne nazire.

Posle Drugog svetskog rata u kući Ćire Falcionea u Vojvođanskoj ulici decenijama se nalazio Pionirski dom, a danas je u ovom zdanju smešteno dečje obdanište, simbolično nazvano „Bajka“.

Milan Stepanović

[Deo podataka o Šandoru Ćiri Falcioneu preuzet je iz članka Ante Matekala „Ludi Ćira“, koji je objavljen 7. februara 1937. god. u beogradskom dnvenom listu „Vreme“, br. 5411, str. 5].